Počeo sam da radim nekoliko filmova u Holivudu, ali sam zaključio da reditelj tamo nema nikakvu kreativnu slobodu. To je odlično mesto ako su vam važne pare, ali nema ništa drugo, niti su ljudi interesantni, niti je neko zadovoljstvo raditi, jer ništa nije kreativno, kaže Milčo Mančevski, jedan od najuticajnih režisera sa prostora bivše Jugoslavije, koji posljednjih mjeseci promoviše svoj treći dugometražni film "Senke", s kojim je predstavljao Makedoniju u konkurenciji za ovogodišnjeg "Oskara".
"Senke" su trenutno najgledaniji film u njegovoj rodnoj zemlji, premašivši gledanost njegovih ranijih ostvarenja "Pre kiše" i "Prašina". Iako živi u Americi, rado se vraća u Makedoniju. Sa svojim prvim filmom "Pre kiše" doživio je ogroman uspjeh i popularnost, koji su krunisani "Zlatnim lavom" u Veneciji. U svojim filmovima uvijek miješa nekoliko žanrova, što se posebno vidi u "Prašini", a njegov posljednji rad "Senke" isprepliće ljubavnu priču, natprirodne pojave i priču o egzodusu egejskih Makedonaca.
NN: Sva tri Vaša filma su različita, jedan se bavi etničkim sukobom, drugi ima elemente vesterna, dok je posljednji natprirodan. Da li volite da eksperimentišete s formom i šta za Vas u stvari znači žanr, pošto nijedan od filmova nije žanrovski?
MANČEVSKI: Ne volim da radim jedno te isto, interesantno mi je da uvek ispitujem i isprobavam nove kombinacije. Volim žanr, a još više volim da ga rekonstruišem, razbijem i sastavim iznova. Kada bih radio samo žanr mislim da bi to bilo dosadno, jer se film radi nekoliko godina, koliko treba da se napiše i isfinansira i onda je glupo da se vreme potroši na neki predvidiv film. Kada čovek radi umetnost treba da bude predaniji, ozbiljniji i dublji. Čini mi se da je žanr duboko usađen u nama, ne samo preko filma, nego i preko načina na koji slušamo naraciju, pripovetke i bajke. Zato me interesuje da ispitam koji je naš odnos prema arhetipovima i stereotipima. Veoma lako i ugodno se pravi karijera ponavljanjem jednog te istog, kao holivudski šablon ili evropski kvaziart filmovi. To je dosadno, život je prekratak da bismo pravili i gledali loše filmove.
NN: Zbog čega ste iskoristili citat Džonija Štulića na početku filma "Senke"?
MANČEVSKI: Veliki sam fan Štulića, obožavam "Azru", njihove stihove i energiju. Konkretno stih "A oko nas sve neki gladni ljudi" je vrlo adekvatan i blizak filmu, preneseno značenje da su oko nas proždrljivci, halapljivci, koji bi sve da uzmu i otmu od drugih. Čini mi se da se Lazar, glavni junak filma, baš tako oseća, da hoće da ga progutaju ljudi koji su ga okružili.
NN: U ranijim filmovima angažovali ste iskusne glumce poput Džozefa Fajnsa i Šerbedžije, dok ste se u "Senkama" odlučili za mlade, neafirmisane glumce, kojima je ovo prva uloga. Zbog čega?
MANČEVSKI: Oni su bili najadekvatniji za ovaj film, to nije bila neka odluka, tražio sam ljude čija je energija i glumačko znanje, a tek na kraju izgled najadekvatniji konkretnim likovima. Borče i Vesna su ti glumci i nije prvi put da radim sa neiskusnim glumcima. Labina, koja je imala jednu od glavnih uloga u "Pre kiše", takođe je tada po prvi put bila na filmu, ona je u to vreme bila gimnazijalka. Nikolina Kuljača, koja je igrala u "Prašini", bila je školovana glumica, ali joj je to bila prva velika uloga na filmu. Tako da mi nije strano da radim sa nepoznatim glumcima, a opet radim i sa iskusnim. Imam konkretne zahteve po pitanju kako glumce tražim za koju ulogu i kada se to zadovolji onda je sve lako.
NN: Film "Senke" je trebalo prvobitno da bude sniman u Njujorku, zbog čega ste snimanje premjestili u Makedoniju?
MANČEVSKI: Ni meni nije jasno, uvek se sve na kraju svede na Makedoniju. I "Pre kiše" sam najpre planirao da radim na nekom drugom mestu, da to bude neka nedefinisana zemlja, da ne znamo da li je to neka od bivših sovjetskih ili jugoslovenskih republika ili neka nepoznata, polumitska zemlja. Na kraju je ispalo da bude konkretno Makedonija, mada film nije o Makedoniji. To je bila ljubavna priča sa političkom pozadinom. Kao i "Prašina", jedno vreme smo planirali da se njujorški deo dešava u Njujorku, a ovaj drugi automatski da se dešava u nekom neodređenom delu Otomanske imperije, da li na istoku Turske ili u Maroku. Ali organski, samo po sebi, ispadne na kraju da radimo u Makedoniji. U mojim filmovima su najvažniji ljudi, a gde su ti ljudi, to je najmanje važno.
NN: Zbog čega uvijek radite po svom scenariju? Niste naišli na neko djelo koje biste ekranizovali?
MANČEVSKI: Radio bih i po delu i po scenariju drugih. Dok sam radio u Holivudu slali su mi puno scenarija, oko stotinu, 90 posto je bilo smeće, ali bilo je i nekoliko odličnih. Tako nekako ispadne, ne insistiram da radim po svojim scenarijima. Počeo sam da radim nekoliko filmova u Holivudu, "Tri kralja" i "Savršeno ubistvo", ali sam zaključio da reditelj tamo nema nikakvu kreativnu slobodu. To je teško objasniti u Evropi, oni kontrolišu svaku ulogu, dnevno snimanje, montažu, menjaju kraj, testiraju kod publike, pa menjaju muziku. Za nekoga je to u redu, meni nije, to je odlično mesto ako su vam važne pare. Nema ništa drugo, niti su ljudi interesantni, niti je neko zadovoljstvo tamo raditi, jer ništa nije kreativno.
NN: Koliko duboko istražujete teme koje obrađujete? Recimo, u "Senkama" se priča dosta "vrti" oko egzodusa egejskih Makedonaca.
MANČEVSKI: Puno istražujem, jer mi je to strašno interesantno. Ovde sam istraživao egzodus egejskih Makedonaca, prethodni put istoriju Otomanske imperije kada se raspadala, pa zatim Divlji zapad... Mislim da igrani film nije dokumentarac i ne može da bude zamena za njega i nauku. Ali, s druge strane, ljudi ga shvataju kao oslikavanje istine, zato mi je važno da bude što bliže nekoj konkretnoj istini. Ne mislim da bilo koji igrani film može da ispriča istinu, to je autorova istina, ali zbog toga što ljudi misle važno mi je da to bude dobro ispitano i što bliže faktima!
NN: Koliko Vam država Makedonija izlazi u susret za snimanje filmova?
MANČEVSKI: U "Pre kiše" Makedonija je učestvovala sa sedam procenata, a ušla je u film tek kada smo završili snimanje. U "Prašini” je učestvovala sa pet posto budžeta, a u ovom filmu sa nešto više od pola budžeta, tako da je sada država puno ozbiljnije stala iza onoga što radim.
NN: U svakom Vašem filmu muzika je veoma bitan segment. Grupa "Anastasia" je postala popularna upravo nakon filma "Pre kiše". Kako nastaje muzika za Vaš film?
MANČEVSKI: Iracionalno, slušam strašno puno muzike, biram još dok završavam scenario, a onda kada počnem da radim sa kompozitorom puno ih mučim, probaju različite teme, za različita mesta, menjamo scene, ritam i instrumentaciju dok se nešto ne pogodi, a kada se pogodi onda oni rade kompletnu orkestraciju, tako da je to prilično dug proces. Ima reditelja koji taj deo posla prepuštaju kompozitoru, sastanu se nekoliko puta i to je gotovo, ja sedim i filigranski radim svaki delić muzike i svaki delić filma, zato onda i retko snimam jer sve to mora filigranski da se odradi.
NN: Volite da učestvujete u svakoj fazi procesa nastanka filma?
MANČEVSKI: Neophodno mi je da učestvujem jer mislim da film samo tako dobija pravi oblik. Volim stvari koje su suptilne, a da bi se to uspelo na filmu, mislim da autor mora da učestvuje u svakoj fazi.