Degutantno je da baletane od 50 godina teraš na scenu, jer oni nisu više toliko zdravi i brzo se povrede. Dok oni povređeni sede kod kuće, mladi umetnici nemaju zaposlenje i odlaze iz zemlje, kaže Konstantin Kostjukov, koji je od 1991. godine prvak i direktor Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kosta je, kako ga svi zovu, na nedavnoj proslavi 40 godina rada Dobrice Agatonovića Banjalučanima još jednom pokazao zašto je najbolji u svom poslu, a dugotrajne ovacije za njegov nastup govorile su više od riječi. Poznati baletan, koji je svoj talenat pokazao na skoro svim svjetskim scenama, za "Nezavisne" govori o radosti igranja, beneficiranom radnom stažu baletana, luksuzu, tradiciji i ostanku u Beogradu.
NN: Kako je balet osvojio Vaše srce i postao životni put?
KOSTJUKOV: Dolazim iz zemlje gde je balet uvek bio tradicija, bilo u kriznim vremenima ili u sretnom periodu, balet je bio jedan superproizvod za izvoz. Kada se kaže ruski balet, odmah se pomisli na izvrsne pedagoge, prave majstore, koji uživaju u onom što rade i umetnik zna da će tamo biti izuzetan u svom društvu i da ga čekaju velike turneje. To me je kao desetogodišnjaka povuklo baletu, ali i moj otac se bavio tom profesijom i verovatno je to mnogo uticalo na moj izbor. Uz sve to, imao sam i predispozicije da postignem sve ovo što sam postigao.
NN: Šta Vas je dovelo u Beograd?
KOSTJUKOV: Dovelo me je gostovanje i ponuda da potpišem ugovor sa Baletom Narodnog pozorišta Beograd. Mi umetnici živimo u nekom drugom svetu, srećemo se sa komadima koji su potekli iz drugih zemalja i onda nam je jako interesantno da vidimo šta se dešava van granica naše zemlje. Tada "kupimo" druge interpretacije i tehničke mogućnosti. Voleo sam da putujem, da vidim šta se dešava u svetu, da idem u korak sa vremenom i kada su mi ponudili ugovor u Beogradu svideo mi se njihov savremen repertoar koji se tada igrao. Onda sam tu upoznao i ženu i odlučio sam da ostanem.
NN: Jedan od osnovnih problema baleta u Srbiji bio je beneficiran radni staž. Da li se nešto promijenilo?
KOSTJUKOV: To je i dalje veliki problem. Kada prođe ova cela euforija oko izbora, opet ću tražiti od Vlade Srbije da se taj staž izjednači kao što je svugde u svetu. Taj beneficirani radni staž kobajagi je postojao u Beogradu, ali dosta su pomerene starosne granice. Svugde baletski umetnici mogu da igraju maksimalno do 42. godine, a kod nas je to pomereno na 53. Uspeo sam da se izborim da se smanji na 50, ali to nije dovoljno. Degutantno je da sa 50 godina baletani izlaze na scenu, jer oni više nisu toliko u formi i zdravi pa se povređuju. Oni tako povređeni onda sede kod kuće i ne rade, a za mlade talentovane baletane nema mesta u institucijama. Zbog toga oni svoju budućnost vide u odlasku iz Srbije.
NN: Koliko se baletski umjetnici više troše u odnosu na ostale umjetnike?
KOSTJUKOV: Mnogo više se troše i to je vidljivo. Pored emocija, tu je prisutan i veliki fizički deo posla koji je veoma rizičan, što se tiče povreda. Baletani svakodnevno doživljavaju povrede, pucaju im mišićna vlakna, tetive, ligamenti, meniskusi i diskovi. Neću da govorim da je balet teži od glume, ali je za razliku od nje znatno rizičnija profesija.
NN: Kakvo je zanimanje mladih ljudi u Srbiji za balet?
KOSTJUKOV: U Srbiji ima interesovanja za balet, možda ne toliko puno, ali je prisutno. Kada je zemlja u krizi ili kad ju je pretrpela, omladina, deca ili čak i roditelji manje gledaju na kulturu i umetnost jer traže posao s kojim može lakše da se zarade pare i opstane. U glumačkoj, baletskoj i drugim umetnostima ne može puno da se zaradi, osim kad je društvo na visokom nivou, jer tada predstavlja luksuz koji se pruža društvu. Na osnovu svega što smo ovde pretrpeli, ne možemo da razmišljamo o luksuzu, više razmišljamo o svakodnevici i preživljavanju. Svugde u svetu gde postoji veliki standard normalno je da ljudi idu u Diznilend, pozorišta, na koncerte, u cirkus, na mjuzikle. Oni tome teže, a ne razmišljaju o svakodnevici. To je problem u našem društvu i zbog toga se malo ljudi odlučuje na umetničku profesiju. Jedino ako je dete strašno zaluđeno baletom, on će da ostane pri svojim uverenjima i bavi se tim zanimanjem.
NN: Kakav je kvalitet baleta u Srbiji u odnosu na ostale zemlje u okruženju?
KOSTJUKOV: U Beogradu je dosta jak balet u odnosu na okolinu. Možda se negde malo modernije igra, drugde malo jače i sa interesantnijom koreografijom, ali u principu, ako se uzme kompletno stanje baleta, gde treba da se igra i klasika, savremeni i moderni repertoar, mislim da smo na veoma visokom nivou. Po mom mišljenju, možda smo čak i najbolji. To pokazuju naša gostovanja po inostranstvu i na festivalima. Išli smo u Bogotu, pozvani smo u Kolumbiju na jedan od najjačih svetskih festivala gde dolazi 140 svetskih predstava. Prikazivanje Baleta iz Srbije na jednom takvom festivalu je veliki uspeh.
NN: Budući da je i Vaša supruga u istoj profesiji, koliko ste jedno drugom podrška i šta je to što Vam olakšava ili otežava razliku između privatnog života i profesionalnog angažmana?
KOSTJUKOV: Ta situacija koliko pomaže, toliko i smeta. Pomaže u smislu da se brzo snalazimo, potpuno razumemo jedno drugo samo jednim pogledom, živimo u jednom dahu. Zbog toga što je i ona završila u Moskvi istu baletsku školu ne moramo objašnjavati jedno drugom kako se radi. S druge strane, zbog toga što smo tako bliski i intimni, kad radimo neku interpretaciju, maštamo i stvaramo, tu dođe do "rasprave" ko je u pravu a ko nije. Ali u principu uvek se dogovorimo da izaberemo ono što je najefektnije.
NN: Jednom se desilo da ste prekinuli izvedbu predstave "Dr Džekil i Mr Hajd" poslije prvog čina. Šta se tada desilo?
KOSTJUKOV: Da, prekinuta je jer je bila neka greška u rekvizitama. Ljudi zaduženi za to nisu dobro odradili svoj posao, a ja, pošto igram sa rekvizitom i cela koreografija je postavljena na njoj, a nje nije bilo, bilo bi glupo da sam glumio nešto čega nema. Zbog toga sam morao sve to da prekinem. To je bilo prvi put da se desilo u smislu da apsolutno nisam imao sa čim da radim. To je kao kad novinar treba da uradi intervju sa glumcem a nema sagovornika.
NN: Da li sa istom radošću igrate sada kao i onda kada ste prvi put stali na scenu?
KOSTJUKOV: Apsolutno. Možda su mi malo dosadnije pripreme, jer nekoliko godina isto pripremaš, ali kada se otvori zavesa igram sa istom željom i istim emocijama kao i prvi put kada sam zaigrao, još kao dečak.
Profesionalni uspjeh
Kostjukov je 1987. godine dobio zvanje prvaka Baleta Teatra "Ševčenko" u Kijevu, a poslije angažmana u Beogradu 2001. godine diplomirao je kao pedagog i koreograf na Međunarodnom centru pozorišnog instituta Ukrajine u Kijevu. Igrao je u mnogim poznatim baletima, kao što su "Don Kihot", "Labudovo jezero", "Žizela", "Samson i Dalila", "Dama s kamelijama".... Kostjukov je učestvovao na mnogim svjetskim festivalima s kojih je, između ostalih, kući donio drugu nagradu na Drugom baletskom takmičenju Ukrajine 1987. godine, prvu nagradu na 6. svjetskom takmičenju baletskih parova u Osaki 1991. godine, godišnju nagradu "Anatolij Šekera" za 2002. godinu i mnoge druge.