Kada se spomene Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP), neke od prvih asocijacija su vanvremenski glumci i najveći talenti glumišta, među kojima se nalazi i ime Vesna Stanković.
Stankovićeva je jedna od najistaknutijih srpskih pozorišnih glumica, neko čije je ime krasilo na desetine pozorišnih plakata, a samo navjerniji znaju tačan broj monodrama i drugih pozorišnih projekata u kojima je utjelovila neke od najvećih heroina, istorijskih ličnosti, duhovitih i onih manje duhovitih likova.
Za maestralna izvođenja dobila je na desetine značajnih pozorišnih nagrada, a samo predstavu, tačnije monodramu, "Milunka", u kojoj govori o istoimenoj srpskoj heroini Milunki Savić, izvela je na sceni više od 230 puta. Zbog pozorišnih uloga postala je popularna u cijelom svijetu, monodrame i pozorište su neizostavni dio njene ličnosti, njeno lice je prepoznato i na TV ekranu, a u intervjuu za "Nezavisne" Stankovićeva upravo govori o igri na daskama koje život znače, snalaženju pred kamerama, važnosti spominjanja istorijskih ličnosti u kulturnim projektima, filmu i formuli za uspjeh glumca.
NN: Vaša monodrama "Milunka", koja govori o jednoj od najvećih srpskih heroina Milunki Savić, odigrana je na sceni više od 230 puta. Koliko je važno predstaviti jedan takav istorijski lik publici na pozorišnoj sceni, te koliko je bilo zahtjevno raditi na takvoj ulozi?
STANKOVIĆ: Pozorište treba da bude zabavno, ali treba da bude povremeno i edukativno. Meni je dragoceno što imam više predstava iz kojih publika sazna neke nove stvari i nauči nešto o svojoj istoriji, a "Milunka" je jedna od tih predstava. Ljudi mahom ne vole istoriju, uglavnom su ih loši nastavnici u školama zaplašili i od nje napravili bauk. Ova predstava je čas istorije na jedan veoma prihvatljiv način. Kako ja veoma volim istoriju, nije mi bio problem da istražim, napišem tekst i postavim sve na scenu.
NN: Kroz svoj rad njegujete kulturu i čuvate od zaborava neka od najvažnijih imena naše istorije i umjetnosti. Da li nam je potrebno više takvih projekata? Da li su pozorište, gluma i umjetnost pravi način da se iskaže takva vrsta zahvalnosti tim ljudima?
STANKOVIĆ: Kroz čitavu svetsku civilizaciju ima bezbroj neverovatnih životnih istorija, ljudi koji su živeli u različitim vremenima i uslovima. To je velika riznica ideja za stvaranje mnogih umetničkih dela, ali, nažalost, mladi autori retko posežu za blagom iz te riznice. Posebno je važno i to što na taj način čuvamo od zaborava neke značajne istorijske ličnosti, koje su mnogo učinile za svoj narod.
NN: Prije 20 godina počeli ste se baviti vlastitom produkcijom i sa dr Milovanom Zdravkovićem osnovali ste "Balkan novi pokret". Koliko je zaista teško kreirati sopstvene predstave i djela koja će da žive? Kakav je to korak za umjetnika?
STANKOVIĆ: Umetnik mora da ima u sebi stvaralački naboj. Neki su samo izvođači, čekaju da ih neko pozove, da im tekst, neko im izrežira, neko im iskreira kostime, muziku... i to ne umanjuje njega kao umetnika. Ima i onih drugih, koji su prevashodno kreatori, oni imaju jaku potrebu da sami napišu, osmisle, postave, donesu... ja spadam među ove druge.
NN: Vaš talenat najviše osjete i pamte daske Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP). Odigrali ste na desetine zapaženih uloga u životu, ali ipak, koju biste mogli izdvojiti kao najznačajniju za Vas lično?
STANKOVIĆ: U JDP-u igram već 23 godine, ali mislim da je upravo Milunka uloga po kojoj me najviše prepoznaju širom Srbije i sveta.
NN: Ljudi za Vaše ime često vezuju monodrame, što se ujedno smatra i najtežom formom glumačkog izraza. Po Vašem mišljenju, da li je teže nastupati u ansamblu ili je ipak teže kao solo igrač na sceni?
STANKOVIĆ: Meni ništa nije teško u pozorištu. Volim da igram monodrame, ali takođe volim i velike ansamble. Volim komedije, ali volim i melodrame, volim kabaree, ali volim i istorijske drame... svuda sebe nalazim i imam sreće da igram u predstavama sa mnogo ljudi na sceni, ali i monodramama, kao i u predstavama različitih žanrova.
NN: Šta zaista znači biti uspješan glumac? Šta je potrebno da se desi kako bi jedan glumac dobio takav epitet uz svoje zanimanje?
STANKOVIĆ: Nisam sigurna da znam odgovor. Nekome je uspeh da bude poznat i prepoznatljiv na ulici, nekome je uspeh da dobija velike nagrade, nekome da zarađuje visoke honorare. Meni je uspeh to da mi publika govori koliko ih usrećuje to što radim na sceni. Uspeh mi je da mi na istu predstavu dolaze više puta. Uspeh mi je da me pozovu ponovo da igram neku drugu predstavu, bez pitanja kakva je ta druga, jer su uvereni da će svaka biti dobra. Da, mislim za sebe da sam uspešna.
NN: Pored zapaženih uloga na pozorišnim daskama, Vaše lice se vezuje i uz filmske projekte. Gdje je za Vas veća draž nastupati?
STANKOVIĆ: Zapravo, mene nema mnogo na filmu, povremeno nešto snimam za televiziju, ali evo, posle više od dve decenije bavljenja glumom, meni je pozorište najveća ljubav, a kamera posao. Nismo još uspele kamera i ja da se zaista prihvatimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.