Radoslav Milenković za "Nezavisne": Pozorište nadilazi aktuelni politički trenutak

Radoslav Milenković je glumac, reditelj, pjesnik i profesor iz Novog Sada, koji je trenutno angažovan kao profesor na Akademiji umjetnosti u Banjaluci i koji sa ansamblom Narodnog pozorišta Republike Srpske ovih dana intenzivno radi na postavci predstave "Lice" Aleksandra Galina.

Premijera je zakazana za nedjelju sa početkom u 20.30 na sceni "Petar Kočić", Milenković potpisuje režiju, a u predstavi igraju Aleksandar Stojković,  Nikolina Friganović, Ljubiša Savanović i Smiljana Marinković. Uoči premijere više o predstavi i generalno o umjetnosti govorio je za "Nezavisne".

NN: U posljednje vrijeme često boravite u Banjaluci?

MILENKOVIĆ: Da. Sviđa mi se Banjaluka i divno se osećam ovde. Od prošle školske godine na Akademiji umjetnosti vodim klasu glume. Sve više upoznajem ovaj lepi grad, a uz rad na Akademiji, koliko mogu da stignem, gledam i predstave Narodnog pozorišta Republike Srpske i Gradskog pozorišta "Jazavac". Neke kolege znam odranije, sa nekima sam snimao, gostovao sam u "Jazavcu" više puta sa svojom predstavom "Naši dani"… Naravno, grad i ljude u njemu čovek upoznaje sve bolje svaki put kada dođe. Znam da mnogi Banjalučani imaju primedbi koje ja kao gost ne mogu da vidim, ali to je tako. I ja grad u kojem živim vidim drugačije od onih koji dođu u njega povremeno.

NN: Režirali ste oko stotinu predstava, a ovo je Vaša prva režija u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Koliko ste zadovoljni radom sa ansamblom?

MILENKOVIĆ: Kada su me iz Narodnog pozorišta pozvali na saradnju, predložio sam nekoliko naslova i Uprava je izabrala "Lice" Aleksandra Galina, savremenog ruskog dramatičara. Verujem da će i banjalučka publika voleti ovu priču koja je komična, ali koja ima i svoj dublji, ozbiljniji sloj i razlog. Veoma sam zadovoljan radom na ovom izuzetnom dramskom tekstu. Atmosfera na probama je inspirativna, kreativna i plodonosna. Ansambl je odličan, ljudi su marljivi i profesionalni, ne samo po rezultatima i predstavama, nego i po onome što je za reditelja najvažnije, a to je proces proba i rada na svim elementima predstave.

NN: Aleksandar Galin u komadu "Lice" bavio se vremenom tranzicije, a ta tranzicija je iz mog ugla gledanja vječna, jer traje od kada sam se rodio. Bavili ste se mnogim tekstovima savremene ruske drame na ovu i druge teme, pa me interesuje koliko se tranzicija razlikuje u Rusiji u odnosu na ovu našu?

MILENKOVIĆ: Slažem se sa vama da je tranzicija večan proces. Mi taj proces dramatično doživljavamo, jer je naš život kratak i jer smo mali i bespomoćni u odnosu na  trajne i velike procese koji se valjaju svetom od kada je svet nastao i koji će se, verovatno, valjati dok bude sveta. Radio sam mnoge komade savremenih ruskih pisaca upravo stoga što su ti komadi, te priče i ljudi u tim komadima meni bliski i prepoznatljivi. U ozbiljnoj šali mogao bih da kažem da su to naši najbolji domaći pisci, jer su pokrenuli one probleme koji su i nas mučili. I još uvek im nije istekao rok trajanja. Mi u problemima junaka Koljade, Šipenka, Razumovske, Galina u potpunosti prepoznajemo savremene teme i duh vremena u kojem živimo.

NN: Galin se razlikuje od svih nabrojanih pisaca?

MILENKOVIĆ: Galin ima jednu specifičnost u odnosu na taj korpus savremene ruske dramaturgije od devedesetih godina prošlog veka pa do danas. Naime, najpoznatiji autori te dramaturgije, na čelu sa Nikolajem Koljadom i Ljudmilom Razumovskom otvorili su važnu temu bede u tranziciji. Kad su nas devedesetih godina prošlog veka mamili i obradovali kapitalizmom koji je najzad stigao u zemlje socijalizma, niko nam nije rekao da ćemo živeti u bedi i da rušenjem Berlinskog zida neće biti uspostavljena žuđena,  plačljiva pravda. Niko nam nije rekao da svet neće odjednom postati rajsko mesto, nego da će ljudi nastaviti da budu onakvi kakvi su oduvek, a da će svetom i dalje vladati pohlepa i mnoštvo drugih niskih strasti koje svet oduvek definišu i oblikuju. Sa tim izneverenim očekivanjima suočili su nas pomenuti pisci. Ono što je različito kod Galina u odnosu na većinu ostalih autora nove ruske drame kraja 20. veka, jeste to što on ne piše o ljudima sa socijalnog dna, ne piše o propalim proleterima i ljudima koji su na ivici egzistencije.  Galina zanimaju ovi kojima je tranzicija majka, a ne maćeha, ovi koji su koji su se okoristili u tom metežu društvenih promena i postali takozvana elita. Ukratko, Galina zanima šta se dešava sa propašću temeljne ljudskosti onih koji su se obogatili i koji bi trebalo da budu uzor i vrh društvenog postignuća, a tu stvari, mogu da vam javim, ne stoje baš dobro.

NN: Mnogi pričaju da određenu vrstu prosvećenja doživi tek druga generacija u porodicama kapitalista.

MILENKOVIĆ: Za svaku generaciju uvek stiže nova tranzicija i to je neporeciva dijalektika istorije sveta. Gledano sa aspekta morala, u istoriji je jako malo svetlih primera. Oni na vlasti, moćnici i bogataši, kroz istoriju su svoju vlast uvek temeljili na nepravdi, vlastohleplju i gramzivosti, na onome što je po etičkim principima negativno i razarajuće... Tome izgleda i služi vlast - da možeš zakonito da pljačkaš i da se bogatiš na tuđoj muci i stradanju. To nema veze sa političkom strankom. To je jednostavno i banalno tako. Tako nas uči istorija, učiteljica života. To, osim sa društvenim kontekstom, ima veze sa ljudskom prirodom, pa je tako i sa junacima naše predstave. U pitanju su izuzetno uspešni ljudi: vrhunski neuropsihijatar, vlasnica ugledne i međunarodno priznate klinike za plastičnu hirurgiju, novi bogataš koji se pranjem para za mafiju enormno obogatio. Dakle, kod Galina se više ne radi o sirotinji, nego o ljudima koje bismo u društvenoj hijerarhiji mogli prepoznati kao najuspešnije i u jednoj nakaznoj slici stvarnosti kao uzore. Međutim, ono što niko ne može postići jeste to da mu život večno traje. To, naprosto, ne biva. Smrtna smo bića i imamo samo jedan život, a u njemu samo jedno lice - kada to potrošimo, odlazimo zauvek u nigdinu. Večni život možemo dostići samo delima koja ostavljamo iza sebe. A kako nas uči istorija, u tim igrama oko velikog novca, oko društvenog statusa i glamura, teško je sačuvati svoje ljudsko lice. Verujem da će naša predstava kod publike pokrenuti mnoga značajna pitanja. Nama, koji smo van kombinacija nakaznih marioneta moćnika i gospodara i kreatora naše stvarnosti, ostaje da istrajno i nepotkupljivo verujemo u elementarnu ljudskost, bez obzira na društveni kontekst koji je ugrožava. Naš komad se pita gde su nestala i kako smo izgubili svoja ljudska lica, šta je ostalo od naše ljudskosti i obraza u jednom postmoralnom društvu u kome danas živimo svoje jedine živote. Šta je sa našim ljudskim licima?!

NN: Iz Uprave Narodnog pozorišta Republike Srpske kazali su da komad, između ostalog, postavljaju jer je nepošteno da se zbog političkih odluka s pozorišnih repertoara u Evropi danas brišu komadi ruskih pisaca. Šta Vi mislite o fenomenu cenzure u 21. vijeku?

MILENKOVIĆ: U svakom vremenu cenzura se pokazala kao neuspešna. Autorima čija su dela izložena cenzuri to nije za utehu, ali zabrane su češće pomogle i doprinele da interesovanje za ta dela bude znatno veće. Kažem, nije za utehu jednom Bulgakovu ili Pasternaku niti bilo kojem piscu na svetu koji je cenzurisan, ali cenzurisati nešto što je tvorevina ljudskog duha i autorsko mišljenje je budalaština i grozota. Cenzurom se nikada ništa nije sprečilo. Ima jedna stara izreka koja kaže da rukopisi ne gore. Ne možete vi uništiti tvorevinu ljudskog duha. U tom smislu, cenzura je idiotizam i gotovo uvek je politički motivisana. Nikada niko nije zabranio knjigu zato što je loša. Loše se uvek samo od sebe uruši i nestane i u tom smislu svaka, pa i ova cenzura ruskih umetnika, samo je bruka tih kultura i sredina koje su pomislile da bi trebalo sada da cenzurišu Čajkovskog zato što je Moskva u ratu sa Ukrajinom. Banalno i glupo. Što se tiče izbora ruskog komada u ovom trenutku, ja ne znam za sve motive Narodnog pozorišta Republike Srpske, ali komad je ili dobar ili nije dobar. Ili ima ko da ga odigra u jednom pozorištu ili nema. Ili mi imamo nekakvu svežu misao o tom komadu i želju da ga ispričamo publici ili je nemamo. Ili ćemo dopreti do srca naših gledalaca ili nećemo. Neće nam pomoći nikakav neumetnički razlog i predumišljaj. Ja bih rekao da je ovo fantastičan, odličan savremeni komad. On je ruski. Mi ga igramo kao ruskog i volimo što smo u prilici da to igramo i drago mi je što smo savladali nekakve glupe administrativne prepreke u vezi sa autorskim pravima. To daje nadu u razum, ako želite da igrate dobar ruski komad, da je to između vas i autora i tu bi trebalo da je kraj. Da li mi volimo Ruse, da li smo pravoslavci itd., to nisu nikakvi pozorišni razlozi i ti razlozi ne pripadaju pozorištu.

NN: Pedagoškim radom bavili ste se u Srbiji i u Mađarskoj, a odnedavno predajete i na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Šta je, po Vašem mišljenju, najvažnije u pedagogiji i koliko su priče o 99 odsto rada i jedan odsto talenta primjenjive na primjerima studenata glume?

MILENKOVIĆ: To se može smatrati tačnim, ali možda je ipak najvažnija - sreća. Nije sve do nas. Uzalud se trudimo ako nas "onaj gore" nije pogledao. Ne smemo se, naravno, osloniti samo na uverenje da će nas pratiti sreća, ne možemo to da govorimo studentima zato što ih uveravamo u važnost marljivosti, vežbanja, usavršavanja, ali sreća je nesumnjivo presudna. Ja verujem, makar to nekome zvučalo i kao slaba uteha, da se sreća priziva radom, svim onim čime se baviš. Jer zašto bi sreća došla negde gde joj nije zanimljivo. Tako je, verujem, u mnogim drugim poslovima, posebno u onim delatnostima gde je od presudne važnosti intuicija koja doprinosi stvaranju nečeg novog, stvaranju celog jednog sveta, pa makar to bio i svet neke male uloge.

NN: Za Vas se može reći da ste imali sreću sa monodramom "Naši dani", koja je doživjela premijeru davne 1984. godine, a koju ste dosad izveli nevjerovatnih 1.847 puta?

MILENKOVIĆ: Imao sam sreću sa monodramom. Tih (dosadašnjih) 1.847 igranja posledica su toga što je na moju glumačku sreću, a na našu društvenu nesreću, sve ono o čemu su Domanović i Dis pisali ostalo nepromenjeno do naših dana. Mi istu bolesnu grotesknu društvenu propast živimo od vremena Obrenovića, o čemu je Domanović pisao krajem devetnaestog veka, pa sve do ovih današnjih nakaza i moralnih ništarija koji zapravo odlučuju o tome kako će izgledati naša stvarnost i naše društvo.

NN: Vi u ovaj komad uvijek uvodite aktuelne likove koji dolaze na vlast...

MILENKOVIĆ: Oni se sami prijavljuju. Dis i Domanović, po čijim sam tekstovima napravio tekst svoje predstave, toliko su veliki pisci da nisu pisali samo o svojim savremenicima, svojim nakazama, pašićima i moralnim ništarijama samo tog vremena pre 120 godina, nego su pisali o ljudskoj prirodi, o ljudskoj pokvarenosti, o društvu koje počiva na ulizištvu, na nečasnosti, gramzivom vlastohleplju. Kao i svi veliki pisci, žigošući negativne pojave toga doba, oni su toliko univerzalno prozreli ljudsku prirodu, njene tamne strane i trulež sveta, da su njihove reči opštevažeće, ko god bio na vlasti u našim danima. U takvoj situaciji naše vođe i prvaci u poslovima politike, posle svakih novih izbora u svakom novom sazivu skupštine i vlade, sami se nameću i desetine i stotine i hiljade njih kao da dovikuju: "I ja sam iz Domanovićeve priče!" Pošto je pozorište osuđeno na savremenost, ja ne mogu praviti priču o 1900. godini - reč je o genijalnim piscima koji su sebe "osudili" da žigošu moralne rugobe i gramzive ništarije i naših dana. Tako predstava preživljava i nadilazi svaki aktuelan politički trenutak. Kao autor koji za sebe veruje da je ozbiljno posvećen svojoj umetnosti, imam obavezu da, kada govorim, na primer, o vladaru, tog vladara danas ne identifikujem kao Obrenovića ili Pašića. U trenutku kad igram, igram vladara koji trenutno vlada, meni je svejedno kako se on zove, svi jednako zaslužuju samo prezir. Nije to ništa lično - u pitanju je preki nalog svake umetnosti da slika stvarnosti koju stvara bude utemeljena u stvarnosti glumca i gledaoca i pozorište na to ima neprikosnoveno pravo. I neporecivu obavezu. To nije politička borba i politička tema. Domanović je jedna antropološka, kulturološka i etička rasprava, pa makar društvo bilo i postmoralno, kao što je ovo naše.

NN: Ove godine objavili ste knjigu pjesama "Povratak u katakombe". To je Vaša peta zbirka poezije, ako se ne varam, meni vrlo zanimljivog naslova jer godinama zastupam tezu kako je poezija danas u katakombama i kako pjesnici liče na rane hrišćane, koji su nekada pod zemljom propovijedali svoju vjeru. Kakvo je Vaše mišljenje o tome, da li je danas poezija u katakombama?

MILENKOVIĆ: Poezija je uvek u katakombama, jer je ona zapravo uvek izraz onog najdubljeg, najličnijeg, često i nama samima nejasnog u potpunosti. I pesnik, kada napiše i objavi, on objavljuje zato što više ne može da nosi u sebi nešto za šta je poverovao da je pesmom izrecivo, ali i dalje je neuhvatljivo. Najdublja ljubavna osećanja i najdublje refleksije koje te proganjaju i koje zahtevaju da budu napisane su zapravo najbezbednije u katakombama našeg unutrašnjeg života. Kada se tvoja ljubav, tvoja najtananija osećanja i misli osmele da izađu iz utočišta katakombi i ponadaju se da su u svetu bezbedna, život u svetu se potrudi da te razuveri. Stoga smo možda svi mi osuđeni da ono najdublje u sebi u stvari vratimo u katakombe, ne bi li bar naša vera u to bila sačuvana. I kao što su rani hrišćani moleći se u katakombama štitili tom tajnošću svoju veru, tako isto su i naša ljubav i svako drugo plemenito osećanje možda najbezbedniji u našim unutrašnjim katakombama. Tu mogu da opstanu, u tajni i progonstvu. Teško je naći primer bilo kakve duboke, istinske misli i emocije koja na ovaj ili onaj način nije prognana.

NN: Zbog onih koji će čitati intervju ne mogu da Vas ne pitam o Vašoj jako popularnoj ulozi Rake iz serije "Vratiće se rode". Zbog čega ljudi toliko vole ovu ulogu? Da li je Raka prototip srpskog domaćina u ruralnim sredinama?

MILENKOVIĆ: Ne znam da li je prototip domaćina, ali verovatno jeste prototip jedne vrste odnosa prema životu. On je tajni san i uzor mnogih. To je čovek koji ima dve žene, ne radi, ne ide kod psihoterapeuta, jede, pije i živi po svojim primarnim životnim instinktima. To je jedno veoma specifično poimanje života i slobode. Kako biti slobodan da ne poseješ, da ne požanješ, da ne pooreš. Pravo na neodgovornost koju taj čovek ima i koju je sam sebi dao, u stvari, čini ga nekim snom o slobodnom životu koji se većini domaćina neće desiti, ali zato imaju televiziju.

NN: Glumac, reditelj, profesor, pjesnik - koji od ova četiri poziva, umjetnička ili društvena čina su Vam najdraži?

MILENKOVIĆ: Sve je to moj život. Ja sam zaista srećan što sam svoj život, kakav god da je i sa svim što je u njemu bilo, proživeo radeći ono što volim i što sam u mogućnosti da svoju strast prema umetnosti delim sa publikom, sa čitaocima i sa studentima, ne bih li svoj boravak na ovom svetu učinio bar prividno smislenim.