Pozornica

Nikolić za "Nezavisne": Ružičasta opera "Telefon" krije nešto neprijatno

Nikolić za "Nezavisne": Ružičasta opera "Telefon" krije nešto neprijatno
Foto: Jelena Jovanović | Nikolić za "Nezavisne": Ružičasta opera "Telefon" krije nešto neprijatno

Kamerna minijatura i ljubavni rolerkoster su riječi koje opisuju novu operu "Telefon" u režijskoj postavci Aleksandra Nikolića, koja se gleda u jednom dahu. Iako prati uspone i padove jednog ljubavnog para, ona je na kraju šarmantni trijumf ljubavi i razumijevanja te je uzbudljiva, puna neobičnih preokreta i scenskih dešavanja.

"S obzirom na to da je ovo bosanskohercegovačka praizvedba dela, naša odgovornost prilikom postavljanja je ogromna. Od praizvedbi često u potpunosti zavisi sudbina dela pred određenom publikom i naša odgovornost je time mnogo veća. Sa druge strane, da bismo delu dali životnost, moramo u potpunosti da ogolimo sebe, moramo da se bavimo svojim ličnim demonima i snovima - mi koji postavljamo moramo da pronađemo Lusi i Bena u sebi. To znači dosta introspekcije, traganja, ponekad zaranjanja u neprijatno, što ni sami sebi ne bismo smeli da priznamo. Uprkos tome, naša opera nema gorak ukus", rekao je za "Nezavisne" Nikolić.

Opera bufa u jednom činu "Telefon" rađena na muziku Đan Karla Menotija, premijerno će biti izvedena u petak, 29. aprila, sa početkom u 19.30, u Narodnom pozorištu Sarajevo. U naslovnim ulogama Lusi Ingland i Bena Aptegrouva naći će se prvakinja Opere NPS Aida Čorbadžić i prvak Opere NPS Marko Kalajanović.

O građenju predstave, publici koju opera privlači i svemu onome što možemo očekivati od ovog djela Nikolić je govorio u intervjuu za "Nezavisne".

NN: Prije 75 godina nastalo je djelo "Telefon" koje je u to vrijeme imalo potpuno drugačiju poruku nego danas, kada je ova tematika puno aktuelnija, da li nosi određenu težinu staviti ovu priču iz tadašnjeg vremena u današnje okvire?

NIKOLIĆ: Menoti je, pišući ovo delo 1947, predvideo problem koji je danas mnogo aktuelniji nego pre 75 godina. On je prvi koji je fasciniran automatima poput telefona, radio-aparata, televizije, i koji ih prvi uvodi u operu, koja je gotovo ekskluzivno rezervisana za visokomimetske likove, mitološka bića i eventualno pastoralna niskomimetska stvorenja. Automat je prvi put na sceni kao ravnopravni partner. Lusi je zavisnik od svog telefona, opsednuta je njime i dopušta da najbolje od pravog života promakne pored nje dok opsesivno šapuće u slušalicu. Slika koja nam je dobro poznata danas. Ben je šarmantan, senzualan, duhovit, posvećen i topao - idealan psihoprofil partnera iz nekog magazina za dame. Ben je spreman da je zaprosi - ono za šta je junacima serije "Seks i grad" bilo potrebno 100 epizoda, Menoti vešto plasira već u petom minutu. Ipak, šta to nije u redu sa našom Lusi, nama tako bliskoj i razumljivoj, mnogo bliskijoj nego što su nam Toska, Baterflaj, Leonora, Elizabeta, Lučija, Eboli, Norma, Turandot, Karmen... Operske junakinje znaju šta je prava ljubav i one umiru i žive za nju poslednjih 400 godina. Ipak, da li smo mi preko Menotija i naše savremene postavke svedoci sveta koji se upravo radikalno promenio u nešto drugo. Ako se operske junakinje koje su najokorelije u svojoj tipološkoj klasifikaciji menjaju nakon 400 godina, da li to znači da se i svet toliko radikalno promenio i da je neprepoznavanje mogućnosti prave ljubavi danas postao standard? A šta je sa našim Benom - da li je on savršena kockica u mozaiku savremene narcisoidne civilizacije? Kako je moguće biti do te mere opsednut nekim ko nas ne primećuje i ko nas večno stavlja na drugo mesto? Šta nije u redu sa civilizacijom u kojoj odbijanje i neljubav izazivaju veću privlačnost od topline i komunikacije. Da li ćemo dopustiti da živimo i umremo u jednoj narcisoidnoj civilizaciji u čiju smo klopku sami upali?

NN: Lusi pronalazi vremena da komunicira sa čak 28 likova preko telefona, cijela opera traje oko 25 minuta, na koji način ste uspjeli da cijelo djelo ima svoj tok i prenese poruku, bez izbjegavanja osjećaja konfuzije, potpune zbrke i haosa?

NIKOLIĆ: Lusi u 25 minuta trajanja opere posredno ili neposredno komunicira sa 28 likova preko telefona, što znači da ona na svakih 50 sekundi pronalazi vreme i mesto u svom životu za svakog od njih. Negde u pauzama između svih "ostalih" je i malo mesto za Bena, nekoliko sekundi za onog kojeg Lusi zaista voli i za kojeg je vezana. Od 23 minuta predstave Lusi 20 minuta govori u slušalicu, nežno dodirujući brojčanik. Iako je minutaža relativno kratka za opersku praksu, Menotijev "Telefon" je mali dijamant koji nam u 23 minuta daje sve ono što operska publika obožava: baritonsku ariju gneva kao iz najboljih Verdijevih opera, jednu ariju lamenta kao parodiju Donicetijevim lamentima glavnih junakinja, zatim izvanrednu ariju u kojoj sopran demonstrira moć koloratura poput "Kraljice noći" kod Mocarta i na kraju nežan i strastven ljubavni duet kao iz Pučinijevih opera. Svi sastojci su tu, međutim sada umesto u 180 minuta komprimovani u samo 23 minuta scenskog rolerkostera. Ipak, "Telefonu" ništa ne nedostaje, posebno ne sukob dva uzbudljiva lika - kapriciozne, sobom opsednute Lusi i zaljubljenog, šarmantnog Bena. Da bi magija uspela, potrebna je velika fizička i mentalna energija protagonista, svih koji su na sceni i oko nje - velika koncentracija spojena sa virtuozitetom.

NN: Djelo "Telefon" Đan Karla Menotija baš kao i njegovo djelo "Medium" kao da su ovisni od snage pjevača te su nerijetko postavljani i na manjem prostoru, da li to predstavlja olakšicu ili stavlja teret u pogledu povezivanja sa publikom?

NIKOLIĆ: Za razliku od gvozdenog operskog repertoara kao što su "Aida", "Rigoleto", "Faust", "Lučija od Lamermura"… "Telefon" je kamerna minijatura. Velika dela očaravaju publiku svojom monumentalnošću i spektakularnošću, uzvišenim emocijama i pompeznom scenskom opremom. Sa druge strana opera bufa, koja nastaje dosta kasnije od ozbiljne opere (opere serije) oduvek teži maloj formi, jakom glumačkom izrazu, spretnosti pevača koji moraju biti sjajni glumci i duhovite, harizmatične ličnosti. "Aidu" ne možete da igrate bez piramida, "Nabuka" bez hora robova, "Fausta" bez Valpurgijske noći, plamena visokog deset metara i baleta veštica koji se roji oko njega. Sa druge strane, za operu bufu poput "Telefona" potreban je samo telefon i dva dobra (kako ih Stanislavski naziva) pevajuća glumca. U tom smislu pristup operi bufi je pristup koji je bliži dramskoj režiji i koncentraciji na glumu, postupak, sukob - prilikom te vrste posvećene koncentracije na partnersku glumu nastaje veza sa publikom.

NN: Kada kažemo komedija, obično opera nije prva stvar koja nam padne na pamet, koliko je izvjesno da zaista publika može očekivati da se zabavi i nasmije?

NIKOLIĆ: Mislim da će ovo delo biti izrazito zabavno publici. Naša prva test publika se smeje, i mi se često nasmejemo na probama i moramo da zaustavimo predstavu na nekoliko trenutaka. Naravno - to je humor opere, nije humor estrade, humor malograđanštine, humor primitivizma. To je humor dobrog ukusa. On je vragolast, inteligentan, neretko i karnalan, provokativan. Takvom sjajnom humoru doprinose sarajevski soliti Aida Čorbadžić, Melisa Hajrulahović Tomić, Marko Kalajanović i Erol Ramadanović, kao i naše šarmantne baletske kolege koje ovu predstavu čine vrcavom i nesvakidašnjom. Glumstvenost i duhovitost sarajevskog ansambla upoznao sam radeći na "Don Đovaniju" pre sedam godina, kada smo od jednog (za savremenu publiku) nehumorističnog dela uspeli da napravimo urnebesnu komediju, što je mnogo bliže Mocartovoj originalnoj zamisli nego lažnom akademističkom pristupu koji prevladava na operskim scenama, što je samo umetnička impotencija. Sada treći put uživam u humoru i duhovnom virtuozitetu članova Sarajevskog narodnog pozorišta.

NN: Radili ste na operama širom svijeta, ali i u regionu, sa Vašeg stanovišta, kako bh. publika reaguje na ovaj vid umjetnosti, da li imamo sluha za operu te da li je cijenimo onoliko koliko ona to zaslužuje?

NIKOLIĆ: Veoma je važno ne shvatati operu i balet kao mrtvu stvar koja je rezervisana samo za elitu. Opera jeste elitna umetnost, ona zahteva elitni virtuozitet, disciplinu, kontrolu i ideju. Međutim, opera nije elitistička. Opera je pitka. U svetu su karte za svako izvođenje unapred rasprodate i vi mesecima ne možete da kupite kartu, makar i sami bili režiser predstave. Stanje u regionu varira. Međutim, mislim da smo mi sami, operski radnici, odgovorni za sudbinu opere u našoj sredini. Ako publici budemo nudili dela koja su živi muzej ili dosadna kvazisavremena tumačenja - mi odbijamo publiku od sebe. Na prvom mestu reditelj i dirigent moraju da učine delo živim, tj. da mu vrate život, prenesu te ideje na soliste, hor i balet, a onda će se ta ludačka energija preneti i na publiku. Sektor marketinga i njegove ideje su naša važna poveznica sa publikom. Dobar primer toga je Novosadska opera, u kojoj smo, uprkos koroni, radeći kvalitetne naslove, sa dobrim rediteljskim postavkama i dobrim dirigentskim konceptima, sjajnim solistima, horom i baletom uspeli da vratimo publiku. Svako izvođenje je puno do poslednjeg mesta (preko 1.000 mesta u sali) i gotovo svaka predstava je ispraćena stajaćim ovacijama bilo da su u pitanju "Rigoleto", "Aida", "Faust" ili "Vladimir i Kosara".

NN: Baš kao što je Đan Karlo Menoti predvidio budućnost, te je ovo djelo iz 1947. aktuelnije nego ikad, moram Vas pitati, kakvu vi budućnost predviđate ovom djelu i operi za idućih 75 godina?

NIKOLIĆ: Na prvi pogled frivolna komedija, bez dubine i kompleksnosti, vrlo dopadljive i komunikativne muzike, slatkasta, ružičasta. Međutim, ispod slojeva ružičaste farbe i pliša osećamo nešto neprijatno. Smejemo se, šarmirani smo, sve je lagano - ali osećamo neprijatnu stvarnost. Aparat - telefon je pobedio Bena - čoveka. Možda će za nekoliko decenija, kada artificijelna inteligencija pobedi čoveka, kiborzi nastaviti da postavljaju opere koje je napisao čovek, sa onom ljubavlju i opsesijom sa kojom mi postavljamo antičke tragedije starih Grka koji više ne postoje. Možda će oni ovu operu čitati iz drugog ugla - kao prvo herojsko opersko delo u kojem je automat trijumfovao nad čovekom.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije