Radio sam nekoliko predstava u Narodnom pozorištu RS i ovde se uvek lepo osećam. Toliko je dobrih ljudi. Evo, uskoro će i premijera "Hasanaginice". Verujem da ću, zajedno sa pozorišnom ekipom, ponovo obradovati ove drage ljude, navodi Todor Lalicki, poznati srbijanski scenograf i zaljubljenik u teatar.
Komad "Hasanaginica" je, kako kaže, rediteljski radikalan zahvat, a on ga je scenografski pratio u stopu, što će se, ističe, vidjeti 15. decembra na sceni.
"Veoma mi se dopala fenomenalna mladost cele ekipe, od rediteljke Olivere Đorđević do glumaca. Lepo je posmatrati probu na kojoj oni rade posao zahtevan u fizičkom i mentalnom pogledu", kaže Lalicki.
NN: Iza Vas su brojni scenografski poduhvati, pozorišta... Početak je bio u "Ateljeu 212", nakon toga je uslijedio BITEF...
LALICKI: Da, počeo sam da radim strašno davno, još 1962. ili 1963. godine. Bio sam još srednjoškolac. To smatram prvim profesionalnim radom, jer sam zaradio novac. Pomagao sam prilikom izrade makete za novi atelje u Ulici Ive Lole Ribara. To je mnogo godina, strašno je i reći koliko. Sa Mirom Trailović prešao sam u još neosnovani BITEF teatar. Mira je rekla: "'Ajde dođi da pravimo svetsko pozorište". Nažalost, ona nije dočekala ništa drugo do otvaranja tog pozorišta. Nakon njene smrti samostalno sam se bavio pozorištem, ali sam se družio i sa studentima Fakulteta primenjenih umetnosti. I to je to.
NN: Teatrom ste zamijenili školovanje za nuklearnog fizičara?
LALICKI: U pozorište sam došao bez nekog plana. Vrlo dobro sam se školovao za nuklearnog fizičara, sve do druge godine fakulteta. Moj stariji brat, veliki scenograf Vladislav Lalicki uveliko je radio u pozorištu i on me nekako povukao. Ako vas pozorište zakači, više ne možete da se odlepite.
NN: Decenijama ste u pozorištu, a kaže se da su glumci posebna vrsta ljudi. Ko se kome prilagođava na sceni, Vi njima ili oni Vama?
LALICKI: Jovan Ćirilov imao je običaj da kaže da su glumci najvažnija branša u pozorištu. Na kraju, oni izlaze pred publiku i razumljivo je što su glavni. Oni su ti koje kostimograf, pa i reditelj opslužuju. Oni su živa materija koja se izlaže kritici javnosti. Veoma poštujem glumce. Uradim sve što mogu da im olakšam posao. Mislim da je to dužnost svih nas koji radimo u pozorištu.
NN: Jednom ste rekli da ne treba raditi nešto u šta niste sigurni. Ipak, da li Vam se nekada desilo da na premijeri primijetite detalj koji biste promijenili?
LALICKI: Ma, znate šta, dogodilo mi se i to da sam pomislio da bi bilo bolje da sam celu scenografiju drugačije uradio ili da čak uopšte nisam radio. Ne mogu da vam kažem koja je to predstava, jer ih je bilo mnogo. Više volim da se sećam dobrih strana. Podsetili ste me na predstave za koje su postojale dijametralno suprotne ocene. Radio sam "Santa Maria della Salute" u "Ateljeu 212" i pokojni Jovan Hristić, kritičar i teatrolog, napisao je da se predstava odigravala u crnom, neprimerenom dekoru Todora Lalickog. Zamislite koliko je to strašna stvar. A Petar Volk, takođe kritičar i teatrolog, smatrao je da je scenografija sjajna. Ja isto mislim da je bila dobra. Hrstić mi je napisao i najbolju kritiku u životu za komad "Protuve piju čaj", kada je rekao da sam bio junak večeri. Ne može scenograf da dobije bolju ocenu.
NN: Podnosite li loše kritike?
LALICKI: Teško mi je padala loša kritika, ali nikada se nisam ljutio.
NN: Jesu li Vam takve ocjene bile teret za neku narednu predstavu?
LALICKI: Ma, kakav teret?! Nema vremena za teret. Dolazite da radite novu predstavu, imate sabijen rok da spremite predstavu, nešto više od mesec dana, i kako da razmišljate o prethodnoj? Nemam uopšte vremena, jer svu svoju energiju i misao moram da usmerim na novi komad. Scenografija je kompleks opažanja, mišljenja, realizacije... Tu učestvuju stolari, bravari, električari, rekviziteri, dekorateri, desetine ljudi.
NN: Kako uspijevate sve da držite pod kontrolom?
LALICKI: Nekada teško, nekada lakše. U Banjaluci sam uvek voleo da radim, jer sam osećao dobru nameru. Važno je da neko stane iza projekta. U nesrećnim vremenima u Banjaluci se nije postavljalo pitanje razumnog budžeta i niko nije zaustavljao posao zbog toga.
NN: Novac namijenjen kulturi je vječiti problem, a to vodi u autocenzuru?
LALICKI: Upravo sam hteo da vam kažem da je autocenzura pogibeljna stvar, naročito u umetnosti. Ona nagriza i misao i mozak, jer je veliko opterećenje. Zato je dragoceno kada dođete negde gde vas ljudi prate.
NN: Iza Vas su i mnogobrojne TV emisije. Pozorište ili TV?
LALICKI: U jednom tužnom trenutku prestao sam da radim za beogradsku televiziju. Nisam se slagao sa politikom televizije i više nisam ušao u nju. To su dva potpuno različita medija. U montaži može mnogo toga da se doda ili iseče, a u pozorištu je živa scena onakva kakvu je postavite. Ni rad na filmu me nikada nije privlačio.
NN: Vi ste, zapravo, zaljubljenik u pozorište?
LALICKI: Istina. Ne bih u njemu proveo pet decenija da mi to nije ljubav od prvog do poslednjeg daha.
NN: Ima li razlike u teatarskoj poruci danas i nekada?
LALICKI: Uvek je to ista poruka. Ipak, ja sam počeo da radim u pozorištu megazvezda. Tada su postojale prave glumačke zvezde, a njihova imena bila su kao neke svete reči. Danas imamo zvezde koje bljesnu i traju kratko. Inače, pozorište je i onda bilo, a i sada je, aktuelno i živo. Izmenilo se mnogo toga, ali suština je ostala ista.
NN: Šta biste mijenjali u pozorištu?
LALICKI: Ništa ne bih menjao u pozorištu, a dao bih mu više novca, kako bi radilo neopterećeno. Ako ste opterećeni, onda dobijete kreativnost sa rezervom.
NN: Prepoznaje li publika kreativnost sa rezervom?
LALICKI: Publika uvek sve prepoznaje i niko nije uspeo da joj podvali.
NN: Čemu Vas je naučio teatar?
LALICKI: To je samo jedna radna poruka da uvek sve može da se završi i da se uvek sve stigne, bez obzira na okolnosti. Filozofske poruke koje mi šalje ne uspevam da upakujem u nekoliko rečenica.
"Hasanaginica" najveći izazov
Govoreći o komadu "Hasanaginica", koji će na sceni Narodnog pozorišta RS biti odigran 15. decembra, Lalicki ističe da predstava nije izgubila na aktuelnosti od doba kada je nastala do danas.
Nakon što je sedamdesetih godina prošlog vijeka u NP RS radio na predstavi "Tvrđava", prema tekstu Meše Selimovića, ističe da mu je "Hasanaginica" najveći izazov.