Mi
Popularni Lane govori o svojoj novoj ulozi, na čiji račun voli da se šali, zašto slovi za nezgodnog sagovornika i koliko je u životu spreman da prašta.
NN: U ulozi Falstafa Vi ste raskalašni uživalac života koji voli dobru hranu, piće, igru rečima i telom. Koliko imate dodirnih tačaka s takvim likom?
GUTOVIĆ: Ispostavlja se da je prevelika ljubav ka životu lišena svakog ukusa, pa ta preterana ljubav koja se zove pohlepa ostavlja prostor da se okolina toj osobini naruga i da je ismeje. Nisam primetio kod sebe značajnije sličnosti s tim tipom ljudi, mada bi se moglo reći da sam lakomislen jer sam se u koncipiranju života oslonio na treći čin Ivice i Marice i zato mirno čekam srećan kraj.
NN: Da li biste se družili s nekim savremenim Falstafom?
GUTOVIĆ: Ne bih! Imao sam nekoliko drugova koji su imali velike sličnosti s tim likom. Život su uzimali u velikim zalogajima i trošili ga nemilice. Ta neumerenost im je skratila živote. Njihov život nije imao dužinu, već samo brzinu. Živeli su kao da im je poslednji dan i u jednom su bili u pravu. Mada su mogli da naslute da prirodni zakoni kažu da ako hoćeš drugu polovinu života, moraš da ostaneš na prvoj polovini svega drugog. Mislim da osobine Šekspirovog lika, ipak, pripadaju mladosti i zbog toga mislim da je napisan za daleko mlađe glumce od mene.
NN: Kako se snalazite u ulozi ljubavnika?
GUTOVIĆ: Igram je bez napora! Najlakše je igrati ljubavnika i heroja, jer izgleda da ta dva tipa imaju neke sličnosti. Ta sličnost se ogleda u lakomislenosti. I jedni i drugi se kasnije, ako prežive, gorko kaju. Ali mislim da sam u davanju odgovora zalutao i da se suština vašeg pitanja odnosila na moj privatni život u ulozi ljubavnika. Pa ni tu nema nekih novosti. Svaki ljubavnik neminovno doživi veliki pad. Počne kao pesnik, a završi kao ginekolog. Tako stvari stoje kod ljubavnika, pa bili oni srećni ili nesrećni u ljubavi. Ipak, tako o sreći u ljubavi kažu teoretičari. A praktičari kažu ovako: Imati veliku sreću u ljubavi je velika stvar, a imati veliku stvar je velika sreća u ljubavi.
NN: Šta mislite, koliko su ljudi danas spremni da praštaju zbog ljubavi?
GUTOVIĆ: Ljubav nema nikakvih razloga da ulazi u domene religije i da prašta. Zašto bi praštala nešto što se nikada nije dogodilo. Ko može da pogreši kada je zaljubljen? U tome i jeste draž ljubavi, jer nema grešaka. Greške se odnose na bezdušni spoljni svet. Zato i kažu da je ljubav kao kada se upiškiš.... svi je vide na tebi, a samo ti osećaš toplinu. Svi drugi primećuju tvoje greške i ne praštaju ti, ali ona koju voliš i koja tebe voli ne primećuje ništa loše. Zato nema razloga da ti oprašta bilo šta. Tu nema ničega nelogičnog. U ljubavi je jedanaest paran broj.
NN: Šta smatrate najvećom ljudskom slabošću?
GUTOVIĆ: Sebičnost! Biti okrenut sebi i svojim potrebama do te mere da ne primećuješ druge ljude oko sebe je neoprostivi greh i slabost koja može da se suzbije ukoliko takva osoba u sebi nađe razloga za to. Trudim se da kada to vidim kod sebe, ne ponovim iz praktičnih razloga. Jer, u životu, kao u šahu, primećujemo svoje greške tek kada drugi njima počnu da se koriste. Kako se može hvaliti ne izazivajući zavist i kako se može kuditi ne izazivajući sumnju u svoju iskrenost? Ko kaže da je bez morala on ima najmanje dva.
NN: Koje ljudske vrline posebno cenite?
GUTOVIĆ: Nisam u stanju da odgovorim jer nijednu posebnu osobinu ne uvažavam toliko kao harmoniju uglavnom pozitivnih osobina. Ne postoji nijedna vrlina koja može da zaseni loše postupke koje je ta osoba predhodno učinila. Nema naknade! Nema toga mrsa koji bi učinio da zaboraviš na post.
NN: Važite za nezgodnog sagovornika. Ko je za Vas nezgodan sagovornik?
GUTOVIĆ: Teško korespondiram sa neduhovitim ljudima. Preterana praktičnost i odsustvo mašte čine od mene ne nezgodnog, već lošeg sagovornika. U tom svetu gole praktičnosti osećam se nepotreban i nevažan. Zbog toga uglavnom ćutim. Kada bih umeo da razgovaram sa takvima, bio bih samo nezgodan sagovornik. Ali kao onaj koji ćuti, postajem loš sagovornik.
NN:Kako bi izgledalo kad biste preko puta sebe imali nekog drugog Laneta. Da li bi se to pretvorilo u laki dijalog ili u tešku diskusiju?
GUTOVIĆ: Često sam sebe zamišljao u toj šizofrenoj situaciji. Ponekad sam imao toliko vremena za sebe da takve dijaloge nastavljam u beskraj. Ali nikada nisam uspeo da se odlučim koji mi je od te dvojice mene draži, da bih ustao u njegovu odbranu. Ukratko nisam baš tako dobar. Da sam baš toliko dobar, bio bih jagnje... Što je, ipak, otužno.
Zamke
NN: Lik koji igrate voli da se šali na svoj, ali i na tuđi račun. Na čiji se račun Vi šalite?
GUTOVIĆ: Ne spadam u one koji se neprekidno klibere kao da im je ofinger u ustima, ali volim šalu i najradije se u šali rugam svojim manama. Verovatno se tako spasavam od gluposti, koja bi mogla da bude i primetna, jer upadam u iste zamke u koje sam i ranije upadao. Treba se šaliti, kažu da se u šali i deca prave. Po natalitetu bi se reklo da se Srbi sve manje šale.