Iako je u posljednje vrijeme maksimalno angažovan na programima zaštite životne sredine i strategije održivog razvoja Srbije, poznati srpski glumac Zoran Cvijanović privodi kraju dva, kako kaže u razgovoru za "Nezavisne", velika i najljepša projekta koja je do sada radio. To je film "Sveti Georgije ubiva aždahu" i dugometražni crtani film "Edit i ja", čija je tematika smještena u Beograd 2070. godine.
NN: Prvi put ste zaigrali 1972. godine u Foči. Kako je, zapravo, sve počelo?
CVIJANOVIĆ: Stigao mi je telegram, jer to je tad bio način komuniciranja, da se hitno javim u ekipu filma "Sutjeska". I, onda smo se spakovali moj brat i ja, pošto sam ja tada bio maloletan, i otputovali. Kada smo stigli, saopštili su mi da sam dobio ulogu nekog kurira u filmu "Sutjeska". Eto, tako je to krenulo. Ono što je simpatično, a vezano je za taj događaj, je da kad sam kasnije gledao film, video sam da se u filmu prvo pojavljujem mrtav, a onda živ.
NN: Kakve Vas uspomene danas vezuju za Tjentište i Foču?
CVIJANOVIĆ: To je jedna mešavina koja ne prolazi, jer je moj otac bio jedan od učesnika Bitke na Sutjesci, tako da je u mojoj porodici to bila jedna od tema koja je na neki način bila stalno prisutna. Možda je neka tačka na sve to stavljena tom zaista fantastičnom premijerom filma na samom Tjentištu, kojoj je prisustvovao i Tito, i gdje su došli praktično svi preživeli borci iz ofanzive. Sećam se da je lila neka kiša celu noć, ali da niko nije ustao i napustio film. Mislim da je preko 30.000 ljudi prisustvovalo toj projekciji. To je baš zanimljivo danas pomenuti zato što, kad bi danas pokušao čovek da takvu jednu stvar organizuje, verujem da bi imao mnogo problema.
NN: Da li Vas je film pridobio na prvim snimanjima kada ste imali svega petnaestak godina?
CVIJANOVIĆ: Generalno jeste. Zato što smo, kad sam posle radio svoju prvu glavnu ulogu u filmu "Crvena zemlja", živeli u Kraljevu u to vreme dva meseca snimajući taj film. Sećam se da su moje starije kolege pričale kako kraj snimanja glumci dočekuju s nekom vrstom tuge i žalosti što se to završilo, pošto je snimanje dosta uzbudljivo i lepo. I, upravo je to ono što se meni desilo. Kad se završilo snimanje filma, kad je reditelj pokojni Tori Janković objavio da je poslednji kadar u filmu snimljen, pobegao sam na neki most da moji prijatelji ne bi videli da su mi se oči napunile suzama.
NN: Čemu ste danas bliži, filmskom producentu ili glumcu?
CVIJANOVIĆ: Ne verujem da će ikad išta bliže biti mom životu od toga što za mene znači taj neki moj glavni posao, to znači biti glumac. A, posao producenta je neka vrsta nadgradnje koja se meni desila na jedan spontan način. Pre svega zahvaljujući ohrabrenju koje sam dobio upravo od ljudi koje sam malopre pomenuo, koji su se usudili da otpočnu jednu takvu avanturu kao što je snimanje filma "Lepa sela, lepo gore". I, što je mene svakako ohrabrilo da onda probam i sam da napravim svoju produkciju, pa da onda snimamo filmove.
NN: Brojne Vaše kolege su otišle u inostranstvo. Jeste li Vi razmišljali o tome?
CVIJANOVIĆ: Imao sam jedan trenutak kada sam otišao u Pariz i tamo proveo dva meseca. Imao sam agenta vrlo značajnog u tom poslu u Francuskoj, ali onda čovek na očigledan način prosto vidi i shvati da mora da ostavi sve ovo ovde, da se odrekne svog celokupnog života da bi tamo otpočeo neki novi život. A, to je nešto što meni nekako nikad nije bila opcija. Uvek sam voleo naše ljude ovde, moje kolege i naša velika fantastična pozorišta, našu divnu kinematografiju. U ovoj zemlji čovek zaista može da kaže da ima fantastične uzore, nedostižne uzore. Tako da u tom trenutku to za mene nije bio ni izazov ni opcija.
NN: Od 1987. do 2002. bili ste član pozorišta "Atelje 212". Možete li uporediti taj rad u pozorištu s radom pred kamerama? Koji Vam više prija?
CVIJANOVIĆ: Ne verujem da bi moglo da ide jedno bez drugog, zato što su u tom pozorištu igrali neki od naših najvećih filmskih glumaca kao što je Cico Perović ili Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, pa svi ovi drugi redom: Gaga Nikolić, Pera Kralj i tako dalje. Tako da je za mene boravak u "Ateljeu 212" bukvalno bio ostvarenje jednog mog sna. Celu sam gimnaziju i fakultet praktično proveo na gelenderu čuvenog "Ateljea 212", tako da ne bi bilo večeri da ne idem da gledam neku predstavu, bez obzira koji put. Tako da je to što sam postao član "Ateljea 212" za mene zaista predstavljalo neku vrstu ostvarenja sna. Najznačajnije od svega je to što sam bio u prilici da jedan deo energije tih veličanstvenih ljudi koje sam pomenuo pređe i na mene. U nekom smislu shvatanja posla, u nekom smislu istraživanja. I evo, dan-danas mogu da kažem šta god da uradim, setim se nečega što sam u svoje vreme video u "Ateljeu" kod nekoga drugog. Pa mi onda to bude neki jasan signal da sam s jedne strane sam na dobrom putu, a sa druge strane da još trčim, da sam još u trci.
NN: Na čemu trenutno radite?
CVIJANOVIĆ: Trenutno završavamo dva velika filma, značajna svaki na svoj način. Moja produkcija je jedan od producenata filma "Sveti Georgije ubiva aždahu", koji će svakako biti kulturni događaj ove 2009. godine. Možda, pre svega, zbog toga što je to jedan od najlepših tekstova koji je ikad napisan na srpskom jeziku. To je "Sveti Georgije" Duška Kovačevića, a sa druge strane film Srđana Dragojevića, koji će prosto ljude da iznenadi prizorima koje dosad nisu videli na srpskom filmu. Ja to uvek kažem izuzimajući filmove Emira Kusturice, pošto je profesor ipak profesor. On je, kako da kažem, planeta za sebe. A, drugi je crtani film mladog autora Alekse Gajića, na kome je moja produkcija radila duže od tri godine. To je film vrlo značajnog strip-crtača koji ima svog izdavača u Francuskoj i koji je napravio divan film jedne fantastične vizuelnosti, koji se bavi Beogradom 2070. godine, za koji verujem da će ljude vrlo prijatno iznenaditi, jer deluje tako da ljudi ne veruju da je to moguće napraviti u Srbiji. Tako da s velikim nestrpljenjem očekujem ta dva filma i to je nešto što trenutno radim.
Sa druge strane, moj život se okrenuo ka jednoj novoj temi koja isto pripada kulturi, kulturi života, a to je zaštita životne sredine i održivi razvoj.
Generacija
NN: Kažu da Vas je tokom karijere pratio fenomen mladolikog izgleda. Koliko je to uticalo na dobijanje uloga?
CVIJANOVIĆ: To je svakako odredilo moju karijeru zato što sam uvek igrao mlađe ljude. Onda se to u jednom trenutku na neki način spojilo s jednom generacijom koja je mlađa od mene, a to su Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Milorad Mandić... Onda nam se kasnije pridružio i Nidža Đuričko te Žika Todorović. Tako da ja uz njih delujem kao generacija. U stvari sam stariji od njih, od nekih čak i 10 do15 godina.
Prekretnica
NN: U koliko uloga ste glumili do sada i koja Vas je najbolje predstavila publici?
CVIJANOVIĆ: Pravo da vam kažem, nemam pojma. Kad pogledam neke sajtove sa biografijama, vidim da se tamo pominje nekih devedesetak do 100 projekata, što se tiče filma i televizije. A uloga koja je na neki način svakako objasnila to što ja radim, ono što sam radio u prošlosti, i postavila mene kao glumca na neki način prema budućnosti, je svakako uloga u filmu "Lepa sela, lepo gore". Ona je neka vrsta prekretnice, jer do tada je moje iskustvo bilo da glumcu pripada iskušenje da ponekad napravi dobru ulogu u lošem filmu i onda shvati da se to ne računa mnogo. To je kao kad date tri gola i izgubite utakmicu. Ne znači vam mnogo. A onda se prvi put desilo da su svi napravili dobre uloge u jednom filmu koji je fantastično prošao tako da je to onda snažno uticalo i na ono što sam pre toga radio. Ljudi su to počeli mnogo ozbiljnije da shvataju i da gledaju na jedan drugi način. A i, naravno, opredelilo me onda ka budućnosti.