Nisu nas pripremili, nisu nas obučili, pa smo celokupnu našu sudbinu predali u ruke političarima i strankama, koji su ništa drugo do sluge krupnog kapitala, smatra poznati glumac Miloš Timotijević.
Nakon duže vremena Timotijević je zaigrao u pozorištu i to u komadu "Režim ljubavi" u "Ateljeu 212", a ove njegove riječi opisuju pomenuti komad. Od "Srećnih ljudi" preko "Porodičnog blaga", "Sedam i po", do filma "Vlažnost" i serija "Vojna akademija" i "Senke nad Balkanom" gradio je karijeru stepenicu po stepenicu. Njegove glumačke bravure ne prolaze nezapaženo, a ženskom dijelu publike neodoljiv je i zbog svog šarma i izgleda. Igrao je i u filmu Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda", a u intervjuu za "Nezavisne" govori o aktuelnoj predstavi i zašto je opet pristao da igra u pozorištu, politici, tužiocu Đukiću iz "Senki" i statusu slobodnog umjetnika.
NN: Opisujući novu predstavu "Režim ljubavi" u kojoj igrate u "Ateljeu 212" naveli ste, između ostalog, da je ona kritika kapitalizma koji jede naše individue, i jede kolektiv i zajedništvo. Da li smo zaista dopustili da se do te mjere izgubimo u jednom sistemu?
TIMOTIJEVIĆ: Mi smo se izgubili u tranziciji. Ova neman koja se zove kapitalizam jede sve pred sobom, a mi smo razjedinjeni i rascepkani. Pa se još i u tim malim grupama delimo i svodimo na osnovnu ćeliju društva, porodicu. Ali vuk (kapitalizam) nam kuca i na vrata. Ulazi nam u kuću, tuče naše majke, maltretira našu decu... A mi nepripremljeni i naivni, pomalo i lenji. Tu leži koren našeg problema: neće vam država ništa pomoći ukoliko se sami za to ne izborite. A zna se šta su sistemi i načini delovanja i borbe. Sve ovo što nam se dešava u širem društvenom kontekstu, prenosi se i na naš intimni deo života, u samu ćeliju društva. Sve te frustracije koje nam je nametnuo sistem (ili bolje rečeno nepostojanje istog) su dovele do naših nesigurnosti i frustracija i u ljubavi. Postali smo artikli na tržistu rada. E, o tome je "Režim ljubavi".
NN: Da li je ovaj komad zadovoljio i Vaše kriterijume angažovanog političkog teatra, s obzirom na to da ste više puta isticali da nedostaje takvih predstava i da upravo u takvima želite da igrate?
TIMOTIJEVIĆ: Mislim da sam vam odgovarajući na prvo pitanje praktično dao odgovor i na ovo, ali mogu još da dodam: sam rad sa Bojanom Đorđevim, ali i sa Tanjom Šljivar je ono što ja od pozorišta tražim i zašto mu se uvek rado (bar kad su ovakve okolnosti i autori u pitanju) vraćam.
NN: Koliko politika danas diktira angažovanost pozorišta i kolika je uopšte uslovljenost jednog drugim?
TIMOTIJEVIĆ: Trebalo bi da politika diktira angažovanost pozorišta sad više nego ikad, međutim nije tako. Retki su autori koji dobijaju priliku u institucijama, koje su na budžetima, da se bave ovom vrstom pozorišta. Ali mislim da je prste više umešala autocenzura nego bilo šta drugo.
A što se tiče odnosa politike prema pozorištu, pa dugo, dugo vremena nema političara koga možete videti na pozorišnoj predstavi ili na ozbiljnijem koncertu ili u galeriji i muzeju. Tu su samo kada treba da se nešto otvori ili popije. Kultura, umetnost, pa i nauka su za političare izdaci. Oni su se urotili protiv svih fundamentalnih stubova jednog naroda, profesora, umetnika, naučnika, lekara, cilj im je da nas ubiju u pojam, da nam zamažu oči, da nas ubede da nema alternative. Naš je posao da to promenimo.
NN: Dugo, ako je i uopšte poslije ratnih godina, nijedna serija nije izazvala toliko pažnje javnosti koliko su "Senke nad Balkanom". Činjenica je da su kada je domaća kinematografija u pitanju neke granice pomjerene. Šta je, prema Vašem mišljenju, najzaslužnije za to... što je govorila o nedovoljno prkazivanom dijelu istorije, ekipa glumaca, produkcija ili sve zajedno?
TIMOTIJEVIĆ: Prvenstveno bih rekao da je najzaslužniji Dragan Bjelogrlić. Vidite, stvar je u izboru, ali i u pristupu temi, kako kreativno, tako i produkcijski. Dragan je iskoristio sistem koji već postoji svuda u svetu, a to je da takvu seriju, sa toliko likova, piše više pisaca. Naravno, sve pod kontrolorom, budnim okom, kreatora serije (Bjelogrlića). I tu je u startu dao sebi prednost u odnosu na bilo koju drugu seriju koja je izašla pre, ali i posle "Senki", tu pogotovo mislim na seriju "Nemanjići - Rađanje kraljevine", koja je pokazala sve mane staromodnog i prevaziđenog načina rada. A zatim je, veoma dosledno, odradio sve ostale segmente pripreme serije: kasting, izbor reditelja, koji će režirati po jednu epizodu, direktora fotografije, kostimografa... samim tim smanjio je sebi prostor za grešku i dobio fenomenalnu seriju.
NN: Kako je Vama bilo biti dio te ekipe, ali i koliko je izazov bio igrati ulogu tužioca Đukića?
TIMOTIJEVIĆ: Svakako sam zahvalan Bjeli, što mi je poverio lik tužioca, koji iskreno nije bio najsjajnije finiširan, pa sam imao možda i više prostora da ga gradim na način koji je, ispostaviće se, odgovarao i seriji, i Draganu, ali i meni. Na kraju sam zavoleo taj, pre sveg tragičan, lik.
NN: Kako izgleda biti slobodan umjetnik u Srbiji danas. S jedne strane imate priliku da prihvatate uloge koje Vi želite, ali sa druge ne možete biti sigurni da ćete sutra imati posao?
TIMOTIJEVIĆ: Upravo ste svojim pitanjem i dali odgovor. Da, to je ta ivica noža po kojoj slobodan umetnik, danas, ovde, balansira. I nikad nije bilo nesigurnije. Ali to je bio ipak lični izbor. Ta mi nesigurnost daje neku snagu i drži me gladnim i budnim. A to je veoma bitno. Ostati gladan, jer sit čovek se teško buni i kritikuje.
NN: Film "Vlažnost" u kojem ste igrali naslovnu ulogu dobio je svojevremeno izuzetno pozitivne reakcije kritike i publike. Vi sami ste rekli da više ništa ne snimite poslije ovog ostvarenja, smatraćete da ste ostavili nešto u istoriji srpskog filma. U čemu je zapravo najveći značaj ovog filma?
TIMOTIJEVIĆ: "Vlažnost" je publici ponudila jedno novije, savremenije viđenje filma. Dobar deo kritike, ali i publike, koja prati savremenu kinematografiju, je pohvalio film i dao mu više nego dobru ocenu. Postoji, sa druge strane, i onaj deo publike koji je ostao u čudu. Malo intuitivniji pristup je, verujem, zbunio publiku, koja je navikla na filmove pune "fora" i sažvakane teme. "Vlažnost" takav film nije, on bi trebalo da komunicira na više nivoa s publikom: atmosferom, ritmom, zvukom... ne kroz izgovorene reči, već kroz kontekst i milje u kojem se nalaze likovi, na šta naša publika nije navikla i ne možete je zbog toga ni kriviti. Ali, nisu mi jasni komentari tipa: da se u filmu ništa ne dešava, jer to je onda samo puka lenjost. Ne biti toliko otvoren da malo pročeprkaš između redova, već podleći liniji manjeg otpora i lupiti etiketu: ništa se ne dešava, manje govori o filmu, a više o tom gledaocu.
NN: Nakon generacija glumaca u kojima su bili Pavle Vuisić, Bata Živojinović, Dragan Nikolić... postoje li danas glumci koji bi bili uzori i heroji među mladima kao što su to oni bili? Ili danas mladi traže heroje u drugim oblastima?
TIMOTIJEVIĆ: Postoje dobri uzori i oni koji to nisu, nije važno da li su to glumci, pisci, slikari, sportisti ili youtuberi. Važno je da su pozitivni. Istina je da smo imali sijaset fantastičnih glumaca koji su bili voljeni u zemlji, koja je imala mnogo više snimljenih filmova u jednoj godini, nego što su sve naše rascepkane kinematografije snimile za dve decenije. Sve je stvar tržišta danas. Pa i film i filmska umetnost. Ne možete očekivati da od pet ili 10 snimljenih filmova godišnje, koliko se u Srbiji snimi, bude svih pet ili 10 dobro ili odlično. Ali se trudimo. Ja nadu polažem u novije generacije koje dolaze. Nadam se da će se stvari promeniti i da će prostor i finansije početi da dobija nova krv. Ali je za to potrebno i da stara garda malo olabavi i dozvoli da se sistem promeni i prilagodi današnjim tokovima. Da bi i za 50 godina ili 100 moglo da se priča kako postoje divni i talentovani glumci, pisci i reditelji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.