Ivana Janošev je mlada režiserka iz Novog Sada koja je za kratko vrijeme napravila veliki bum radeći na velikim projektima, a jedan od njih je dobro poznati "Dnevnjak" gdje je Ivana bila režiserka.
"Nisam uopšte znala o čemu se radi, nisam do tada pogledala ni jedan skeč, ni jednu epizodu. Bila sam još student režije i imala sam mnogo obaveza vezanih za fakultet, ali mi se učinilo kao dobra prilika za sticanje neke vrste iskustva", rekla je Janošev o samom početku kada je krenula raditi "Dnevnjak".
Dodaje da joj je jako bilo teško shvatiti o čemu se radi u "Dnevnjaku".
Foto: Ustupljena fotografija
"Da razumem senzibilitet, da pokušam da u sebi pronađem nešto što može da odgovori tom senzibilitetu koji meni iskreno nije bio blizak. Prihvatila bih i sada, mislim da je bilo bitno formativno iskustvo, u pravom trenutku, dok sam još bila neiskusna. Mnogo sam naučila, pre svega o ljudima i komunikaciji sa njima, a to je vrlo važno za ovaj posao", rekla je Janošev za "Nezavisne".
Osim Dnevnjaka, Ivana Janošev je radila na dokumentarnom filmu "Mrtvi Kapital".
"'Mrtvi kapital' je kratki dokumentarni film koji sam radila još na studijama i koji je obišao dosta festivala i dobio par nagrada. To je bio moj prvi susret sa dokumentarnim filmom i izgleda početak jedne ljubavi. Ovaj film priča priču o ljudima koji žive i rade u inostranstvu, a sav svoj novac ulažu u ogromne velelepne kuće koje grade u svom rodnom mestu, u kojima se nažalost ispostavlja da nema ko da boravi. Najteže je bilo pronaći način da ispričaš ovu priču kada glavne aktere, ljude koji dižu sebi ove kuće - nemaš, prosto nikada nisu tu. Tada sam shvatila da će mi zapravo glavni karakteri u filmu postati upravo te ogromne prazne kuće. Kako na akademiji ne postoji budžet za studentski film, sve su finansirali moji roditelji i skromne stipendije koje sam dobijala kao dobar student akademije. Nisam imala mogućnost da putujem u inostranstvo i snimam te ljude koji su podigli kuće, već sam dolazila nekoliko puta u Draginje, na praznike kad mi je bilo obećano da će se oni pojaviti, međutim nikada nisam uspela da pronađem nikoga od tih ljudi koji bi mi pokazali svoju kuću i pričali o svojim motivima. To sve me je navelo da film ispričan iz perspektive manjine koja je ostala da živi u Draginju. Snimanje je trajalo dva meseca, a montaža nekoliko meseci. Toje bio jedan proces beskrajnog pregledavanje i preslaganja materijala dok nismo došli do finalne verzije. Film je dobio dodatnu težinu kada je u svetu postala aktuelna migrantska kriza, toliki ljudi koji nemaju gde da žive, a s druge strane tolike kuće u kojima niko ne živi. Život pravi absurdnije situacije nego što bi ih Beket mogao napisati", istakla je Janošev.
"Karlito ili kako sam postala zlostavljač pasa" je puno ime dugometražnog filma na kome Ivana trenutno radi.
"Projekat je još u produkciji, sarađujem sa produkcijskom kućom This and That iz Beograda. Film je moja intimna ispovest o internet bullyingu i public shamingu kroz koji sam prošla kada sam pronašla kuče na ulici i usvojila ga, da bi na kraju bila predstavljena kao monstrum koji zlostavlja tog istog psa. Ovaj film je meni vrlo važan i mislim da govori o jednoj jako urgentnoj i nažalost aktuelnoj temi. Na filmskim radionicama i pitchevima na kojima sam bila do sada ljudi jako intenzivno i burno reaguju, tako da jedva čekam da ga završim i pokažem", rekla je Ivana za "Nezavisne".
Foto: Tanja Zarić
Za Ivanu je trenutno fokus na "Karlitu", a što se tiče pozorišta, priprema dvije predstave, po tekstovima dva mlada dramaturga.
"Milice Amidžić, tekst 'f1001 ili procepi' koji je dobio Sterijinu nagradu za najbolji tekst. Naslov nosi u sebi tu šifru f1001 koji podseća na svojevrsnu dijagnozu, kroz koju se govori o poetskim iskazima i stanju jedne mlade žene Marine, koju doktor koji je leči naziva 'razmaženim malim govnetom'. Marina nije usamljena u ovoj drami savremene osećajnosti prožete izgubljenošću, nepripadanjem, egzistencijalnim strahovima u čijoj pozadini su ocrtani obrisi nekanonizovanih hrišćanskih učenja i gnostičkih spisa. U društvu fantastičnih likova takve stvarnosti - Kolosa i Apostola, Marina i njene drugarice, Suzana i Jovana, bleje, traže smisao, tajnu života, jer im je dosadno. Poimajući ovo, ne samo svoje 'ludilo', u drami se razotkriva čitava dogma društvenog sistema, zasnovanog na institucijama kojima kao da je istekao rok trajanja. Škola, brak, posao, samo su delići ispražnjene celine u kojoj je formiran ponor, procep, pa i duševno stanje, razdelina posred sveta. Iz toga se generišu nova božanstva, slede distopijske ideje i stvara metafizika, pa i narativ koji možda ne spašava stvar, ne može da bude uteha, ali služi kao bekstvo, odbrambeni mehanizam. Jako me raduje rad na ovom komadu jer se pre svega bavi ženskim karakterima, ženskim temama kojima se i sama svakodnevno sama sa sobom bavim", kazala je Ivana Janošev.
Foto: Tanja Zarić
Drugi tekst je tekst Stefana Aleksića "Cveće Cveće", jedna tužna priča o gubitku oca i kako to jedna porodica podnosi na selu.
"Radila sam tri predstave pre ovoga, jednu u Srpskom Narodnom pozorištu, predstavu 'Pojačalo i gitara', što je adaptacija pripovetke Slobodana Tišme. Predstava kao i pripovetka govori o putu kojim se ređe ide - putu pobune i rokenrola. Odbiti da postupaš onako kako to od tebe roditelji i društvo očekuju i odmetnuti se u marginu, posmatrano iz perspektive moje generacije ni ne postoji kao opcija - zato sam osetila da je važno da dramatizujemo ovu pripovetku. Bezimeni - glavni akter ove priče sa 36 godina kupuje gitaru i pojačalo i rešava da napravi bend. Kako i dalje živi sa roditeljima koji ga izdržavaju, to nailazi na burnu reakciju oca. Kako se priča razvija, otkrivamo dubinu i težinu odnosa Bezimenog i njegovog oca i da odatle i dolazi koren njegovog bunta. Uspešna svirka Bezimenog i njegovog benda prerasta u noćnu moru uvreda i sumnji oca u Bezimenog . On je što je sada aktuelnije nego ikad u ovoj predstavi je to da nas neko pravi ludima, a mi sve vreme izgleda pokušavamo da dokažemo suprotno. Makar se ja tako osećam u svojoj svakodnevnici", kazala je Janošev.
Druga predstava koju je radila zove se "Pod istim krovom" i nastala je u koprodukciji Udruženja Kulturanova i mađarskog Novosadskog pozorišta - Újvidéki Színház.
"Nastala je u sklopu EU projekta Port of Dreamers, u partnerstvu sa Dubrovačkim ljetnjim igrama i Slovenskim narodnim gledališčem Maribor. To je adaptacija istoimene knjige, koja je dnevnik jednog Nemca i jednog Sirijca. Nemac - Hening je primio Sirijca - Amira u svoju kuću i on postaje deo njihove porodice, a Hening i Nikol postaju njegovi nemački mama i tata. Amir, Hening i Nikol, pod tim jednim krovom vrše kako Nikol u jednom trenutku kaže taj eksperiment Amirove integracije u Nemačko društvo. Od trenutka kada Amir kroči u njihovu kuću, do trenutka kada je posle 6 meseci napusti, kako bi otišao na univerzitet, oni se svakog trenutka trude da svojim suživotom prvaziđu sve predrasude koje imaju jedni prema drugima : kulturološke, religiozne, ideološke, pa čak i razlike u shvatanju mode , oblačenja i hrane", istakla je Ivana.
Foto: Ustupljena fotografija
Kaže da je priču odlučila da priča iz Amirove perspektive, kao pogled jednog momka sa istoka na prosječne predstavnike zapadnog društva iz srednje klase koja za sebe smatra da je politički osvješćena, ali tokom suživota sa Amirom uviđaju da ih sve vijesti i zanimanja za politiku nikako nisu mogli pripremiti to u čemu su se našli.
"U trenutku kada velik broj ljudi kreće iz svoje domovine na put preko pola sveta, zbog nemira koji su se u njihovim zemljama i dogodili zbog politike zapadnog sveta, u momentu kada u sekundi možemo da prebacimo novac sa kontinenta na kontinent, da pošaljemo selfi na drugi deo planete , svuda vidimo ljude koji stoje zaglavljeni u blatu i kojima ne daju da pređu granicu. Ko ima ubeđenja, kakva god ona bila, primoran je da ih preispita. Šta je dobro, šta je loše, i da li postoji idelan odnos empatije i samovolje? I kada politika treba da počiva na čvrstim ubeđenjima a kada na obazrivosti? Ova predstava je naš pokušaj da steknemo uvid u to šta znači biti politički osvešćen za jednog pojedinca, kako jedan pojedinac koji se ne bavi politikom može da utiče na nešto što deluje tako nerešivo kao što je migrantska kriza", dodala je Janošev.
Osim ovih predstava, Ivana Janošev je radila na predstavi "Sladoled" Mira Gavrana.
"Ova predstava se već sedam godina igra u Pozorištu mladih i ja i dalje nailazim na majke i kćerke koje mi prilaze i govore da one imaju baš isti takav odnos kao majka i kćerka u predstavi. U tome je snaga ove predstave, ona je inače vrlo jednostavno postavljena", kazala je ona za "Nezavisne".
Ivana Janošev se na studijama bavila i materijalom kao što je Semjuel Beketov "Kraj partije", koji je, za Ivanu najdraža predstava koju je ikad radila, zbog Beketovog poimanja svijeta i crnog humora.
"Mešala sam svoje interesovanje za dokumentarni film sa pozorištem kada sam dramatizovala i postavljala 'Sive vrtove'. 'Sivi vrtovi' je poznati dokumentarni film, jedan od prvih direct cinema filmova. Bavila sam se i nešto klasičnijim materijalom kao što je Lav Tolstoj i njegova Ana Karenjina, od koje smo drugarica sa klase Teodora Marčeta i ja pravile monodramu. Rad na predstavama u studentskoj produkciji je izuzetan napor i izazov, jer ne postoji budžet i sam si svoj scenac, tonac, svetlo majstor i sve ostalo. Ali za razliku od profesionalnih angažmana, na raspolaganju imaš glumce, koje inače ne možeš sve imati na probi u pozorištu gotovo više nikad", kaže Ivana Janošev.
Ona smatra da pozorište iziskuje posebnu količinu vremena i posvećenosti koju ljudi u ovom vremenu koje postaje sve brže i brže nisu spremni da daju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
