U pozorištu imate padove i uspone. Nije sve lepo i glatko išlo tokom mojih 60 godina umetničkog rada. Za sebe sam volela reći da sam kao reka ponornica: nestanem pa se izvučem i negde ponovo pojavim, kaže proslavljena glumica Mira Banjac, koja je nedavno proslavila 80. rođendan i 60 godina umjetničkog stvaranja i trajanja.
Na nedavno završenim Susretima pozorišta/kazališta BiH u Brčkom glumica Mira Banjac bila je predsjednik stručnog žirija. Za devet dana boravka u gradu na Savi ova prije svega pozorišna diva bila je u centru pažnje gdje god da se pojavila.
Plijenila je osmijehom za sve učesnike Susreta, razumijevanjem za organizatora i veliki broj novinara koji su Susrete pratili, ne skrivajući radost ponovnog susretanja s pozorišnim ljudima iz BiH i Hrvatske s kojima se, kako kaže, "dugo nije videla".
NN: Nedavno ste na svečanosti u SNP u Novom Sadu proslavili 80 godina života i 60 godina umjetničkog rada. Kako s vremenske distance sada gledate na tu zaista uspješnu kulturnu priredbu Vama u čast?
BANJAC: Bilo je zaista uzbudljivo. Zahvalna sam, prilika je da to kažem, Radio-televiziji RS koja je obezbedila da me ljudi vide na širem prostoru BiH gde sam provela gotovo pola karijere. To je bila velika čast koju glumac retko ili nikada ne doživi. A 80 godina života? Mnogi ljudi danas dočekaju te godine, ali sam ja imala sreću da ih podelim sa tako širokim auditorijumom. Bio je to život koji nije uvek bio sjajan, ni uvek uspešan.
NN: Šta iz toliko bogatog iskustva izdvajate kao prvu lekciju za mlade glumce?
BANJAC: Da se ne zanose popularnošću. Ona je opasna i kvarna rabota. Mora se jako puno raditi jer popularnost može biti trenutna pa vas zanos i odustajanje od upornog rada brzo ostave na margini i nigde vas više nema. Popularnost može biti i lažna, zavodljiva, čak i proizvod masovne histerije koja vas je samo na kratko izbacila na površinu.
NN: Vi ste igrali u pozorištu, na filmu i televiziji s ljudima koji su kao i Vi, glumačke gromade koje su obilježile epohu na širem jugoslovenskom prostoru. Kako vidite potencijal aktuelne mlade generacije glumaca koji bi trebalo da vas naslijede?
BANJAC: Oni imaju mogućnost koju moja generacija nije imala. Njima su i film i televizija potpuno dostupni u stvaranju karijere. Dakle, proširili su se u medijima, a mi smo radili samo u pozorišu i bili mu predani i posvećeni. Danas, televizija će, nažalost, pojesti pozorište ako joj se ono ne odupre. A samo velikim kvalitetom se može odupreti. Mi smo bili siromašna generacija. Za razliku od većine mladih danas, svi smo bili pod državnom stipendijom što nas je činilo jako odgovornim jer smo to morali i vratiti. Nije društvo nama poklonilo stipendiju, ali mi, to sam uvek govorila, društvo ništa nije ostalo dužno. Postojao je u to vreme sjajan sistem dekreta kojim se cela generacija školovanih glumaca raspoređivala u jedno pozorište da bi neko vreme proveli zajedno, da vide gde su i šta su, kako funkcionišu kao kolektiv. Po takvom jednom dekretu mi smo otišli u Sremsku Mitrovicu. To je tada bilo jedino, ali vrlo dobro pozorište u Sremu, iz koga su mnogi posle otišli u Beograd, u Pančevo i druge velike pozorišne centre. Imala sam 17 godina kada sam dobila svoju prvu ulogu, devedesetogodišnje Ulite u "Šumi", koju sam uz pomoć mentora koji nas je pratio, uradila jako dobro.
NN: Kuda su Vas dekreti dalje naputili i koliko je Banjaluka bila važna za Vašu karijeru?
BANJAC: Posle godinu dana u Sremskoj Mitrovici, prebačena sam u Novi Sad. Tu sam dobila sina, a onda dve godine u Banjaluku, od 1953. do 1955. godine. To je bilo dragoceno iskustvo u mojoj karijeri, dve moje prosanjane godine. Banjaluka je u to vreme imala, i sada sve više ima, što me posebno raduje, jedno sjajno pozorište. Gostovali su reditelji iz Ljubljane, režirao je i Žorž Paro, a posle su glumci iz tog pozorišta odlazili u Zagreb i Beograd. Ja sam se tamo naigrala, a to je bilo najbitnije. Odigrala sam veliki repertoar. U celini, meni je žao što me većina zna i pamti s filma i televizije na šta ja nisam jako ponosna. Ipak sam svoje najbolje uloge ostvarila u pozorištu. Kao tada u Banjaluci Džoni Belindu, gluvonemu devojku, u četiri čina ne kažete ni jednu reč! Pozorište nas je poslalo na zagrebačku Kliniku "Rebro" gde sam naučila oko 300 znakova pa smo mogli igrati tu predstavu i za gluvoneme. To je bio svojevrsni rudarski posao. Zamislite - morate poništiti važan teatarski element koji se zove govor, sve zadržati u sebi, a obezbediti gledaocu da to ipak vidi. Po toj ulozi me Banjalučani pamte, a te dve godine u tamošnjem pozorištu sam, ponavljam, provela kao u snu.
NN: Vi ste prije svega glumica, ali i vrstan pedagog od koga mladi imaju šta da nauče.
BANJAC: Mladi bi trebalo da beže od brzog uspeha i da se bore za pozorište. Naravno, uzeće svoj deo i film i televizija, ali brza popularnost je vrlo opasna. Velika Isidora Sekulić je davno rekla da je "u celom pozorišnom životu najkvarljivija roba popularnost". Treba trajati. A to znači - mnogo raditi. Posle manje ili više uspešnih ili teških perioda u 80 godina života, znam da pozorište traži apsolutnu posvećenost, a trčanje od medija do medija razjeda suštinu teatarskog bića. Mladi bi to morali znati i verovati da je tako.
NN: Vjerujete li da savremeni pisac i pozorište mogu uticati na društvenu stvarnost, posebno u vremenu krize koje proživljavamo na globalnom i mikro planu?
BANJAC: Samo u to i verujem. Trebalo bi da imamo što više domaćih pisaca i tekstova koji se izvode. Naravno da bi klasični i veliki teatri trebalo da igraju i velike literature, ali je biće jednog pozorišta i da kažem - jednog naroda, u njegovim piscima. Društvo mora imati sluha i odabira za ono što vredi, a domaća je literatura. Brčanski susreti, kao i još neki festivali, upravo to čine jer su propozicije ovde već 26 godina iste - učestvuju isključivo predstave rađene po tekstu domaćeg pisca.
NN: Vi ste dobili u svojoj bogatoj glumačkoj karijeri puno nagrada. U Brčkom ste odlučivali o nagradama drugih. Šta uopšte mislite o instituciji nagrade za glumca i pozorišne ljude?
BANJAC: Nagrade uvek dođu kasno. Ja sam primajući nagrade uvek mislila - kako bi bilo lepo da sam sve to dobila kad sam bila mlada i nesigurna i kad bi mi nagrada značila nešto. Međutim, nagrade dolaze najčešće kad već dosegnete neku "nultu tačku", iako sam imala sreću da neke dosta važne dobijem i u mladosti. Nagrade uvek traže da branite njihovo dostojanstvo. Zahvalna sam ljudima koji su stavili svoje potpise i založili svoj ugled nagrađujući mene i ono što sam uradila, zahvalna sam, pre svega, publici zato što me je primetila i pratila tokom karijere, jer bez toga ne bih imala 'leba da jedem. Dakle, nagrade znače da ste vi i vaš rad primećeni, a za kraj odgovora na ovo pitanje preneću vam misao jednog sjajnog i pametnog čoveka, ali cinika - Mihiza, koji je rekao da 'nagrade treba prezirati, ali onda kada ih već imate'. Nije tako, jer glumac koji u karijeri skupi puno nagrada može da kaže da je bogat. Ja mislim da sam bogata.
NN: U Brčkom ste proveli devet dana. Kakva je Vaša opšta ocjena repertoara i organizacije ove regionalne pozorišne manifestacije?
BANJAC: Počastvovana sam pozivom u Brčko, a radosna što sam susrela neke meni drage ljude s kojima se dugo nisam videla. Znate, lep je taj naziv - Susreti, jer nije to samo susretanje pozorišta i pozorišnih ljudi međusobno i s gledaocima, susretanje je to i starih prijatelja, kao i mladih koji grade nova prijateljstva.
Obradovana sam viđenim i činjenicom da u bh. pozorištima prosto nadire jedan val mladih i vrlo talentovanih glumaca, pa i pisaca za pozorište. Videla sam puno dobrih pojedinalčnih kreacija i kolektivnih ostvarenja. Ovaj festival upravo u tome ima budućnost i može dalje graditi svoje uzrastanje. Još dva su važna momenta za sigurnu perspektivu brčanskih Susreta: lokalna vlast ih bez rezerve podržava, a ono što je ipak najvažnije - Brčko ima odnegovanu pozorišnu publiku koja je i ove godine punila dvoranu Doma kulture, često i do poslednjeg mesta za stajanje. Nakon dugo vremena, osetila sam istinski miris teatarskog, videla i doživela sve atribute dobrih festivala i dobre organizacije. Bilo mi je zaista lepo i rado ću, ako me organizatori pozovu, ponovo doći u Brčko.
Teatar jači od politike
NN: Političke strukture u vlasti danas se ne plaše pozorišta kao nekada. Znači li to da savremeno pozorište ne animira publiku i širu javnost na akciju?
BANJAC: Zašto bi se plašili kada je teatar jači od politike. Mene plaši što oni nemaju vremena za kulturu koja je za njih teret za koji misle da ga oni vuku. A u celoj ovoj situaciji i vremenu tranzicije, izrastanja želje za Evropom, ko je otišao prvi, i to davno - otišlo je pozorište, otišao je veliki film, dobra knjiga, slika, visoko kvalitetna muzika. Dakle, kultura, umetnost i umetnici su rušitelji tog "berlinskog zida". Tek će posle nas doći i ostali, kako, videćemo. Mi smo već tamo jer smo tamo uvek i bili.