Pozorište često poredim s crkvom, glumci su neka vrsta sveštenika i moraju funkcionisati u nekoj grupi pomažući se između sebe, a samim tim i drugima, kaže mladi glumac Stevan Šerbedžija.
Šerbedžiju, koji je student Akademije umjetnosti u Banjaluci, od diplome glumca dijeli još završni ispit, na kojem trenutno vrijedno radi s kolegom s klase Milošem Dašićem.
Rođen je u Beogradu, gdje je završio Petu beogradsku gimnaziju i Školu glume i govora "Dadov". Pažnju na sebe skrenuo je predstavom "Viktor ili djeca na vlasti" Narodnog pozorišta RS, u kojoj se sjajno snašao u naslovnoj ulozi.
Na daskama koje život znače dokazao se i u komadima "Fatamorgana", "Na dnu kace" te brojnim studentskim predstavama.
U intervjuu za "Nezavisne" govori o glumačkom pozivu, dolasku u Banjaluku, anganžmanima, ali i mogućnostima i prilikama koje se nude mladim umjetnicima na našim prostorima.
NN: U predstavi NP RS "Viktor ili djeca na vlasti" tumačili ste glavnu ulogu. Viktor je borac protiv iskvarene društvene ćelije, sistema i mana buržoazije. Da li je moguće boriti se protiv sistema, a da ta borba nema tužan kraj, kao što se desilo s Viktorom?
ŠERBEDŽIJA: Viktor na kraju umire od svih gadosti koje je video. U suštini, svet se nije ništa promenio od te stare buržoazije. Mi je i danas gledamo i zavisimo od nje. Jako je teško boriti se protiv nakaznosti u sistemu koji uništava pojedinca i društvo. Uvek je put istine težak i trnovit. Onaj koji odluči do kraja da ide u svojoj ideji onda neće brinuti ni razmišljati o konačnom ishodu. Ako neko nešto iskreno i svim srcem želi po prirodnim zakonima to će i dobiti.
NN: Kako je krenula Vaša priča, kada je u pitanju gluma, šta Vas je privuklo ovoj umjetnosti?
ŠERBEDŽIJA: Sve je to počelo u osnovnoj školi sasvim spontano. Kada smo posle učiteljice, u petom razredu, dobili druge predmete, dobili smo nove, jako zanimljive profesore. Na kraju polugodišta ja sam ih skoro sve imitirao, čak sam i na jednoj priredbi za dan škole imao svoj prvi mali nastup s imitacijama mojih profesora, i tako je sve počelo. Onda sam upisao Petu beogradsku gimnaziju i uporedo Školu glume i govora "Dadov". Već u prvoj godini Gimnazije sam shvatio da ću probati da upišem Akademiju. Kada se taj famozni dan približio ja sam počeo da se spremam za druge fakultete, ako na glumi ne prođem. Druge opcije su bile Medicinski fakultet ili Bogoslovski. Međutim, poslednjih par meseci sam sve karte bacio na glumu. Izašao sam na prijemni u Beograd u junu i nisam uspeo. Onda sam čekao prijemni u Novom Sadu, koji je bio pomeren za septembar, a onda čujem da se u julu održava prijemni u Banjaluci. Dvoumio sam se mnogo i nisam znao šta da radim. Neki su me podržavali, a neki odgovarali od tog za njih sumanutog poteza. Presudio je moj deda, koji mi je jednog dana rekao da ako želim biti glumac onda moram biti putnik. I tako sam ja došao u Banjaluku i upisao glumu kod profesora Željka Mitrovića.
NN: Kako danas gledaš na odluku da budeš "putnik" u Banjaluku?
ŠERBEDŽIJA: Danas, posle četiri godine, shvatam da nisam pogrešio i jako sam zadovoljan onim što sam dobio na Akademiji. Posebno bih izdvojio profesora režije Nenada Bojića, profesora scenskog govora Radovana Kneževića i mog profesora glume Željka Mitrovića, bez kojih moje studiranje glume ne bi imalo smisla.
NN: Koliko je mladim glumcima u našoj sredini teško da se dokažu i da li su glumački anganžmani u filmovima strane produkcije jedini način da postignete veću popularnost?
ŠERBEDŽIJA: Činjenica je da mladi ljudi kod nas izuzetno teško dolaze do pokušaja za dobijanje posla. Treba shvatiti da na ovim prostorima uglavnom prevladavaju "burazerski" odnosi. To znači da sve skoro ide preko nekih veza i poznanstava. To je strašno, jer samim tim se poništavaju zakoni, a posle i postojanje jedne države. Što se tiče glume, ni tu situacija nije baš bajna, zato što su stvorene slike pogrešnih procena vrednosti. O kvalitetu odlučuju razni neprofesionalci suvojim poslovima, a koji još žele i u umetnost da mešaju svoje prljave ruke. Mada student glume, ni glumac ne treba da juri popularnost, jer je to prividna slika naše egocentričnosti i samim tim narušava cilj glume kao profesije. Ja ne patim od tog da li ću biti popularan ili ne, jer to nije bio razlog zbog kojeg sam upisao Akademiju. Moj motiv je bio taj da pomažem ljudima, da preko glume utičem na neke promene među ljudima. Sjajnu misao ima glumac Al Paćino, koji tvrdi da je slava prvobitni greh, jer Bog zna ko smo i šta smo.
NN: Dosad ste ostvarili zapažene uloge i u predstavama "Fatamorgana", "Na dnu kace"... Koliko je bitno da se glumac što ranije uključi u profesionalni glumački život?
ŠERBEDŽIJA: Studentu glume mora biti prioritet Akademija, sve ostalo mora biti na drugom mestu, makar prve dve godine studiranja. Tad se uče i savladavaju osnove glumačkog zanata i jako je opasno ako se ispadne iz tog kontinuiteta. Kad se studentu glume ukaže prilika i dobije neku ulogu, on treba da je svom snagom srca napadne, oblikuje i uradi. U pozorištu ne sme da se ugleda ni na koga sem na one koji su požrtvovani i rade. Takođe, i pozorište mora da poštuje svakog mladog studenta glume i da ga nikad ne potcenjuje i ne ponižava. To se često dešava kad mlad čovek treba da bude plaćen za svoj posao, onda se ponašaju prema njemu kao da ne postoji. To je tako pa gotovo u svim poslovima.
NN: Jednom prilikom ste izjavili da "uvijek prija biti malo neko drugi". Da li je uopšte moguće ostati potpuno neopterećen ulogom ili ipak svaka uloga ostavlja neki trag na glumca?
ŠERBEDŽIJA: Naravno da nije moguće ostati ravnodušan, ako je glumac neopterećen posle neke predstave znači da nešto nije dobro urađeno. Svaka uloga može da izobliči i promeni glumca. Toga se moramo dobro paziti. Takođe, veliki problem u glumačkom poslu igra sujeta. Ona je najveći neprijatelj svih nas. Zato nikad neću gaziti preko ljudi da bih dobio neku ulogu ili posao, nego ću se truditi da ne trošim uzalud svoje vreme, već ga iskoristiti da radim na sebi.
NN: Može li i na koji način pozorište uticati na jačanje svijesti o problemima u društvu?
ŠERBEDŽIJA: Pozorište služi da ukaže na mane, probleme i vrline u nekom društvu. Pozorište često poredim s crkvom, glumci su neka vrsta sveštenika i moraju funkcionisati u nekoj grupi pomažući se između sebe, a samim tim i drugima. Pozorište je edukativnog karaktera. Treba ga čuvati i gajiti kao jednu važnu ustanovu i ne dozvoliti nekim malim miševima da grickaju daske koje život znače.
NN: Iako ste na početku glumačke karijere, razmišljate li o tome koju ulogu nikada ne biste mogli da prihvatite?
ŠERBEDŽIJA: Ne razmišljam o tome, na meni je da igram sve što mi se pruži, ali odbio bih uloge koje nemaju nikakvog smisla i koje su provokativne samo zbog svoje provokativnosti, a ne zbog nečeg višeg.
NN: Šta nakon Akademije, vraćate li se u rodni Beograd ili ćete, ipak, ostati u Banjaluci?
ŠERBEDŽIJA: To sve zavisi od posla. Znam da se nikad ne smem vezati za samo jedno mesto, ali ću trenutno provoditi više vremena u Banjaluci.
Austrijska prijestonica obilježava 150 godina od rođenja slikara Gustava Klimta
Diplomska predstava
NN: Radite na diplomskoj predstavi. Možete li otkriti o čemu je riječ i da li će publika imati priliku da je pogleda u nekom od banjalučkih pozorišta?
ŠERBEDŽIJA: Početkom jula treba da diplomiram sa svojim kolegom s klase Milošem Dašićem. Radimo tekst "Bez pogovora", koji je napisao Harold Pinter. To je priča o dvojici plaćenih ubica koji su zatvoreni u nekom bezizlaznom prostoru i čekaju da im jave kad stiže sljedeća žrtva. Šta će dalje biti s ovim projektom znaćemo tek od septembra, jer kad diplomiramo idemo na zasluženi odmor. Iskreno se nadam da će od sljedeće sezone Banjalučani, a i ostali moći gledati ovu predstavu.