Ana Zorana Brajović dirigovaće premijerom opernog diptiha "Cavalleria rusticana; Gianni Schicchi", koji će u izvođenju solista i hora Opere Narodnog pozorišta Sarajevo uz pratnju Sarajevske filharmonije, a u režiji Aleksandra Nikolića, biti izveden na daskama pozorišta 28. aprila sa početkom u 19.30.
Brajovićeva je obrazovanje stekla na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gdje je diplomirala klavir, a zatim magistrirala dirigovanje.
Karijeru je započela kao pijanistkinja 1991. godine, a od 1994. radi u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu, gdje je postala najmlađa dirigentkinja u ovoj kulturnoj instituciji, a kasnije stalni dirigent.
Dobitnica je brojnih priznanja, nastupala je širom svijeta, dirigovala značajna djela i premijere, a u razgovoru za "Nezavisne" govori o novoj premijeri u Sarajevu, izazovima sa kojim se susretala tokom godina karijere, izazovima za operu u današnjem vremenu, te saradnjama umjetnika na regionalnom nivou.
NN: Recite nam nešto o saradnji sa solistima i horom Opere Narodnog pozorišta Sarajevo i Sarajevskom filharmonijom, kako teku probe i da li je sve spremno za premijeru?
BRAJOVIĆ: Saradnja sa ansamblom Opere Narodnog pozorišta u Sarajevu i Sarajevskom filharmonijom za mene je mnogo više od profesionalnog odnosa. To je zajedništvo koje doživljavam kao porodicu - u svakom tonu, u svakom pogledu, u svakom zajedničkom dahu oseća se to poverenje koje se ne gradi preko noći, već kroz posvećen rad i iskrenu povezanost kroz muziku. U takvom odnosu dirigent nije samo vođa, već je i oslonac, neko ko sluša jednako koliko i vodi. Zato je moja najveća briga, ali i tiha želja da nikad ne izneverim poverenje koje mi ovaj ansambl pruža. To poverenje koje mi daju, ta ljubav koju osećam od njih obavezuje me da uvek dam više, da dam sve od sebe i da budem prisutna, jasna, iskrena u svakom trenutku muzike. Kada se jednom taj osećaj zajedništva uspostavi, on postaje temelj svega što zajedno stvaramo i najveća vrednost koju imamo.
NN: Šta nam možete reći o opernom diptihu "Cavalleria rusticana; Gianni Schicchi" koji će biti izvedeni pod Vašom dirigentskom palicom? Šta publika može da očekuje, s obzirom na to da govorimo o dva velika djela italijanske opere?
BRAJOVIĆ: "Cavalleria rusticana" Pjetra Maskanija i "Gianni Schicci" Đakoma Pučinija dva su izuzetna bisera italijanske operske tradicije. Iako nastale u različitim poetikama i raspoloženjima, ove dve opere stoje jedna uz drugu kao umetnički kontrast - tragedija i komedija, sudbina i dosetljivost, bol i smeh. U "Cavalleriji" uranjamo u svet ogoljene, sirove emocije gde ljubav i izdaja ne ostavljaju prostor za beg. To je svet u kome strast nadvladava razum, a čast se brani po svaku cenu. Ova opera deluje poput jednog od krugova "Božanstvene komedije" Dantea Aligijerija, u kojoj su likovi zarobljeni vlastitim strastima i odlukama, nesposobni da izbegnu posledice koje slede. Muzika ovde ne samo da prati radnju, već produbljuje osećaj neizbežnosti i unutrašnje borbe. Nasuprot tome, "Gianni Schicchi" donosi drugačiju vrstu pakla - onu koju prepoznajemo u ljudskoj pohlepi, licemerju i snalažljivosti. Libreto ove opere direktno je inspirisan Danteovim "Paklom", gde je Gianni Schicchi smešten među prevarante, osuđene zbog lažnog predstavljanja i obmane. Međutim, ono što je kod Dantea moralna osuda, kod Pučinija postaje izvor komedije i gotovo simpatije. Schicchi, iako varalica, pojavljuje se kao jedini lik sposoban da nadmudri pohlepne naslednike, razotkrivajući njihovu slabost i licemerje. Za nas na sceni, ovo je posebno putovanje. Kao dirigent, imam posebnu odgovornost i privilegiju da povežem ova dva sveta - da zajedno sa ansamblom prikažem tamu i svetlost ljudske prirode.
NN: Kako se u vremenu sve agresivnije nadirućeg šunda - umjetnička, klasična muzika, koja odolijeva vijekovima, "bori" za širi krug eventualnih ljubitelja ili ona ipak ostaje da "egzistira" u krugu odabranih?
BRAJOVIĆ: Kao dirigent razmišljam često o tom pitanju bez nekih iluzija, ali bez pesimizma. Klasična muzika ne treba da se bori na isti način kao i komercijalni sadržaji, ona ne može i ne treba da viče glasnije od šunda. Njena snaga je u dubini i u vremenu koje je potrebno da dotakne čoveka. Međutim, to ne znači da treba da ostane zatvorena u krugu odabranih ljudi, a u krugu nekih ljubitelja. Naprotiv, najveći izazov danas vidim u nedostatku mlade publike, ne zato što mladi nemaju senzibilitet, već zato što nemaju priliku da razviju odnos prema ovoj umetnosti. Ljubav prema klasičnoj muzici se ne podrazumeva, ona mora da se stvara i neguje i da se prenosi. Ako ih ne uvedemo u koncertne sale, ako im ne približimo operu kao živu, uzbudljivu umetnost, teško da možemo da očekujemo da će sami da je otkriju u ovim brzim vremenima. Zato smatram da je na nama izvođačima, dirigentima, institucijama, odgovornost da otvorimo vrata, da komuniciramo iskrenije i neposrednije, da edukujemo bez dogmi, da ponudimo iskustvo koje će ih dirnuti. Klasična muzika ima neverovatnu moć da govori univerzalnim jezikom emocija, ali joj treba pružiti šansu da dopre do novih slušalaca. Ne verujem da je osuđena da egzistira samo u uskom krugu. Naprotiv, verujem da njena budućnost zavisi od naše spremnosti da gradimo novu publiku, sa istom pažnjom sa kojom gradimo interpretaciju, jer bez te razmene, bez mladih koji će je prihvatiti i nastaviti, najuzvišenija umetnost zaista ne može da živi.
NN: Prvi put ste operskom predstavom dirigovali sa nepunih 20 godina. Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se susretali u radu na početku karijere, a onda i tokom iste?
BRAJOVIĆ: Istina je da sam jako mlada stala pred orkestar, imala sam tu neviđenu priliku, moje kolege nisu imale tu šansu. I dalje držim rekord kao najmlađi dirigent koji je ikada dirigovao opersku predstavu sa ansamblom Narodnog pozorišta u Beogradu. Iako je to bila ogromna čast, to je nosilo sa sobom puno izazova. Na samom početku moj najveći izazov je bio da se izborim za autoritet, a da ne izgubim autentičnost. Pošto sam jako mlada bila, često sam osećala potrebu da se dodatno dokazujem, da dokazujem svoje znanje, svoju sigurnost, posebno pred starijim članovima orkestra i ansambla. Učenje da budem jasna i precizna, a istovremeno otvorena za saradnju bio je težak proces i zahtevao je vreme i jednostavno iskustvo. Drugi veliki izazov bio je balans između tehničke kontrole i umetničke slobode, jer dirigovanje nije samo držanje tempa, to je duboko razumevanje partiture i sposobnost da tu viziju prenesete na veliki broj ljudi koji zajedno stvaraju jedan zvuk. Jer ljudi zaboravljaju da dirigent nema instrument, ljudi su njegov instrument. Pevači, orkestar - to je moj instrument. Na početku sam često bila fokusirana isključivo na preciznost, a vremenom sam učila kako da toj preciznosti dam dah, fleksibilnost i sve dublju emociju. Tokom karijere ti izazovi se menjaju, ali nikako ne nestaju. I čak su i veći. U stvari, najveći mi je izazov kako da pronađem svežinu u delima koja su izvođena bezbroj puta, kako da održim inspiraciju u ansamblu koji je isto to svirao bezbroj puta. Kako da osvežimo i ostanemo verni sebi, a istovremeno da rastemo. I dalje osećam odgovornost prema ljudima sa kojima radim, jer dirigent ne može samo da bude vođa, nego neko ko treba da stvori prostor poverenja i zajedničkog stvaranja. E, ti izazovi i na početku i danas su u stvari to što moj poziv čini neviđeno uzbudljivim.
NN: S obzirom na Vaše dugogodišnje iskustvo, koji su, po Vašem mišljenju, najveći izazovi za operu u današnjem vremenu?
BRAJOVIĆ: Iz ugla dirigenta, najveći izazovi za operu danas nisu umetnički, već društveni, to jeste - nisu samo umetnički, već su i društveni. Pre svega, to je pitanje publike - kako zadržati postojeću, a važnije kako stvoriti novu, posebno među mladima. Opera je snažna, živa umetnost i ne sme da ostane zatvorena u uskim krugovima, rizikuje da izgubi kontakt sa savremenim vremenom. Drugi izazov je tempo današnjeg života. Život koji danas živimo je brz. U svetu ovih brzih sadržaja i trenutne dostupnosti svega, opera traži vreme, pažnju i strpljenje. Na nama je težak zadatak da pronađemo način da tu dubinu približimo savremenom čoveku bez banalizacije i gubitka umetničke vrednosti, a to nije uvek lako i mnogi omanu u tom zadatku. Tu je pitanje takođe produkcijskih uslova, finansija, kontinuitet rada, mogućnost razvoja ansambla na kome mora da se radi, u koji mora da se ulaže. Bez stabilnog sistema, teško je negovati kvalitet koji opera zahteva. Kao dirigent osećam koliko je važno imati ansambl koji raste zajedno i koji ima prostor da se razvija i da umetnički sazreva. I konačno, možda najvažnije, kako ostati veran suštini opere, a istovremeno biti otvoren za nove pristupe. Taj balans između tradicije i savremenosti je delikatan, ali je neophodan. Uprkos svemu, verujem čvrsto da opera ima budućnost, njena snaga je u emociji, u ljudskoj priči, u zajedništvu koje se stvara između scene i publike. Izazovi uvek postoje, ali upravo ti izazovi nas teraju da tražimo nove puteve i da ovu umetnost iznova činimo živom i potrebnom.
NN: Kao neko ko ima dug staž, šta biste poručili mladim ljudima koji se žele otisnuti u svijet umjetničke muzike i dirigovanja?
BRAJOVIĆ: Kada iza sebe imate tri decenije pijanističkog i dirigentskog puta, shvatite da u ovoj profesiji nema prečice. Ima samo dubok smisao za one koji su spremni da joj se posvete istinski i svakim atomom svoga tela, svoje duše. Mladim ljudima bih, pre svega, poručila da budu strpljivi i uporni. Umetnička muzika i dirigovanje traže vreme, disciplinu, svakodnevni rad i unutrašnju iskrenost. Tehnika je temelj, ali bez ličnog odnosa prema muzici ona ostaje prazna. Važno je da slušaju ne samo muziku, već i ljude oko sebe. Kao dirigent ne postajete vođa time što se namećete, nego time što razumete i povezujete, to je vaš zadatak. A kao pijanista učite da sami nosite čitav svet, taj bogati svet zvuka, to more zvuka što kasnije postaje neprocenjivo iskustvo, meni bar u radu sa orkestrom. Mladi ljudi ne treba da se plaše sporog napretka ili prepreka. Ovaj posao su prepreke. Naš napredak čine naši porazi. Svaki izazov, svaka sumnja i svaki neuspeh su apsolutno deo puta koji vas oblikuje kao umetnika. Ono što je ključno je da se ne izgubi radoznalost ili ljubav prema muzici, jer upravo ta iskrenost je to što povezuje publiku sa izvođačem i to je ono što publika oseća. Najvažnija je stvar da ne zaborave što su uopšte krenuli tim putem, jer ako u sebi nose tu iskrenu potrebu za muzikom, ako imaju potrebu da ta muzika izađe iz njih, ona će pronaći svoj glas bez obzira na vreme koje je potrebno za to.
NN: Dirigent je osoba koja muzici daje fizički oblik, ona postaje vidljiva. Koliko slobode u izražavanju nosi ovaj poziv?
BRAJOVIĆ: Dirigentski poziv nosi veliku slobodu, ali ta sloboda nikad nije apsolutna. Mi reprodukujemo nečiju zamisao, nečiju ideju. I u tom balansu leži njegova lepota. Partitura je temelj, osnova, ona određuje okvir, stil, strukturu, granice unutar kojih se krećemo. Ali unutar tog prostora postoji čitav svet mogućnosti. Sloboda dirigenta ogleda se u načinu na koji diše s muzikom, kako oblikuje frazu, kako gradi napetost, kako bira tempo, dinamiku i boju zvuka. To je ličan, intiman odnos sa delom. Ali ta sloboda nije samo individualna, jer se ona ostvaruje kroz ansambl, jer ansambl je moj instrument. Dirigent ne sme i ne treba da nameće muziku, već je zajedno sa orkestrom i pevačima otkriva i oblikuje. Istovremeno postoji odgovornost prema kompozitoru, prema izvođačima i prema publici. Zato mogu samo da kažem da je sloboda u dirigovanju uvek povezana sa svešću, znanjem i osluškivanjem. Što dublje razumete muziku i ljude sa kojima radite, to je vaša sloboda istinskija, vernija i iskrenija. Na kraju, dirigent stvarno daje muzici fizički oblik, ali taj oblik nije krut, on je živ, promenljiv i jedinstven u svakom izvođenju. E, u toj neponovljivosti leži najveća sloboda ovog poziva.
NN: Još od raspada Jugoslavije na južnoslovenskom prostoru ne prestaju politička prepucavanja i trzavice. Kakvo je stanje sa kulturom, koliko kulturni radnici na južnoslovenskom prostoru komuniciraju i sarađuju jedni sa drugima?
BRAJOVIĆ: Iz mog ugla, kultura na ovom južnoslovenskom prostoru često pokazuje veću zrelost i otvorenost nego politika. Uprkos svim nasleđenim podelama među nama, među umetnicima postoji ta prirodna potreba za saradnjom, jer nas muzika i scena podsećaju na ono što nam je zajedničko, a ne na ono što nas razdvaja. Kulturni radnici i dalje komuniciraju, mi sarađujemo i rado se susrećemo kroz projekte, kroz gostovanja i koprodukcije. Te veze nisu uvek sistemski podržane koliko bi trebalo. Ali postoje, iz mog iskustva, uglavnom zahvaljujući nekoj ličnoj inicijativi, međusobnom poštovanju i profesionalnoj radoznalosti. Jer kad zajedno stanemo na scenu, te granice prestaju da budu važne, ostaje samo zajednički cilj da se stvori umetnost, da se pravi muzika. Izazovi uvek postoje, to su najčešće administrativne prepreke, finansijska ograničenja, a i nedostatak kontinuiteta u saradnjama. Ono što ohrabruje je da među umetnicima nema nikakve distance, postoji želja za dijalogom i razmenom. Mi jednostavno govorimo univerzalnim jezikom. Verujem da kultura ima posebnu snagu da gradi mostove tamo gde drugi sistemi često ne uspevaju. I baš kroz tu kontinuiranu, tihu saradnju umetnika, nadam se i glasniju, ovaj prostor će biti u stanju da sačuva svoju najzdraviju i najiskreniju vezu.
NN: Pred kraj razgovora, jedno uopšteno pitanje: Šta Vaš poziv predstavlja za Vas, koliko daje, a koliko oduzima?
BRAJOVIĆ: Kada iza sebe imate 30 godina dirigentskog puta, ali imate i život majke dvoje dece i žene koja često odlazi i vraća se, shvatite da ovaj poziv istovremeno daje i uzima i to na vrlo, vrlo dubok način. On mi daje smisao, daje mi neiscrpnu inspiraciju, osećaj da sam deo nečeg većeg od sebe. Svaki susret sa orkestrom, svaki trenutak kada muzika prodiše i kada se sve spoji u jedan zajednički puls, to me podseti zašto sam krenula tim putem. To traganje za zvukom, za istinom u muzici, za savršenstvom koje zapravo nikada nije konačno, to je moja pokretačka snaga koja me danas vodi. Ovaj poziv i oduzima. Oduzima vreme s porodicom, propuštene svakodnevne trenutke koji se ne mogu nadoknaditi. Postoji stalna podela, unutrašnja podela između scene i doma, između onoga što volim da radim i onih koje najviše volim. To je cena koju jednostavno svaki dan iznova preispitujem. Naučila sam da ta dva sveta ipak ne moraju biti suprotstavljena, jer moja porodica me uči ravnoteži, vraća me korenima, vraća me suštini i daje mi snagu da idem dalje. Oni podržavaju zdušno sve što radim, a muzika me uvek na neki način vraća njima, jer sve što tražim u zvuku, u životu je upravo to što dobijem u porodici - iskrenost, povezanost i smisao. Zato mogu samo sa kažem da ovaj poziv ne mogu da merim time koliko daje ili oduzima. On je jednostavno deo mene, moj način da postojim, da volim, da mrzim, da želim, da osećam i da razumem svet.
