Saša Torlaković prvak je drame Narodnog pozorišta Sombor i glumac koji je u godinama za nama učestvovao u mnogim pozorišnim koprodukcijama, a koji se u dosadašnjoj karijeri rijetko s pozorišnih festivala vraćao bez neke od nagrada.
U svježem sjećanju banjalučke publike je njegova uloga Tartifa u istoimenoj predstavi Igora Vuka Torbice, koja je bila apsolutni pobjednik 22. Teatar festa "Petar Kočić" 2019. godine. Tada je, između ostalog, Torlaković proglašen i za najboljeg glumca festivala. Ovdašnjoj publici naširoko je poznat i po ulozi Gorana Kuruzovića u TV noveli "Hotel Balkan", a publika u Narodnom pozorištu Republike Srpske imaće priliku da ga gleda večeras od 20 časova. U Banjaluci gostuje s ansamblom Narodnog pozorišta Beograd i klasikom Branislava Nušića "Ožalošćena porodica". Torlaković u predstavi igra glavnu ulogu Agatona Arsića, a ovo gostovanje bila je sjajna prilika za razgovor za "Nezavisne novine".
NN: Šta je u "Ožalošćenoj porodici" i Agatonu Arsiću savremeno, a šta vječno?
TORLAKOVIĆ: Nušić je u svoje vreme pisao o pohlepi, srebroljublju, gramzivosti, lažljivosti, odnosno o ljudima koji su imali takve osobine. Ako uzmete u obzir i ostale, a ne samo ovaj komad, recimo, komad "Dr", onda shvatite da je nešto što je bilo u naznakama u Nušićevo vreme, danas postalo sasvim normalno. Ako već poredimo današnje i to neko prošlo vreme, onda shvatimo da, kada danas čoveka uhvatite u krađi ili nekom nepočinstvu, on kaže "pa šta". To je jednostavno, što bi se reklo savremenim jezikom, postalo nova normalnost.
NN: Da, kada ste pomenuli komad "Dr", danas je, nažalost, prodaja i kupovina diploma postala unosan i opšteprihvaćen posao.
TORLAKOVIĆ: Tako je, to je u Nušićevo doba u najmanju ruku bilo čudno i bilo u naznakama. Kada danas kao autori predstave razgovaramo s Nušićem iz tog vremena, mi možemo da mu poručimo, da sve što je video iz komediografske vizure, u našem vremenu je dosta eskaliralo.
NN: Da li, po Vašem mišljenju, postoje savremeni dramski pisci koji su poput Branislava Nušića toliko duboko ušli u mentalitet jednog naroda i koji su kroz komediju prokazali njegove loše osobine?
TORLAKOVIĆ: Kada imate takvu jednu baštinu kao što je Nušić, kao što je Sterija, vi ne morate da brinete za savremene pisce koji se oslanjaju na to. Dakle, ima naravno i danas sjajnih pisaca svih generacija, samo je potrebno pažljivo iščitavati i stavljati njihove komade na repertoare naših pozorišta.
NN: Pravite li Vi razliku između savremenih tekstova i klasika poput, recimo, Nušića ili Šekspira, kojeg ste mnogo igrali?
TORLAKOVIĆ: Ne pravim veliku razliku, tekst je ili dobar ili nije dobar. Dramski tekst pruža glumcu i reditelju mogućnost da se od toga napravi pozorišna predstava i na njima je kako će ta predstava izgledati. Tu nije bitno da li je klasik ili savremeni pisac, ja volim i jedno i drugo, mada mi se čini da je vreme, ovakvo kakvo jeste, više za klasike i da je dobro da se uvek vraćamo klasicima.
NN: U Banjaluci na Teatar festu ste prije tri godine pobrali gotovo sve nagrade s predstavom "Tartif". U međuvremenu desila se pandemija i napustio nas je reditelj Igor Vuk Torbica. Koja je danas sudbina ove predstave?
TORLAKOVIĆ: Bez obzira na sve te okolnosti koje ste pomenuli, predstava se igra i to je jedna od onih predstava koje glumci izuzetno vole i cene. Što je budemo duže čuvali i igrali, to ćemo duže i čuvati uspomenu na Igora, koji više nije s nama.
NN: Ova predstava je uokvirena u tekst još jednog klasika - Molijera, a probe su zapravo započele improvizacijama?
TORLAKOVIĆ: Različiti su putevi do nastanka jedne predstave. Ovaj put mi se nismo na početku opredelili da to bude "Tartif", nego smo krenuli iz improvizacija, gde nas je zanimalo šta je to u ljudima da prihvataju nekog apsolutistu, diktatora itd. Nije nas zanimao sami lik diktatora, nego više šta je to u nama koji pristajemo da budemo potčinjeni. Te probe su izuzetno zanimljive. Ko je radio tu vrstu teatra zna koliko je sve to uzbudljivo i da tu nema kraja u igri i zaigravanju. Međutim, u jednom trenutku morali smo da sve to privedemo kraju i onda je Igor doneo odluku da to bude "Tartif", što se fenomenalno uklopilo. Predstavu igramo, čuvamo je i svaki put se radujemo kada je ona na repertoaru. Poslednje naše izvođenje je bilo u Beogradu na danima koji su posvećeni Igoru Vuku Torbici u Narodnom pozorištu i velika je čast i zadovoljstvo biti deo takve predstave.
NN: Da li je na pitanja koja postavlja ova predstava moguće odgovoriti kroz rad na istoj, kroz izvođenja i uopšte kroz umjetnost - zašto na kraju krajeva ljudi olako, čak i s radošću potpadaju pod laž i neku vrstu ropstva?
TORLAKOVIĆ: Mi koji se bavimo pozorištem stalno tražimo odgovor na takva pitanja. Nekad nađemo odgovore, nekad ne. Suštinski je važno da čovek bude individua koja je odgovorna za ono što čini, a ne da delegira svoju slobodu nekom ko će ga sutra prevariti. Ne znam da li sam dovoljno jasan?
NN: Više ste nego jasni, svako je odgovoran za svoje postupke i ma koliko da smo "mali" i "obični", trebalo bi da smo svjesni i svoje odgovornosti za društvo.
TORLAKOVIĆ: Tačno, i dok ne dođemo do tog nivoa svesti, kuburićemo s takvim stvarima koje, između ostalih, prokazuje i predstava "Tartif".
NN: U kakvom sjećanju Vam je ostala saradnja s banjalučkim glumcima u TV noveli "Hotel Balkan"?
TORLAKOVIĆ: U predivnom. To mi je lepši deo mog profesionalnog života. Upoznao sam divne ljude. Čitava ekipa, počevši od čistačice do reditelja i producenta, bila je sjajna. Jedan ozbiljan rad, vrlo kreativan i jedno vrlo kvalitetno vreme provedeno u Banjaluci i u studiju u Laktašima, koje će mi ostati u najlepšoj uspomeni i jedva čekam da se u Banjaluci vidim s kolegama za koje mogu reći da su mi ostali drugari i prijatelji.
NN: U posljednje vrijeme pojavili ste se i u serijama "Kalup", "Klan", "Porodica", "Vreme zla"... U Srbiji je, inače, hiperprodukcija serijskog programa. Šta će ostati vrijedno iz te hiperprodukcije?
TORLAKOVIĆ: Odgovor na to pitanje ne mogu tačno da znam, ali svakako da iz nekog kvantiteta može da se rodi kvalitet. Međutim, suština je u tome da vi imate dobar scenario za neki film ili seriju. Tamo gde je dobar scenario i još kada se napravi dobar kast, gde budu dobri glumci, onda je to nešto što zaista ima svoju vrednost. Naravno, provuče se tu i nešto što je manje vredno, ali ja kao glumac se radujem jer se snima. Koliko će to trajati, zaista ne znam, ali znam da i većina glumaca koja snima na kraju krajeva više preferira pozorište jer je to nešto zbog čega smo se školovali i krenuli ovim putem.
NN: Za kraj čuvam pitanje o Vašem matičnom, Narodnom pozorištu Sombor, koje održava zavidnu reputaciju u Srbiji i zemljama okruženja. Šta je to što u kontinuitetu održava kvalitetan rad ovog pozorišta i ne dozvoljava mu da upadne u prosječnost provincijskih pozorišnih kuća?
TORLAKOVIĆ: U vašem pitanju ima jedna suštinska reč, a to je kontinuitet. Dakle, održati kontinuitet i trajati, to je suština glumca i pozorišta. Tu nije ništa na kratak rok, to je jedan dug maraton i vrlo važno pitanje je pitanje kontinuiteta dobrih predstava. Naravno, to podrazumeva da vi u pozorištu imate dobar ansambl, tehniku i sve prateće službe, na čemu je Sombor uvek radio. To nije od juče, mi smo to nasledili od naših prethodnika, kada govorim, recimo, o svojoj generaciji. Sa druge strane, tu je jedna odgovornost i ozbiljnost prema poslu i onome što vas čeka, jer vi ste uvek nekim rokovima vezani. Premijera mora da izađe u određenom roku i taj rok je sve kraći i kraći u novije vreme, tako da je pozorište, čini mi se, posao za odgovorne ljude, a mi smo to u Somboru shvatili. Kada je provincija u pitanju, provincija može da bude geografski pojam i da se odnosi na mesto van velikog centra ili prestonice, ali provincijalizam je kategorija koja je u čoveku i svako normalan čitavog života bori se protiv provincijalizma, tako da smo i mi koji radimo u somborskom pozorištu svesni toga i koliko god možemo borimo se protiv provincijalizma i provincijalnog duha.
NN: Prije šest godina izjavili ste da pozorišta više nisu oaze bunta i slobode. Da li je to izvađeno iz nekog konteksta ili zaista pozorišta nisu ono što su bila u vrijeme Vaših početaka?
TORLAKOVIĆ: To verovatno ima veze i s godinama i možda je intervju dat u određenom trenutku ogorčenja. Ja zaista verujem u moć i lekovitost pozorišta. Pozorište je uvek po svojoj prirodi suprotstavljeno bilo kojoj vlasti. Ako gledate od Šekspirovog vremena, on je pisao izrazito političke komade i može se reći da je njegovo pozorište bilo izrazito političko, ali pozorište treba da bude iznad banalnih, dnevnopolitičkih situacija i zato kada radimo klasike, vi možete da u tom komadu, bez obzira na to što je pisan prije sto, dvesta ili trista godina, učitate nešto što je i danas u nama jer se suštinski čovekovo biće i njegove slabosti nisu promenili.