Vizuelna umjetnost

Pratite nas na Google news

Bojan Mikulić za "Nezavisne": Portret bez karaktera je uzaludan rad

Bojan Mikulić za "Nezavisne": Portret bez karaktera je uzaludan rad
Foto: N.N. | Bojan Mikulić za "Nezavisne": Portret bez karaktera je uzaludan rad
Milan Rakulj

Bojan Mikulić akademski je slikar i magistar vajarstva, zaposlen u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Rođen je 1980. godine u Novom Sadu i trajno je nastanjen u Banjaluci. Pažnju stručne javnosti ima odavno. Spomenik Nikoli Tesli, visok dva metra i četrdeset centimetara, Mikulićevih ruku djelo, nalazi se u hotelu "Njujorker" na Menhetnu, a pored Amerike, njegove skulpture postavljenje su trajno u Turskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Šira javnost za Mikulića saznala je prije nešto više od mjesec dana, kada su njegove skulpture postavljene u rijeci Drini u spomen i povodom 77 godina od stradanja više od 6.000 Srba sarajevsko-romanijske regije, koje su 1942. godine u Starom Brodu i Miloševićima pobile ustaše Jure Francetića. O ovim skulpturama je već dosta govorio za medije, tako da je razgovor s ekipom "Nezavisnih" u ateljeu Narodnog pozorišta započeo s onim na čemu trenutno radi.

NN: Trenutno radite skulpture u takozvanoj vitalističkoj formi?

MIKULIĆ: To je u stvari bio i moj magistarski rad - biomorfne i vitalističe forme. Što se tiče tih radova, zanimljiv je način na koji se rade. Sa jednim hemičarem uspeo sam da sintetizujem kamen, da materijal bude tečan, da se može liti i da na kraju ima potpuna svojstva mermera i kamena. Prvi put je tako nešto primenjeno u vajarstvu i nekim profesorima u Sarajevu to se jako svidelo. Oni takav proces smatraju inovacijom, što zaista i jeste. Postoji recept jednog hemičara koji dolazi redovno kod mene u atelje. Njemu je smetalo što radim gipsom, jer to nije trajan materijal i on je nekoliko meseci proveo radeći na tome da taj materijal bude trajan.

NN: Skulpture koje trenutno radite spadaju u domen apstrakcije...

MIKULIĆ: To je apstrakcija u kojoj se naziru neke organske forme, poput životinjskih kostiju ili cveća. Te figure se rade naopačke i one svojom težinom izdužuju čitavu tu formu i na kraju se okrenu tako da na kraju uvek teže visini.

NN: Koliko vremena potrošite na jednu takvu figuru?

MIKULIĆ: Ima nekoliko dana rada, međutim zrenje tog materijala je 21 dan, tako da, recimo, za jednu skulpturu potrošim nešto više od mesec dana.

NN: Da li te skulpture radite s namjerom da budu izložene u javnom prostoru?

MIKULIĆ: Ne, radim ih iz lične satisfakcije i radoznalosti, jer kada sam dobio tu recepturu, toliko me to povelo u dalji rad da nisam mogao stati. To je baš istraživački rad, ali svakako ću napraviti izložbu u Banjaluci, jer mislim da to zaista treba prezentovati, ne zbog mene, nego zbog tog hemičara, koji je napravio fantastičnu stvar.

NN: A taj hemičar je?

MIKULIĆ: On je rodom iz Prijedora. Studirao je u Austriji. Imao je svoju laboratoriju u Kini, tamo je s njim radilo nekoliko inženjera, ali je ipak odlučio da se vrati ovde i da živi maltene u šumi na Kozari. To je čovek koji je veoma koristan i koji dosta privređuje za ovu zajednicu, a o njemu gotovo niko ne zna.

NN: Što se tiče lične satisfakcije i angažovanog rada - pretpostavljam da se više volite baviti istraživačkim radom nego raditi po narudžbi?

MIKULIĆ: Naravno, svi više vole da rade za sebe i svoju dušu.

NN: A koji je rad zahtjevniji?

MIKULIĆ: Mnogo je zahtevnije liti bronzu, kada se radi model od gline, pa se uzima kalup. Mnogo, mnogo posla ima da se dođe do bronzane skulpture. Treba biti vrlo kreativan kada radiš portret i potrefiti karakter, jer bez toga je svaki trud uzaludan. Dakle, forma, kao osnova, i posle mnogo, mnogo fizičkog rada.

NN: Inače ste akademski slikar, ali se prvenstveno bavite vajarstvom?

MIKULIĆ: Ne, ja sam vajar, završio sam magistarski u Sarajevu, a osnovne studije bile su studije slikarstva u Banjaluci. Interesovanje za vajarstvo počelo je još na studijama slikarstva, kada smo imali časove vajanja. Jedno vreme sam bio u Americi i tamo sam počeo intenzivno da radim. Tad sam primećen od strane Tesline naučne fondacije iz Filadelfije. Video sam da su bili zainteresovani, pa sam im poklonio jedan rad, a onda sam počeo dobijati narudžbe. Oni su mnogo doprineli u promociji mog rada i postavili su više skulptura na javnim mestima u Americi i Turskoj.

NN: Tu je uglavnom riječ o skulpturama Nikole Tesle. Kada radite jedan lik, u ovom slučaju Teslin, koliko ulazite u analizu njegove ličnosti i djela?

MIKULIĆ: Uvek kada radim nekog mnogo razmišljam o njegovom karakteru, bavim se nekom psihoanalizom kroz anatomiju, jer se pokazalo veoma zanimljivo kako su karakteri vezani sa fizionomijom lica. U Švajcarskoj postoje i studije psihofizionomije, gde oni otkrivaju neverovatnu povezanost sa psihom i izrazom lica, tvrdeći da psiha utiče na izgled kompletnog tela. Mnogo razmišljam o tome. Sada ste videli bistu koju trenutno radim. To je jedan mladić iz Bileće koji je u cvetu mladosti stradao nesrećnim slučajem. Sve vreme dok radim, razmišljam o njegovom životu, kakav je bio i šta je radio, i mislim da bez toga nema rada i iskazivanja njegovog karaktera.

NN: Slična stvar je i sa Vašim skulpturama postavljenim u rijeci Drini...

MIKULIĆ: Tim skulpturama sam bio posvećen oko sedam meseci, radio sam i po četrnaest sati dnevno, čak i subotom i nedeljom. Trebalo je da napravim scenu masovnog stradanja, a počeo sam tako što sam uzimao modele rodbine stradalih, jer sam hteo da uhvatim taj genetski kod. Radio sam četiri sestre koje su tu stradale, a koje su zagrljene skočile u Drinu i svaki lik koji sam radio bio je individualan. Kada radim dete, onda pokušavam da zamislim kakav bi izraz lica dete moglo imati u jednom tako strašnom događaju. To su neverovatne stvari, da dete strada od strane nekog ko govori njegov isti jezik. Ono tad ne može znati zbog čega strada. O svemu tome sam razmišljao, pošto i sam imam troje dece i donekle poznajem dečju psihu. Šta može u dečjoj glavi biti u takvim užasnim momentima? To sam pokušao i da prenesem.

NN: Za kraj, da ne završimo ovom tužnom i teškom pričom, recite za one koji ne znaju, koji je Vaš posao u Narodnom pozorištu Republike Srpske?

MIKULIĆ: Inače, te sve skulpture koje radim, radim u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske. Pozorište nije samo stecište dramskih umetnika, nego i svih ostalih: slikara, vajara, književnika. Pozorište je zaista posebno mesto u jednom gradu. Tu radim na proizvodnji scenografije, radim rekvizite, radim nameštaj i sve što je potrebno, čak i kostime. Sve što reditelj i scenograf zamisle.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije