Srpska književnica i autor bestselera "Miris kiše na Balkanu" Gordana Kuić kaže da svi njeni romani imaju historijsku podlogu, koju nikada ne odvaja od same priče.
"U svojim knjigama pričam jednu istu priču, pišem o svojoj porodici, o sudbinama moje majke i njenih sestara koje potiču iz stare sarajevske sefardske porodice", ističe Kuićeva, koja je bila jedan od gostiju Međunarodnog sajma knjige u Sarajevu.
NN: U Romanu "Legenda o Luni Levi" pišete o periodu izgona Jevreja iz Španije i inkviziciji, a sve u pozadini jedne ljubavne priče. I opet pripovijedate o svojoj porodici, ali sada iz nekog drugog vremena u odnosu na vrijeme o kojem pišete u bestseleru "Miris kiše na Balkanu". Zašto ste se odjednom vratili pet stoljeća unazad?
KUIĆ: U mom romanu "Legenda o Luni Levi" čitaocu predstavljam ljubavnu priču i sudbinu mlade devojke Lune Levi i Huana Gracije de Olivaresa, španskog inkvizitora, koji prepoznaje svoje jevrejske korene i vraća se judeizmu. Knjiga prati sudbinu ovog para, ali govori i o proterivanju Jevreja iz Španije, te utočistu koje im tada pruža Otomansko carstvo. U svim svojim knjigama pripovedam istinite događaje, pišem o sudbinama članova moje porodice. Osnova mojih knjiga je ljubavna priča, ta ljubavna melodrama. Naravno, tu su neizbežni i svi običaji, tradicije Jevreja, ali i muslimana i hrišćana. Ne pišem samo o Jevrejima.
NN: U svim romanima detaljno opisujete historijske događaje, sve golgote koje prolaze Jevreji, ali pripovijedate i pojedinačne sudbine članova svoje porodice. I u "Baladi o Bohoreti" ponovo se vraćate, sada u 19. stoljeće. Šta je razlog ili motiv?
KUIĆ: Pošto sam završila moju balkansku trilogiju, onda sam otišla u 19. vek i u "Baladi o Bohoreti" ispričala događaje iz 19. veka i prve polovine 20. veka, kada počinje "Miris kiše na Balkanu". Time zatvaram jedan krug jer radnja moje prve knjige dešava se u ovo vreme.
NN: Koristite autentične historijske podatke. Koliko Vam je vremena trebalo da završite, recimo, "Legendu o Luni Levi", roman koji obiluje historijskim činjenicama? Na koji način ste prikupljali podatke?
KUIĆ: "Lunu" sam pisala nekoliko godina. Jako je teško. Vi možete pisati da vam istorija bude u nekim separatnim odjeljcima, malo priče, malo istorije. Ima pisaca koji tako pišu i to je teško za čitanje. Ja istoriju ne odvajam, pokušavam je uklopiti u priču, ispričati tako da je istorija uklopljena u priču o likovima. To mi je najteže bilo uraditi u knjigama "Legenda o Luni Levi" i "Bajka o Benjaminu Baruhu".
NN: Često se Vašim pričama vraćate u Sarajevo. Vrlo malo ste pisali o Beogradu mada ste tamo rođeni i živite?
KUIĆ: Jeste, dosta sam pisala i pišem o Sarajevu zbog toga jer su koreni moje majke u Sarajevu, roditelji su mi živeli tamo. Otac je rođen u Mostaru. Pisala sam ja i o Beogradu u knjizi "Miris lipe na Balkanu". Moram da priznam da mi je o Sarajevu mnogo lakše pisati jer tu ne živim, a teško je pisati o mestu u kome živite... To je za pisca najteže. A pisala sam i o Beogradu, spominjala sam ga u svojim knjigama, a i u budućnosti će biti priča o Beogradu. Pisala sam i o Mostaru. Jedan dio priče u knjizi "Bajka o Benjaminu Baruhu" dešava se u Beogradu.
NN: Često čujemo da u novijoj književnosti više nema dobrih pripovjedača. Vi u svojim knjigama uglavnom pripovijedate, i to je jedan od osnovnih razloga što su Vaše knjige čitane. Smatrate li da književnosti u regionu nedostaje dobrih pripovjedača?
KUIĆ: Nedostaje, sve manje je knjiga u kojima pisci pričaju dobre priče. Čitam ono što mi se dopada, više nemam vremena za knjige koje mi se ne dopadaju. Sad mi se često dešava da knjigu počnem čitati i odustanem, zatvorim je ako mi se ne svidi. To mi se prije nikad nije dešavalo. Sada to radim. Vrlo je mali broj pisaca koje sad čitam. Volim romane koji imaju dobro razvijene priče o likovima, istorijsku podlogu i zbog toga mi se trenutno sviđa ono što piše Tarik Ali, a moj definitivno najomiljeniji pisac je Amin Maluf. Čitam sve njegove knjige koje su prevedene na srpski jezik, mada bi s malo truda mogla da čitam i njegova djela na francuskom jeziku. Mnogo čitam ruske pisce. Dosta mi je više anglosaksonske književnosti. Ceo život čitam to jer sam studirala engleski jezik i rekla sam da mi je dosta toga više. Jako mi se dopala knjiga "Katedrala na moru" od Ildonisa Falkonesa. Priča se dešava u Kataloniji, i to je negdje 69. ili 14. vek. Odličan istorijski roman, pisac interesantno pripoveda i drži vam pažnju celo vreme. Sjajan je to roman.
NN: Trend u regionu je da se pišu knjige koje nemaju više od 200 strana i sve više nam pisci tvrde da je previše stranica mučno za čitaoca, da ljudi brzo žive i nemaju vremena za knjigu od 600 - 700 strana. Šta vi mislite o tome?
KUIĆ: Verujem u onu Andrićevu rečenicu "Široka misao, a kratka rečenica". Ne treba preterano proizvoditi rečenice. Kada pišem roman, ne mislim na čitaoca. Pišem ga onako kako moram i, smatram, kako treba. Naravno, sretna sam što moji čitoaci vole te knjige. Često mi ljudi kažu: "Žao mi je što je kraj romana, što se on završava."
NN: Šta, po Vašem mišljenju, nagrade predstavljaju za pisca i da li su one uvijek mjerilo kvaliteta djela?
KUIĆ: Ne znam da li su nagrade merilo i koliko su bitne. O tome nikad nisam razmišljala, ali sam često bila oduševljena knjigama i autorima koji nikada nisu nagrađeni. Smatram da je najbitnije kada piscu knjiga bude obeležena kao bestseler jer to znači da je ljudi vole i čitaju. To je jedino merilo za dobru knjigu po mom mišljenju.
NN: Šta je ono što trenutno pripremate za čitaoce? Nastaje li neka nova knjiga?
KUIĆ: Napisala sam i izdala knjigu priča. Ima još tih priča koje nisam objavila i mislim da ću uskoro objaviti još jednu knjigu priča. Jeste da je to pomalo čudno jer obično pisci krenu od priča, pa onda pišu romane, a ja sam prvo krenula s romanima i sad se tek vraćam pričama.