Sloboda Mićalović glumica je u punoj snazi, kako sama za sebe kaže, i neko ko je trenutno angažovan kako u filmovima i serijama, tako i u teatru.
Svoje glumačko umijeće zahvaljujući filmu "Na mliječnom putu" Emira Kusturice skoro je imala priliku da pokaže u Kazahstanu i Jermeniji. Uskoro očekuje i poziv iz Moskve, a u isto vrijeme igra pozorišne komade u Laktašima i Prnjavoru. Tu je zajedno s Igorom Đorđevićem, na veliko oduševljenje publike, ovih dana igrala duo dramu "Frenki i Džoni", postavljenu 2016. godine u Narodnom pozorištu Beograd. Kako su po definiciji Mome Kapora i sami novinski intervjui duo drame, Sloboda Mićalović je bez problema pristala na razgovor za "Nezavisne".
NN: Predstavu "Frenki i Džoni" izveli ste oko šezdeset puta. Koliko ste zadovoljni izvođenjem i reakcijama u Laktašima i Prnjavoru?
MIĆALOVIĆ: Zadovoljna sam jako. Nama nije toliko važno koja sala je u pitanju, važno nam je koja je publika. Bilo je sve puno, ljudi su divno reagovali. Ovde kod vas u Banjaluci igrali smo dva puta u Narodnom pozorištu, bilo je puno, fantastične reakcije, slična stvar i u Laktašima i Prnjavoru.
NN: Pozorište uvijek rađa drugu vrstu uzbuđenja u odnosu na film?
MIĆALOVIĆ: Pozorište je i nezahvalno i zahvalno, i teško i uzbudljivo, i čini mi se ko god je od nas uplovio u magiju i lavirint teatra teško da se izvukao. Telo vapi za tom razmenom. Vi kada snimite film to ostaje zauvek onako kako je snimljeno, a u pozorištu se dešava magija. U Laktašima je jedna priča, u Prnjavoru, recimo, druga i nikada nije potpuno isto. Niti mi igramo isto, niti publika reaguje isto, a najlepše od svega je što se tu dešavaju ta magija i taj trenutak koji će neko da zapamti i ne postoje svedoci tog događaja, osim onih koji su se u tom trenutku našli u pozorištu.
NN: Rijetki su velikani filma koji se nisu dokazali na daskama teatra...
MIĆALOVIĆ: Ne možete biti samo filmski glumac. To je kao da izađe Novak Đoković i igra meč bez treninga. Nama je pozorište neka vrsta treninga takođe, tako da će se pozorišni glumac uvek lakše snaći na filmu nego obrnuto.
NN: Izuzetak je Žika Todorović?
MIĆALOVIĆ: Ne znam, njega nisam nikad gledala u pozorištu, pa ne mogu da tvrdim. Inače, on je fantastičan glumac. Međutim, to je nešto što je neobjašnjivo, kako je moguće da neko ko je fantastičan na filmu ne funkcioniše u pozorištu ili je fantastičan u pozorištu, a ne funkcioniše u filmu. U suštini je to za nas glumce jako slično, samo su sredstva drugačija. U tetaru morate biti široki i jaki, dok ispred kamere sve mora biti unutra svedeno.
NN: Ove godine ste ispred kamera bili i u Kazahstanu. O kakvom se projektu radi i da li ste u njemu angažovani zahvaljujući filmu Emira Kusturice?
MIĆALOVIĆ: To je apsolutno zahvaljujući filmu "Na mlečnom putu" Emira Kusturice, zato što glumci odavde nemaju priliku često da otvore vrata drugog tržišta. Kusturica nam otvara ta vrata. Prosto on je cenjen tamo. Ne samo tamo, nego svuda, jer tek kada izađemo van naših granica, pošto sam imala priliku s njim da izađem, uvidimo koliko ljudi poštuju njegov rad. Mi smo ovde malo začaureni, čini nam se on je naš pa može i ovako i onako. Zahvaljujući njemu dobila sam tu vrlo interesantnu ulogu. To je kazahstansko-francusko-ruska koprodukcija. Dobila sam glavnu ulogu. Glavni glumac je Kiril Kjaro, vrlo poznat. Bilo je lepo iskustvo zato što ja nisam znala ruski i sad pokušavam da ga progovorim. Ne mogu da kažem ni sada da ga znam. Vrlo interesantan je taj susret sa drugim kulturama. Kada ste vi ispred kamere sve je isto, svi znamo svoj posao i tu nema nekih razlika, ali negde se ipak kulturološki mimoilazimo i onda mi je taj susret bio veliki izazov. To je art film, festivalski film. Rediteljka Gelja Gilman je režiju završila u Moskvi i dobila je čak u Kanu nagradu za kratki metar. Poludokumentarac je u pitanju. U međuvremenu sam snimala i u Jermeniji, jedna potpuno druga priča, a evo sad postoji mogućnost i za Moskvu za jednu veliku produkciju, tako da se otvara neko recimo svetsko tržište. Iako, to ne ide tako lako kako se nama čini, jer jezik je nešto jako važno za moj posao. Kada govorite jezikom koji nije vaš nije toliki problem uspostaviti konverzaciju, međutim kada glumite vrlo je komplikovano. Ipak, zasad se ne žalim.
NN: Kada očekujete premijere ta dva filma?
MIĆALOVIĆ: Za jermenski film ne znam, ali što se tiče kazahstanske produkcije - april ili maj 2019. godine, videćemo već.
NN: Uskoro počinje emitovanje serije "Koreni". Po najavama reklo bi se da se radi o jednoj od vaših najznačajnijih uloga.
MIĆALOVIĆ: Ja ne znam da li je najznačajnija, jer sve uloge koje sam dosad imala su zaista dolazile u vreme kada mi je to bilo potrebno. Uloga Simke dolazi iz fantastične, ali vrlo teške i emotivne literature. To se pojavilo u vrlo specifičnom periodu mog života, kada sam izgubila oca i ja sam zapravo mislila da neću imati snage da uplovim u to nešto što će dodatno da mi oteža svakodnevni život. Međutim, ispostavilo se da je naš posao neka vrsta terapije i mogu da kažem da mi je pomogao da shvatim životni krug koji je prirodan, a ta Simka je opet prototip nas žena koje smo, čini mi se, izgubljene u današnjem vremenu svojom krivicom. Mi smo želele da budemo i majke i domaćice i poslovne žene i time smo prosto sebi otežale život, a Simka je žena, Dobrica Ćosić je to dobro prepoznao i ostavio nam u amanet, koja je vrlo jaka, koja pokušava da se kuća Katića ne uruši. To je jedna dramska uloga, zrela i, čini mi se, došla je u periodu kada je to meni glumački bilo potrebno i kada sam mogla da punudim jedan zreli prisup celoj priči. Ja sam videla čitavu seriju, svih deset epizoda i mogu da stanem iza toga i da kažem da imamo odličnu seriju, koja neće biti nimalo laka za gledanje.
NN: Igraćete i u pozorišnom komadu Nikole Pejakovića "Šećer je sitan osim kad je kocka". Tekst je već tri i po godine na repertoaru Gradskog pozorišta "Jazavac" u Banjaluci, a uskoro dobija i novu izvedbu...
MIĆALOVIĆ: To je jedna jako divna stvar. Andrija Milošević i Viktor Savić otvaraju svoje pozorište na Banovom brdu. To je velika stvar i u današnje vreme veoma retka, jer danas obično otvaraju tržne centre. Svim srcem sam uključena u to i upravo Nikola Pejaković režira, radi muziku i radimo njegov tekst koji se, eto, godinama igra i ovde kod vas. Tamo će prosto malo drugačije biti, prilagođeno Beogradu. To je zaista jedna jako divna ekipa koja obećava i jedna uzvišena stavar, otvaranje novog pozorišta. Presrećna sam što sam deo tog momenta, sad da li će pozorište uspeti ili ne, zaista ne znam, naše je da probamo.
NN: Koje su, po vašem mišljenju, perspektive Banjaluke po pitanju kulture?
MIĆALOVIĆ: Mislim da vi imate kapacitet, ali da vas s finansijske strane više treba podržati, jer džaba nama umetnost bez finansija, ne možemo puno toga da uradimo. Moje iskustvo u Banjaluci kaže da ovde postoje daroviti ljudi i ogroman potencijal. Imate dobar kadar kada je kultura u pitanju. Govorim konkretno o festivalu "Kestenburg", na kojem sam prošle godine bila predsjednica žirija, i govorim konkretno o Nikoli Pejakoviću. Kada smo Andrija, Viktor i ja samo čuli da Nikola Pejaković režira predstavu u kojoj ćemo igrati, niko od nas igranje nije doveo u pitanje. Viktora su pitali da li je pročitao tekst, a on je rekao: "Zašto da čitam, pa to je Nikola Pejaković, pročitaću." On je pristao prije nego što je pročitao tekst.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.