Ljiljana Vuletić iz Beograda autor je dvije zanimljive biografije o filozofkinjama Kseniji Atanasijević i Anici SavićRebac. Ljiljana Vuletić diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gdje je studirala i etiku na postdiplomskim studijama. Od 1999. godine vodi projekat podrške ženama da ostvare ljudsko pravo na život bez nasilja, a za "Nezavisne" progovara o životima filozofkinja, mizoginiji, današnjoj situaciji žene u društvu...
NN: Pisanje biografija o značajnim intelektualcima kod nas je rijetkost, a pogotovo kad se radi o ženama filozofima. Šta je za Vas bio odlučujući motiv za takav potez?
VULETIĆ: Biografije, pogotovo žena retkost su u srpskoj istoriografiji i književnosti. Postoje mnoge značajne žene o kojima ne postoje ni kratki tekstovi u leksikonima. Kod nas se istorija, a i književnost radije bave sukobima, ratovima, pa samim tim i ličnostima koje su akteri takvih istorijskih događaja. A žene, iako tragične žrtve takvih zbivanja, gotovo nikada nisu i njihove akterke, pa nisu u fokusu interesovanja. Individualne ljudske sudbine, makar to bili životi i tako značajnih ličnosti kao što su Anica Savić-Rebac ili Ksenija Atanasijević olako se prepuštaju zaboravu, a u životima ovih žena ogledaju se epohe i društvo. Svest o tome da su njih dve ostavile za sobom značajan opus, da su živele i stvarale protiv struje i mimo teskobnih društvenih konvencija, bila je za mene početni impuls da se dublje pozabavim i njihovim životom i njihovim delom. Upustila sam se u višegodišnje, obimno istraživanje koje mi je omogućilo da sagledam ne samo njihovu ličnu sudbinu, nego da tu sudbinu osvetlim kao rezultantu mnoštva individualnih i spoljašnjih činilaca - društva, vremena, mentaliteta, istorijskog nasleđa. Radeći taj posao ponekad sam se osećala kao Alisa u zemlji čuda.
NN: Život Ksenije Atanasijević obilježen je plodotvornim filozofskim opusom, ali je i ispunjen intrigama. Možete li reći nešto više o tome?
VULETIĆ: Ksenija Atanasijević je stvorila, kao malo ko u našoj kulturi, impozantan opus od oko 400 bibliografskih jedinica, među kojima ima više knjiga i značajnih prevoda kapitalnih dela filozofske literature sa starogrčkog, latinskog i nemačkog jezika. U mnogo čemu ona je u našoj sredini bila avangardna ličnost. Da spomenemo samo da je bila prva srpska žena filozof, prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka još 1922. godine, prva žena koja je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca postala univerzitetska nastavnica... Nažalost, njena univerzitetska karijera se odvijala u jako teškim okolnostima i potrajala je svega 12 godina, jer je ona bila prinuđena da zbog neizdrživog pritiska svojih kolega podnese ostavku na docentsko mesto. Zapravo, njeni uspesi, njena mislilačka originalnost i samostalnost, uz to još i činjenica da je žena, jesu glavni razlozi zbog kojih je šikanirana i na kraju udaljena sa Univerziteta. Time je naneta ne samo neizmerna šteta njoj samoj, nego i srpskoj filozofiji.
NN: Rekli ste da su intrige i spletke vezane za ličnost Ksenije Atanasijević plod mizoginije tadašnjeg muškog intelektualnog sloja. Da li je danas situacija bitno promijenjena?
VULETIĆ: Svakako da su intrige kojima je obavijena javna delatnost, ali i privatni život Ksenije Atanasijević plod neprikrivene mizoginije nekih predstavnika intelektualne elite onog vremena, ali nije samo mizoginija bila uzrok kraha njene univerzitetske karijere. Jednako je to bila i profesionalna surevnjivost i zavist koja ne mari za opšti interes i neodgovorno satire pred sobom sve što može. Tako Atanasijevićeva ima pandane i među muškarcima. Nedavno sam otkrila da je jedan od glavnih pokretača kampanje na Univerzitetu protiv nje takođe onemogućio genijalnog srpskog filozofa Božidara Kneževića da dobije profesorsko mesto u Velikoj školi. Iako se položaj žena znatno poboljšao, one i danas teško dolaze do priznanja koje im pripada, do položaja koji zaslužuju. Nejednaka raspodela društvene moći i danas je u korist muškaraca, samo je diskriminacija prikrivenija jer je mnogo više žena na javnoj sceni nego u prošlim vremenima, pa to stvara privid ostvarene jednakosti polova.
NN: Filozofkinja, helenista Anica Savić-Rebac tragično je završila svoj život. O tom kraju svašta se nagađalo...
VULETIĆ: Dogodilo se da, u našoj sredini u kojoj su nasilne smrti gotovo deo svakodnevice, jedan dobrovoljni odlazak u smrt izaziva mnoštvo komentara, pa i malicioznih. Anica Savić-Rebac je u oproštajnom pismu objasnila svoju odluku: `Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno...` Iako je to njeno oproštajno pismo objavljeno sutradan u listu `Borba`, krenuli su odmah fantastični komentari i intrige i ta se situacija proteže sve do današnjih dana. Nažalost, ta ispredanja o motivima Aničinog samoubistva i o tome kako se ono odigralo, hteli to njihovi autori ili ne, degradiraju dostojanstvo njene izuzetne ličnosti. Neshvatljivo je zašto se to čini. Taj sam najpoznatiji suicid u srpskoj kulturi tumačila isključivo motivima same Anice Savić-Rebac. Nisam želela da ga tumačim pomoću psihijatrijskih teorija, sopstvenim pretpostavkama, niti bilo čime što udaljava od reči same Anice Savić-Rebac i situacionog konteksta u kojem se čin odigrao. Kad sam pripremala drugo izdanje, dobila sam ljubaznošću rođaka Hasana Repca, koji žive u Banjaluci, nekoliko Aničinih pisama napisanih poslednjih dana, koja verifikuju autentičnost moje interpretacije.
NN: Rasprodati tiraži i pozitivna kritika Vaših djela vjerovatno su donijeli neku vrstu satisfakcije. Da li su Vaši dalji planovi vezani za ovu formu književnosti?
VULETIĆ: Da. Trenutno sastavljam izbor feminističkih tekstova Ksenije Atanasijević. Ona nije bila eks-katedra filozof, nego u pravom smislu reči angažovani mislilac koji je nastojao da, u dramatičnim okolnostima i zaoštrenim konfrontacijama pred Drugi svetski rat, javno artikuliše svoju poziciju o mnogim aktuelnim pitanjima. U okviru takve vrste angažmana je i njena feministička delatnost. Smatram da je od značaja pokazati da kod nas postoji autentična feministička tradicija. Ksenija je u svojim tekstovima objasnila i neke nedoumice u vezi sa feminizmom koje su aktuelne još i danas. Iako se od vremena kad su ti tekstovi pisani mnogo toga promenilo, oni ipak pokazuju da se najsporije menja mentalitet.
Empatisanje
NN: Koliko je trebalo uživiti se u živote ovih žena da bi bila napisana kvalitetna i vjerodostojna biografija?
VULETIĆ: Svakako da je bilo potrebno empatisati s njima, ali empatija ni u kom slučaju ne znači identifikaciju, niti poništavanje neophodne distance. Empatija samo pomaže da se te ličnosti bolje razumeju. One su tako duboke, složene i zanimljive da se zavuku pod kožu onome ko se njima bavi. Njihove životne i stvaralačke sudbine su toliko tragične da sam, dok sam pisala, bila zaokupljena mnogim pitanjima i dilemama. Međutim, iako sam uložila mnogo empatije da bih ih razumela, sve moje interpretacije strogo korespondiraju sa činjenicama. Knjige sadrže veliki broj informacija te čitalac može sam da zaključuje i ocenjuje, ali ja nisam ni skrivala naklonost, iako čitaoca, verujem, nisam `gušila` njome.