Momčilo - Momo Nikolić, nekada najmlađi član legendarnog tamburaškog orkestra "Osam tamburaša Janike Balaša", a danas jedini živ iz te postave, iza sebe ima više od četiri decenije tamburaške karijere.
Iako je od 2007. godine zvanično u američkoj "Kući slavnih", najznačajnija nagrada u životu koju je dobio je, kako kaže, ona za prezentovanje tambure i pjesme svih naroda u dijaspori, kao i za njegovanje kulturne tradicije s područja Vojvodine.
U intervjuu za "Nezavisne novine" Momo se prisjetio starih, dobrih vremena. U vrijeme dok je svirao u slavnom orkestru o tamburi se znalo više, slušale su je sve generacije. Danas je malo drugačije ali, kako tvrdi naš sagovornik, Prvi svjetski tamburaški festival koji se krajem juna održava u selu Deronje u Bačkoj vratiće stari sjaj tamburici.
NN: Kako je krenula Vaša muzička karijera?
NIKOLIĆ: Nakon završene srednje muzičke škole u Novom Sadu davne 1970. godine, postao sam tamburaš u orkestru RTV Novi Sad, kao najmlađi član. Ubrzo nakon toga stigao mi je životni poziv: da sviram u orkestru "Osam tamburaša Janike Balaša", koji je obilježio tamburašku scenu na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon gotovo deceniju i po sviranja u ovom sastavu, put me odveo u Kaliforniju, u Severnu Ameriku, gde danas predajem tamburu na nekoliko univerziteta.
NN: Kako je bilo raditi s Janikom Balašem, koji je važio za najboljeg tamburaša svijeta?
NIKOLIĆ: Imao sam sreću da budem na pravom mestu s pravim ljudima i u pravo vreme. Biti najmlađi član tako renomiranog benda nije bilo lako jer nisam ja išao tamo da gledam lijepe djevojčice i bardove tambure nego da učim, učim i učim...
NN: Kakve Vas uspomene vežu za taj period?
NIKOLIĆ: Biti u orkestru gde su bili bardovi tamburaške muzike bilo je zadovoljstvo. Nosim i danas to vreme u srcu. Ta putovanja po svetu i sviranje na Petrovaradinskoj tvrđavi su nezaboravna vremena. Zato sam danas preuzeo ulogu da svojim nastupima prezentujem i otrgnem od zaborava ovu vrstu muzike.
NN: Kako to danas uspijevate?
NIKOLIĆ: Tako što se trudim da mladima ukažem na značaj tambure i njene muzike. Ja sam svoju misiju nastavio u Čikagu gde ima dosta naših ljudi. Oni su me 1988. pozvali da predajem tamburicu kod njih. Nadam se da ću ispuniti svoju misiju kojoj je glavni cilj sačuvati tamburu i njen zvuk.
NN: Da li je bilo teško napustiti Novi Sad i Petrovaradinsku tvrđavu?
NIKOLIĆ: Naravo da je bilo teško napustiti mesto gde čovek provede najlepše trenutke. Bilo je teško odvojiti se od ljubitelja tambure, ali imam običaj reći da me dama tamburica vodila putem života, pa me tako odvela i u Ameriku. Inostranstvo je vapilo za predavačima na ovom instrumentu. Otišao sam jer sam shvatio da ima dovoljno svirača na našim prostorima, a ja sam otišao da prenesem zvuk tambure preko okeana. To je prevladalo i mislim da nisam pogrešio.
NN: Šta za Vas predstavlja tambura?
NIKOLIĆ: Tambura je instrument koji svojom muzikom spaja sve generacije. Dozvolite mi da kažem sledeći stih:
"Tamburico trebi puno fala, svoju dušu ti si pesmi dala,
tamburaši još milujte žice, pesme sviraj divna tamburice,
neka pesma sa tamburom živi i svet ceo neka joj se divi."
Neka ovi stihovi budu uvod u Prvi svetski festival tamburaša koji će se krajem juna održati u selu Deronje kod Odžaka u Bačkoj. Pozivam vaše čitaoce da dođu da se druže s tamburicom, kako ja imam običaj reći - sa damom. Jer tambura je dama. Ona nas spaja bez obzira gde smo. Tu je i kada smo tužni i kada smo srećni.
NN: Nedavno ste objavili i knjigu "Beše nekad osam tamburaša". Šta Vas je navelo da napišete to djelo?
NIKOLIĆ: Danas, kada bolje razmislim, moja misija nije bila da budem najmlađi član "Osam tamburaša" već da jednog dana stavim naše uspomene i živote na papir i da otrgnem od zaborava tamburu. Upravo su to bili motivi da kroz sjećanja napišem knjigu. Nadam se da sam ispunio svoju misiju.
NN: Da li će knjiga biti dovoljna da se sačuva brend tambure?
NIKOLIĆ: Pa, dobro, neće baš. Mi tamburaši moramo mladima da ostavimo notne zapise po kojim će svirati. Tu sam ja, tu je vaš Banjalučnin Zdravko Ćosić i drugi majstori tambure.
NN: Šta poručujete mladima?
NIKOLIĆ: Poručujem im da vole tamburu. U moru novokomponovanih žanrova trnovit je put opstati. Takođe, ako vole tamburu, neka se što više uključuju u tamburaške orkestre kako bi dama tambura opet doživjela svoju renesansu, a hoće - siguran sam. Ona se u poslednje vreme malo primirila, ali ona je mudra i zna kada se treba pojaviti. Naše je da sviramo i čekamo.