Mislim da je postalo važno biti objavljen u časopisu "Sarajevske sveske", biti viđen sa najboljima, ali biti i s onima koji nipošto i nikad ne samo da nisu bili nacionalisti ili huškači, nego ni blizu tome, kaže Vojka SmiljanićĐikić, pjesnikinja, prevoditeljica i izvršna urednica književnog časopisa "Sarajevske sveske" koji je nedavno sa grupom saradnika predstavila u Lajpcigu, na jednom od najprestižnijih evropskih sajmova knjiga. Iz Lajpciga SmiljanićĐikićeva nosi pozitivne reakcije ondašnjih izdavača i publike, što potvrđuje i poziv za učešće na narednom sajmu.
Prije gostovanja u Njemačkoj časopis je predstavljen i u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci RS. Za saradnju sa Banjalukom, ali i cijelim regionom Vojka Smiljanić-Đikić kaže da je postala puno bolja nego na početku, 2002. godine, kada je izašao prvi broj ovog književnog časopisa.
`Objavljujemo dela pisaca iz Banjaluke, ne zato što su iz Banjaluke, nego zato što su dobri pisci. Samo to je princip 'Svezaka', uvek najbolji. Zato je časopis dobar. Uvek treba imati na umu da to nije bh. časopis, da je to i srpski i hrvatski i slovenački i kosovarski i makedonski`, kaže Smiljanić-Đikićeva, ističući da je za Banjaluku vežu jake emocije, sjećajući se kako je prije rata dolazila na sve događaje vezane za kulturu, naročito one koje je organizovao Kolja Mićević, `čovek koji je generacijama pokazao kako treba raditi`.
Upravo je saradnja s Mićevićem motivisala da postane urednik. Prije rata uređivala je časopis 3. programa Radio Sarajeva, a `Sveske` su došle kao logičan slijed. Nakon Lajpciga i Banjaluke, Vojka Smiljanić-Đikić ispričala nam je kako je živjeti i putovati sa `Sveskama` pod rukom.
NN: Bili ste u Lajpcigu. Kakve utiske donosite?
SMILJANIĆ-ĐIKIĆ: `Sarajevske sveske` su bile pozvane da na sajmu u Lajpcigu predstave svoja izdanja. Bilo je to priznanje grupi ljudi okupljenih oko ovog časopisa, a za nas prilika da na jednom velikom skupu kažemo zašto smo se okupili i šta želimo da uradimo. Pozvani smo da iduće godine ponovo predstavimo časopis, ali sada imamo vremena da taj nastup pripremimo mnogo pažljivije. Neću da preuveličavam, ali ljudi su zainteresovani za `Sveske`. Za slaviste smo neka vrsta vodiča, a za agente koji se bave prevođenjem književnosti ove regije uputa gde da traže moguće autore za prevođenje. Jedan agent je bukvalno otimao pojedine brojeve posle promocije i rekao mi je da ga neki izdavači pitaju da li postoji mogućnost da predstavi nove pripovedače iz regiona. Praktično govoreći, mi smo za njega, a i za mnoge druge koji se bave istraživanjem, izučavanjem ili prevođenjem književnosti južnoslavenskih naroda neiscrpan izvor informacija. Radimo na tome da povežemo region i uspostavimo nove veze, obnovimo stare, ali istovremeno da se povežemo sa svetom. Već duže vreme po reakcijama slavista iz sveta slutila sam da se taj proces događa. Sada posle Lajpciga imam za to više razloga.
NN: Kako je časopis `Sarajevske sveske` postigao ono što na ovim prostorima nije nijedan drugi - okupio je ekipu najboljih autora sa prostora bivše Jugoslavije i godinama je jedan od vodećih u kulturi?
SMILJANIĆ-ĐIKIĆ: Tu priču o početku časopisa sam pričala tako često, pa i pre neki dan na sajmu u Lajpcigu. Možda je sve počelo iz beznađa. Znate kad osećate nemoć pred katastrofom i jadom rodi se u vama želja da uprkos svemu uradite nešto što će i vama i drugima reći: nije sve izgubljeno, još smo tu, možemo to uraditi. U najtežim situacijama kažem sama sebi: možeš uraditi, moraš. Ja sam provela sve te godine u zatočenom Sarajevu, poludela od očaja i patnje, izgubila one koje sam najviše volela. I kada je rat završen, ogroman broj prijatelja je zvao da vidi da li sam živa. Tako je u tim posleratnim razgovorima prijatelja nastala ideja da opet uradimo nešto zajedno, da pokažemo da možemo ponovo raditi i sarađivati. Sve je bilo protiv nas, ali sjajna grupa ljudi se založila za tu ideju i prvi razgovori sa Milicom Nikolić i Velimirom Viskovićem pokazali su da su svi ne samo zainteresovani, nego i srećni da se okupimo. Okupili smo se u Sarajevu na neformalnom sastanku redakcije (zvali smo je u šali virtuelna redakcija) i veoma brzo se dogovorili o svemu. Bilo je lakše nego što smo pretpostavili. Danas našu redakciju čine: Ljubica Arsić, Mitja Čander, Aleš Debeljak, Ljiljana Dirjan, Daša Drndić, Zdravko Grebo, Zoran Hamović, Miljenko Jergović, Dževad Karahasan, Enver Kazaz, Tvrtko Kulenović, Julijana Matanović, Senadin Musabegović, Andrej Nikolaidis, Boris A. Novak, Sibila Petlevski, Elizabeta Šeleva, Slobodan Šnajder, Dragan Velikić, Marko Vešović, Radoslav Petković, Miško Šuvaković, Tihomir Brajović, Velimir Visković i ja. Kada vidite ko je sve u redakciji normalno je da je časopis dobar.
NN: S obzirom na to da živimo u vrlo ispolitizovanom društvu sa još jakim nacionalizmom u bezmalo svim sredinama bivše Jugoslavije, kako uspijevate povezati sve te saradnike?
SMILJANIĆ-ĐIKIĆ: Znate da redakcija za svaki broj pozove jedan broj pisaca na saradnju. Još nemamo iskustvo da je neko naš poziv odbio, naročito pisci koji sada žive negde u svetu kao Matvejević, Ugrešić, Drakulić, Albahari, Ćosić, Hemon, Mehmedinović, da spomenem samo neke. Ali imamo druge slučajeve da se pisci koji do sada nisu pozvani sami javljaju i nude saradnju. Mislim da je postalo važno biti objavljen u `Sveskama`, biti viđen sa najboljima, ali biti i s onima koji nipošto i nikad ne samo da nisu bili nacionalisti ili huškači, nego ni blizu tome.
NN: `Pošto smo ostavili rat iza sebe, sahranili mrtve, sahranili i mnoga prijateljstva - bilo je pravo da obnovimo veze`, izjavili ste na prvoj promociji časopisa u Beogradu, a tome ste dodali i da je nemoguće živjeti zatvoren i čitati samo sebe. Ne čini li Vam se da mnogi još toga nisu svjesni? Kada će se književnici prestati zatvarati u nacionalne okvire?
SMILJANIĆ-ĐIKIĆ: Vreme beogradske promocije je bio početak, svi smo bili nesigurni. Bila je to moja prva poseta Beogradu iza rata, kao verovatno i svima drugima. Zatvorenost je smrt za sve oblike čovekove delatnosti. Znamo kroz istoriju u šta su se pretvarala izolovana društva i izolovani režimi. U nakaze. Zatvoriti književnost u okvire jednog jezika znači osuditi je na životarenje i samozaljubljenost, a mi imamo sreću da se služimo istim jezikom i to je velika privilegija. Osim slovenačkog, makedonskog i albanskog, ništa ne moramo prevoditi. Uvek ću smatrati da je veza sa drugima, poznavanje drugih književnosti važno koliko i poznavanje svoje vlastite. Sada iza ovoga rata to je važno više nego ikad jer podrazumeva i širenje dobrih odnosa i razumevanje.
NN: Na kakve ste probleme nailazili tokom svog rada? Osjeća li se napredak u saradnji u odnosu na prethodne godine?
SMILJANIĆ-ĐIKIĆ: Naravno, gde ste videli posao bez problema. Problemi su ogromni. Prvo, prikupiti pare za časopis je teško, čak bih rekla i bolno. Zahvalni smo fondaciji `Soros` i nordijskim zemljama (Norveška, Švedska, Finska i Danska), koje nas pomažu. Ostale zemlje nas pomažu sporadično, neke tek simbolično. Zemlje regiona još ne vide jasno svoj interes u `Sarajevskim sveskama` ili prosto u zemljama regiona ima toliko problema da verovatno ne mogu da se bave projektom kao što su `Sveske`, ali u budućnosti verujem da će se situacija promeniti. Slovenija je prva zemlja koja je ozbiljno dugoročno pomogla časopis. Prošle godine smo dobili pomoć od bh. vlade, da li ćemo je dobiti ove godine još ne znamo. Makedonija je pomogla simbolično, a interesantno je da nas od samog početka pomaže grad Zagreb. Uređivati časopis je komplikovan posao i problemi su deo toga posla. Ako mislite na otpore u zemljama unutar regiona, naravno uvek su prisutni, ali mislim da su ti otpori uvek bili motivirani ili nekim ličnim pobudama, ili su bili čisti politički pamfleti. Takvi napadi, a bilo ih je i u Sarajevu, nemaju uticaj na rad redakcije osim što izazivaju gorčinu, no i to je deo ovoga posla kojim se bavimo.
NN: Uvijek ste veseli, energični i nasmijani. Imate neki trik?
SMILJANIĆ-ĐIKIĆ: Znate sigurno Petefijev stih `Smejao sam se da ne plačem`... Mislim da je to stvar discipline. I moja baka Staka Knežević, iako je ostala udovica 1914. godine, do kraja života je išla nasmejana, a živela je dugo. Samo sada iz svog iskustva mogu da zamislim kako je očajno težak bio njen život. Obožavala sam je i često mislim da je ta čarobna žena najviše na mene uticala. Vidite sve se nasleđuje od predaka i loše i dobro i osmeh.