Mileta Prodanović se u umjetnosti javlja kao književnik i slikar, britkog likovnog ili književnog pera, kao kritičar i svjedok vremena u kojem živi. Umjetnik koji smatra da svaka istinska umjetnost živi u većem ili manjem getu, ovogodišnji je dobitnik "Vitalove" nagrade "Zlatni suncokret" za knjigu priča "Agnec", koju su objavili beogradski "Stubovi kulture".
Banjalučka publika imaće priliku da se druži s ovim piscem u petak u Kulturnom centru Banski dvor, a uoči dolaska u grad na Vrbasu Prodanović za "Nezavisne" progovara o novoj knjizi, kritici, žrtvama tranzicije i (ne)prilikama u Srbiji u posljednjih 15 godina.
NN: Vaše priče iz knjige "Agnec" inspirisane su tranzicijom. Koliko su to junaci iz našeg vremena i koliko oni imaju polovične identitete, ako uzmemo u obzir da rasuti u svijetu nikada neće imati "pravi" identitet, a da su odlaskom iz zemlje izgubili svoje mjesto u društvu?
PRODANOVIĆ: Knjiga "Agnec" je pre svega zbirka priča, ma koliko te priče bile srodne, one ipak imaju mnogo različitih likova. Naravno, veći deo jesu ljudi našeg vremena, a kao takvi oni imaju kompleksne i nesigurne identitete. Jedna od priča za junakinje ima sestre bliznakinje od kojih jedna godinama živi u Londonu. Njihovi svetovi se, vremenom, sve više udaljuju, iste reči počinju da za njih imaju različita značenja. Naravno, u većini priča postoji i izvesno iskliznuće, to je ono što povezuje tih 16 priča.
NN: Ko su najveće žrtve tranzicije?
PRODANOVIĆ: Posredno, rekao bih, svi. Možda zato što na našim prostorima niko nije rekao jasno i otvoreno šta je to što nas čeka, koji su i kakvi zadaci koji stoje pred nama - ukoliko želimo da se uključimo u savremenu svetsku civilizaciju. Malo ko će danas označiti društvenu inerciju kao jedan od važnih uzročnika ratova devedesetih. U socijalizmu su ljudi bili uljuljkivani, prezaštićeni, došao je trenutak kada je trebalo preuzeti odgovornost za sebe, a ljudi to nisu želeli. Mislim na vreme saveznog premijera nekadašnje Jugoslavije Ante Markovića, to je bila ta ponuda. Ona je plebiscitarno odbijena i onda su stvar preuzele republičke oligarhije ili, tačnije, republičke udbe, kroz medije, na za to izuzetno pogodnom tlu, gde traume stare pola veka nisu zalečene nego konzervirane, kreiran je nacionalizam i dalje je sve poznato, nažalost. I tako smo tu gde smo, na repu događaja, okruženi zemljama koje su već prevladale tranzicioni šok.
NN: Da li je brzina života jedan od osnovnih krivaca zašto i pisci i publika danas više pribjegava priči nego romansijerskom ostvarenju?
PRODANOVIĆ: Sebe sam uglavnom video kao pisca većih formi. Roman je penjanje na planinu, mora se proračunati energija, to je projekat, dugo se konstruiše, ovako ili onako postoji mnogo građe koju treba uklopiti. Priče su spontanije, pružaju više slobode, to može biti nekakav ekspresivni gest... Sa druge strane, verovao sam, roman je ipak privilegovana forma, i od kritike, možda i od čitalaca. Moja prethodna zbirka priča "Nebeska opera" objavljena je pre dvanaestak godina. Ali, tek po reakcijama na ovu novu zbirku vidim da postoji i nipošto mali krug ljudi koji više vole kratke forme, to su oni koje spominjete. Eto, moguće je da danas živimo brže nego pre dvanaestak godina, da je i čitaocima koncentracija kraća.
NN: I kao književnik i kao slikar uvijek ste britko i oštro iskazivali svoja mišljenja. Kakve su bile posljedice takvog istupanja?
PRODANOVIĆ: Moram da budem sasvim iskren - dramatičnih posledica nije bilo, barem ne u onom smislu u kojem su to osetili neki ljudi iz Vaše sredine, koji se nisu ustručavali da glasno izgovore drugačiji stav. Zaista mislim da je posao umetnika da sebi izgradi takvu poziciju da u svakom trenutku popu može da kaže da je pop a bobu - bob. U suprotnom je samo glasnogovornik ovoga ili onoga.
NN: Svojim djelima ste na neki način jedan od književnih hroničara događanja koja su se desila u Srbiji posljednjih petnaestak godina? Zašto pisci teško progovaraju i pišu o tom vremenu?
PRODANOVIĆ: Pisanje "na sveže" jeste mač sa dve oštrice, nosi nemale rizike. Sa druge strane, nemoralno je ne uhvatiti se u koštac sa tekućim traumama sopstvenog vremena. Čak i kada je narativni tok, kao, na primer, u romanu "Kolekcija" vezan za vreme od kojeg nas deli petnaestak vekova - to je uvek priča o našem dobu.
NN: Koliko se književnost i slikarstvo prepliću u Vašem stvaralaštvu, koliko jedno drugo nadopunjuju i da li su dovoljni za iskazivanje osjećanja. Ako nisu, koja bi to, eventualno, umjetnost zatvorila krug Vašeg stvaralaštva?
PRODANOVIĆ: Pažljivi posmatrač bi zaista primetio da u nekim mojim radovima iz oblasti vizuelnih umetnosti postoje ispisane rečenice i, obrnuto, da neki od mojih proznih radova za junake imaju slikare. Ali to je zaista površinska veza - vizuelne umetnosti imaju jednu logiku, pisana reč drugu. Uvek sam se u umetnosti grozio naturalizma s jedne i papazjanije sa druge strane. Naravno, isti je koren i verujem da se to vidi na nekom dubinskom nivou. Svako dalje usložnjavanje i uvođenje još jednog jezika išlo bi u pravcu papazjanije, stoga ne bih išao dalje...
NN: Izjavili ste da Srbija ima više pisaca nego pismenih. Da li to znači da danas baš svako može da bude pisac?
PRODANOVIĆ: Mnogi su razlozi za tu poplavu pisane reči. Nedostatak kriterijuma se srećno uklopio s pojavom kompjutera koji, na jednom nivou, podstiču skribomaniju i opštim pojeftinjenjem štamparske tehnologije koja skribomaniju opredmećuje. Kritika je tu, između ostalog, da spreči trajnije zagađujuće posledice. A nje, kao što smo videli, baš i nema.
O kritici
NN: U vrijeme kada sve vrijednosti polako gube na značaju, kakvo je stanje književne kritike?
PRODANOVIĆ: Loše. Nju su, tokom devedesetih, najviše razrovali takozvani korporativni kritičari, oni koji su zapravo bili agenti moćnih izdavačkih kuća.