Tatjana Mandić Rigonat, cijenjena i nagrađivana rediteljka iz Beograda, na daskama Narodnog pozorišta Republike Srpske (NP RS) sutra sa početkom u 20 časova postaviće prvu predstavu koju je radila sa ansamblom ove kuće, a riječ je o "Razbijenom krčagu" njemačkog klasika Hajnriha fon Klajsta.
U predstavi igraju Aleksandar Stojković, Ljubiša Savanović, Boris Šavija, Miljka Brđanin, Tara Jovanić, Vladimir Đorđević, Ilija Ivanović, Slađana Zrnić i Ana Vinčić. Više o djelu, ali i samom pozorištu, uoči premijere, rediteljka je govorila za "Nezavisne".
NN: Pored režije, potpisujete i adaptaciju teksta. Recite nam više o Vašoj adaptaciji, da li je radnja smještena u Klajstovo ili u naše vrijeme?
MANDIĆ RIGONAT: "Razbijeni krčag" je najpoznatija Klajstova drama. Prvi put je izvedena 1808. godine. To je delo koje se postavlja na pozornicama širom sveta, koje provocira, inspiriše da se kroz njega misli vreme u kojem živimo. Pre više od dvesta godina Klajst piše o korumpiranosti sudstva, o dijaboličnom sistemu koji perpetuira nepravdu i počiva na samodovoljnosti, birokratskoj oholosti i nasilništvu. Drsko, kritički, piše o temi i njegovog i našeg vremena. Kad režiram dela klasika, važno mi je da se na najdubljem nivou iskustveno i doživljajno povežemo sa temom dela. Tražim estetski oblik, formu za to. U adaptaciji sam težila da izoštrim podvodne tokove i perspektive drame, originalnost i modernost pisca. Priča se odvija u svevremenom prostoru sudnice, u kojoj su izmešani elementi iz Klajstovog i našeg vremena kao u bunilu. Mi prisustvujemo jednom apsurdnom suđenju. Sudija sa zove Adam, a glavni ženski lik je devojčurak Eva. Imena upućuju na biblijsku priču, samo kod Klajsta je ta priča postavljena na drugačijim premisama.
NN: Klajst je "Razbijeni krčag" definisao i kao veselu igru…
MANDIĆ RIGONAT: Klajstova vesela igra je mračna satira. I ja je zovem "klajstovski veseli mrak". Humor je specifičan. I nije slučajno što je Klajst bio omiljeni pisac Franca Kafke. Kada sam radila adaptaciju, sledila sam liniju koja se meni učinila najmarkantnijom za nas danas. U komadu postoje dve služavke. One su više funkcije, a ne razvijeni likovi. Takva njihova pozicija u drami inspirisala me je da izmaštam lik mlade devojke služavke Grete kakav ne postoji u drami, i da preko njene sudbine razgranam priču o žrtvi, o buđenju iz pozicije žrtve, o pobuni proistekloj iz žudnje za istinom i pravdom. Žargonski, "razbiti krčag" znači izgubiti nevinost. U adaptaciji je pojačana linija odnosa između moćnika i mladih devojaka. Tema zlostavljanja. Mislim da vam je potpuno jasno na koji način to korespondira sa današnjim vremenom.
NN: Kada govorimo o savremenosti i svevremenosti, možda imamo samo tu sreću da su danas problemi o kojima ste govorili vidljiviji, na način da lakše dođu do javnosti…
MANDIĆ RIGONAT: Javnost se čudi, zgražava, ćuti, staje na ovu ili onu stranu, napada, brani. Danas "eksplodira" neka tema, sutra druga. Mediji jure senzacionalizam, a osetljive i važne teme trivijalizuju. Ali da, teme zlostavljanja, žena, devojaka, dece oba pola, postale su teme o kojima se govori i piše. Pao je zid ćutanja izgrađen na osećanju straha i stida. Žrtve su progovorile o traumama. I to je važno. Ali kad progovore, čujemo zlokobna pitanja: A zašto si do sada ćutala? U malograđanskim sredinama, svaki individualni čin hrabrosti, iskorak, dovodi se u pitanje, sumnjiči i odbacuje. Ibzen je govorio da će najveće promene u društvu doći od onih koji su najviše patili kroz istoriju, a to su žene i radnici. I bio je prorok. Pokret Me Too izazvao je zemljotres i lančanu reakciju širom sveta, ali jedan umetnik Klajst, pre 200 godina, imao je šta da nam kaže na tu temu. Predstavu sam posvetila svim Evama i Gretama. Onima koje ćute, onima koje su progovorile, onima koje će progovoriti.
NN: Danas prestupnici od strane javnosti bivaju žigosani, ali šta biva dalje?
MANDIĆ RIGONAT: Žigosanje je problematična stvar kao i kansel nekultura. Napisala sam pesmu "Kansel bajke". Kanseluju se romani, crtani filmovi, živi i mrtvi umetnici, to je novi varvarizam. U medijima koji najsnažnije oblikuju javno mnjenje izriču se presude ljudima. Institucija suda je mesto gde bi trebalo da se sudi u ime istine i pravde. Ali šta raditi kad je sudstvo korumpirano i kad je Justicija, boginja pravde, iz njega proterana? Kad prestupnici ne bivaju kažnjeni već nagrađeni. Kada su nedodirljivi. Klajst je imao odgovor: "Kada zakon ne daje pravdu, ona se ostvaruje mačem." Ovo je citat iz "Mihaela Kolhasa". Ali šta su danas mačevi: da li je to snaga solidarnosti, snaga mirnog bunta? Snaga reči? Paradoksalno, moćnici priželjkuju potezanje mača da bi mogli da aktiviraju brutalni odgovor sile. Nezavisni mediji, nepristrasno objektivno, etično novinarstvo, nezavisno sudstvo, to je ono što stoji naspram žigosanja. Pobuna protiv nepravde, zla u ime istine i pravde, nije isto što i žigosanje.
NN: Kako je došlo do saradnje sa Narodnim pozorištem Republike Srpske i čija je ideja bila za postavku baš ovog komada?
MANDIĆ RIGONAT: Umetnički direktor Ljubiša Savanović predložio mi je da radimo Klajstov "Razbijeni krčag". On je na prošlogodišnji "Zaplet" pozvao "Naš razred", predstavu nastalu po tekstu Tadeuša Slobođaneka. Tada smo dobili nagrade: žirija i publike za najbolju predstavu, i dve glumačke nagrade. Mislim da je ta predstava bila presudna za moj angažman u Banjaluci. Važno je bilo i što je upravnica Dijana Grbić letos gledala moju "Mirandolinu" na festivalu Purgatorije u Tivtu. Režirati "Krčag" veliki je izazov. Došla sam u Banjaluku, radila sa sjajnim umetnicima, posvećenom ekipom i punog srca se vraćam kući.
NN: Prije tri godine na Teatar festu "Petar Kočić" u NP RS gledali smo i Vašu predstavu "Balkanski špijun", rađenu po tekstu živog klasika Dušana Kovačevića. Ljubomir Bandović je tada osvojio nagradu na najbolju mušku ulogu, a ova predstava je do sada izvedena više od sto puta. U komadu ste imali zanimljivu intervenciju u vezi sa likom spikerke.
MANDIĆ RIGONAT: U "Balkanskom špijunu" promenila sam jednu trećinu originalnog teksta Duška Kovačevića, i te promene dopale su se piscu. Tema moje predstave je društvena paranoja. Ona koju produkuju mediji i političari koji medije zloupotrebljavaju za gnusnu propagandu i proizvodnju državnih neprijatelja, za širenje mržnje i podozrenja među ljudima. Zanimao me je fenomen poštenog čoveka koji počinje sumanuto da se ponaša verujući da ima puno pravo i patriotsku dužnost da pravdu uzme u svoje ruke i proganja drugog čoveka uveren da je on državni neprijatelj. U originalnoj drami postoji glas spikerke iz radija. Ona govori benigne vesti iz socijalističkog vremena, jednim umivenim jezikom. Videla sam šansu da kroz njen lik ispričam koliko su mediji u današnjem vremenu u stanju da poremete čoveka. Ilija Čvorović u mom "Špijunu" nije čovek koji je ležao Goli otok. Danas su mediji zamena za Goli otok. Mesto građanske smrti. Ilija je moj savremenik koji je voleo Jugoslaviju. Jugoslavija je krvavo rasturena, izgubio je zemlju koju je voleo. Živi u Srbiji i plaši se da neko hoće i nju da razori. On ne pripada nijednoj stranci. Ima identifikaciju sa zemljom, a identifikacija sa zemljom je mnogo jača, bazičnija od identifikacije sa nekom strankom. Živim u vremenu kakistokratije, vladavine najgorih, koji su uzurpirali medije i preko njih manipulišu građanima, što ima posledice na psihu pojedinca i kolektivnu atmosferu.
NN: Sve što spikerka izgovara su zapravo stvarni tekstovi iz medija?
MANDIĆ RIGONAT: Da, sve što spikerka govori uzela sam iz naših medija, tabloida. To je dokumentarni nivo koji zvuči kao najluđa fikcija. Tu su priče o letećim automobilima, priče da će Srbija ponovo imati more, Panonsko more, da će biti potopljeni naši susedi, Hrvatska i Slovenija, i naravno priče o državnim neprijateljima. Neprijatelji su glumci, pisci, monasi, razni domaći izdajnici koji rade protiv Srbije. Ima i delova hvalisavih govora Aleksandra Vučića. To je taj dijabolični momenat koji mi živimo i sve zaista zvuči kao da se Danil Harms probudio i odlučio da se našali igrajući poker sa Džordžom Orvelom. Gde god smo bili sa "Špijunom", u Sloveniji, Hrvatskoj, svuda su bile identične reakcije. Jer "Špijun" nije lokalna tema. Mediji su u službi propagande. Danas je istina nešto do čega se najteže dolazi, i pored toga što smo tehnološki postali globalno selo. Istina je najdublje zakopana. Njom se manipuliše. Doći do istine o nečemu znači doći do mentalnog zdravlja. Kada znate šta su stvarne činjenice, a ne prezentovane, vi onda imate šansu da stvorite sliku sveta koja je utemeljena, koja stoji na zdravim nogama. I da shvatite ko su dobročinitelji, a ko političke hulje.
NN: S tim u vezi, da li više "života gledamo u pozorištu ili pozorišta u životu"?
MANDIĆ RIGONAT: Ne znam odgovor na to pitanje. Na čudan način se život i pozorište sudaraju, prepliću, podržavaju, inspirišu. Recimo, u predstavi "Jelena Anžujska" koju sam radila ovog leta, u scenama kada se očevi i sinovi, kraljevi i prinčevi iz srpske istorije bore za krunu, za vlast, tada glumci ritualno umaču dlanove u scensku krv. Imaju krvav dlan na jednoj ruci, a podignut mač u drugoj, i kao ptice grabljivice kruže jedni oko drugih, a onda tu krv mažu po licu i po telu. Premijera je bila u septembru, da bi se život i pozorište neposredno posle toga potpuno susreli, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Ta ritualna scenska krv jedan je ontološki znak zločina, nasilja. Ubistva. Krvavi dlanovi su jasan znak i na protestima u Srbiji. Precizno označavaju zločin koji se dogodio u Novom Sadu, a koji je proistekao iz korupcije i politike koja je to odnegovala.
NN: Krajem oktobra proglašeni ste dobitnicom nagrade "Bojan Stupica". Kakvu ulogu imaju nagrade danas u svijetu pozorišta i koliko Vama lično bivaju neka vrsta satisfakcije?
MANDIĆ RIGONAT: Srećna sam što su mi kolege čiji rad izuzetno cenim, reditelji različitih generacija i estetika Miloš Lolić i Slavenko Saletović i glumica Milena Predić, dodelili nagradu "Bojan Stupica". Jer vrednost, značaj nagrade koja nosi ime znamenitog umetnika potvrđuje i žiri koji je dodeljuje. Žiriji mogu da obesmisle nagrade. Važno je i kako nagrade utiču na buduće angažmane umetnika. Da li vas posle nje zovu ili ne da radite nove predstave.
NN: Mislite da je pozorište jedan od posljednjih bastiona slobode?
MANDIĆ RIGONAT: Pozorište nije samo moja profesija, već način života. Od ludila ovoga sveta mogu da se opkolim njegovim zidovima. Pozorište je možda danas i jedino mesto u kojem dijalog postoji, gdje se čuje misao, gde se čuje drugi čovek i prestaje buka sveta koji nas okružuje. Mesto gde možemo da postavimo najvažnija pitanja naše egzistencije, da problematizujeme sve pojave. To je živo mesto, i zato je ono oduvek pod reflektorom vlasti. Mi se u pozorištu divimo ljudskoj mašti i čovekovoj kreativnosti. Mesto je lepote. Igre. Važno je da u pozorištu nema umetničke cenzure, da postoji sloboda.
NN: Relativno skoro objavili ste knjigu "Kaži mi ko sam", koja je, ako se ne varam, Vaša treća knjiga poezije. Šta za Vas lično znači poezija?
MANDIĆ RIGONAT: Poezija je moja intimna ispovest. Prostor osećajnosti, slobode i bunta. U pozorištu vi zavisite od drugih ljudi da li ćete imati šansu da radite ili ne. I to je frustrirajuće. U poeziji ste sami sa sobom. Između mene i pesme ne stoji niko kao prepreka. Danas, neko ko piše čak ne mora da ima izdavača, može na internetu da okači svoje delo. Kad bi neko čitao te tri knjige u nizu, video bi jasno u njima moj život.