Rialiti šoui uništavaju svaku kreativnost i mislim da čak ponižavaju i one koji to gledaju, tako da sa žaljenjem mogu da konstatujem da je talenat manje cenjen zbog budalaštine, kaže srbijanski glumac Vojislav Brajović, koji je nedavno postao laureat nagrade "Dobričin prsten", koju mu je za cjelokupno glumačko ostvarenje dodijelilo Udruženje dramskih umjetnika Srbije.
Brajović je rođen 1949. godine, a glumačkim stazama kreće 1971. godine, sa diplomom Fakulteta dramskih umjetnosti u Beogradu. Već tada uveliko je bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Van scene, Brajović je igrao u više od 30 filmova, TV serija i drama, a iznad svih je bio i ostao najpoznatiji po liku Tihog u kultnom serijalu "Otpisani". Jedno vrijeme je bio i ministar za kulturu Srbije, a trenutno je savjetnik za kulturu predsjednika Srbije Borisa Tadića.
U intervjuu za "Nezavisne" otkriva koji značaj za njega imaju nagrade, koje uloge mu najviše odgovaraju, ali govori i o svom političkom angažmanu.
NN: Dobitnik ste gotovo svih relevantnih pozorišnih nagrada za glumu, ali priznanje "Dobričin prsten" dodjeljuje se glumcu za životno djelo. Šta za Vas predstavljaju nagrade i koliko Vam znači ovo priznanje?
BRAJOVIĆ: Nagrada je najbolja plata za ono što ste uradili, kad su umetnici u pitanju. Ali, posle shvatite da vam je ona, da se tako izrazim, "kao nakovanj na glavi", jer ste obavezni prema njoj, obavezni ste da to dostojanstveno nosite i u budućem radu. Ja se nadam da to nije nagrada koja je završila moj posao, već naprotiv. Ipak, morate da opravdavate to stalno, ne bežim od te obaveze, ali samo to konstatujem.
NN: Koliko se razlikuje filmska scena u Srbiji u vremenu kada ste Vi počinjali i kada su "Otpisani" postigli enormnu gledanost u odnosu na danas?
BRAJOVIĆ: Moram reći da se razlikuje, a do toga su doveli ekonomski i politički uslovi. Ne mogu reći da je prije bilo lakše, ali su prije 30 godina uslovi za rad bili adekvatniji, vođeno je računa o tome kako ste osposobljeni ili kako od svog posla žive filmski umetnici i onda je tome posvećivana pažnja na državnom nivou. Kinematografija je bila nešto što je bilo veoma značajno u to vreme. Ne mogu da kažem da su slobode tada bile veće, ali ima jedna poslovica koja kaže: Pritisnuto jače, sve više odskače. Dakle, u takvim uslovima se u umetnosti javlja bunt i potreba da se preko umetnosti borite za slobodu mišljenja i za slobodu uopšte. U tom smislu, mislim da bi danas trebalo obratiti pažnju na ono što je u srpskoj kinematografiji tada bilo karakteristično i prepoznatljivo. Potrebno je pružiti prostor mladim ljudima da slobodno iskažu svoj talenat, što oni danas, da tako kažem, iz tih ekonomskih razloga nemaju priliku.
NN: U svojoj dugoj glumačkoj karijeri igrali ste žanrovski veoma različite uloge, da li postoji neki žanr koji Vam najviše odgovara i u kojem se pronalazite?
BRAJOVIĆ: To su uglavnom uloge koje mi predstavljaju izazov, koje najviše provociraju, ili raduju. Najviše mi odgovara tragikomedija, tamo gde je izmešano komično i tragično, to mi daje neki izazov za pronalaženje nečega što ni ne znam da imam, a i volim da se sukobim sa nečim što mislim da prvi put radim.
NN: Igrali ste i ulogu Tita, kako ste se spremali za tu ulogu i kako ste je Vi doživjeli, kao privilegiju ili možda ne?
BRAJOVIĆ: Mi smo tim filmom hteli da kažemo nešto što je u to vreme bilo vrlo važno reći, a to je borba protiv totalitarizma, borba protiv jednoumlja i idolopoklonstva. Goran Marković i ja radili smo na jedan vrlo diskretan i civilizovan način. To je, naravno, bila fantazmagorija tog mladog čoveka, u stvari karta na gore za Gorana Markovića, koji je režirao taj film. U svakom slučaju, bilo mi je izazovno. Igrao sam mnogo istorijskih ličnosti, sećam se uloge tvorca srpske državnosti Srbije Miloša i on mi je bio veliki izazov. Za glumca je upravo to veliki izazov, ta harizma i autoritet koji imaju te velike ličnosti koje vode narod.
NN: Pratite li pozorišna i filmska dešavanja u Republici Srpskoj i kako ocjenjujete rad naših umjetnika u ovoj oblasti?
BRAJOVIĆ: Trenutno nemam mnogo vremena, ali sam upoznao mnogo mladih ljudi s kojima sam radio na filmu "Turneja" i video sam koliko su daroviti. Drago mi je da imam sada priliku da ih pohvalim i žao mi je što nemaju više šanse da medijski dokažu svoj talenat. Sudbina stanja, ne samo u RS već u svim našim bivšim prostorima, je da smo preplavljeni nečim što je šund i kič. To su rialiti šoui koji uništavaju svaku kreativnost i mislim da čak ponižavaju i one koji to gledaju, tako da sa žaljenjem mogu da konstatujem da je talenat manje cijenjen zbog budalaštine.
NN: Na čemu trenutno radite i da li će pozorišna publika u Banjaluci možda imati priliku da Vas gleda u svom gradu?
BRAJOVIĆ: Voleo bih da posetim Banjaluku, mislim da je to uvek negde u planu. Imao sam nedavno premijeru sa Slobodanom Unkovskim u Narodnom pozorištu u Beogradu "Figaro se ženi i razvodi", gde je Unkovski spojio dva komada. Pre nekoliko dana sam imao premijeru Šekspirove komedije "Kako vam drago" u mom matičnom pozorištu u JDP. Nadam se da će publika iz Banjaluke doći u Beograd u pozorište da gleda jednu lepu predstavu, što je mnogo bolje nego da hoda po kafićima iako su i Beograd i Banjaluka više nego pogodni za takve provode.
Politika kao zadatak
NN: S obzirom na to da ste se okušali i u političkim vodama, možete li povući paralelu u odnosu politike prema kulturi i obrnuto?
BRAJOVIĆ: Ja sam to prihvatio kao zadatak i nikada na to nisam gledao kao na društveni status ili napredak, već naprotiv, jednostavno sam smatrao, a smatram i sada da je to zadatak koji treba da obavim za dobrobit svoga roda, tako da i sada, kada se bavim kulturom, mislim da treba da uradim nešto što je dobro za civilizacijski napredak društva. U svakom slučaju, ne smem da uradim nešto što bi taj napredak zaustavilo.