Hellgate: London je igrica koja je svoj mehanički i estetski koncept mijenjala nekoliko puta. Prvo je bio RPG sa naznakama FPS-a, nakon toga je bio klasični h&s (hack & slash) naslov, zatim se transformisao u visokobudžetni MMORPG, da bi na kraju nastao spoj svega navedenog. Naravno, na kraju ovog haotičnog lavirinta ideja i zamisli, dobili smo proizvod sumnjivog kvaliteta, kvazi inovacije i nekoliko izlivabijesa upućenim razvojnom timu.
Hellgate još od samog početka pokušava prizvati Diablo nostalgiju i ujedno dodati dio vlastite postapokaliptične specifičnosti. Za razliku od svog očiglednog uzora, HL je smješten u daleku budućnost, u grad London, koji je iz misterioznih razloga sravljen sa zemljom pod navalom demonskih kreatura iz pakla. Osnovna radnja vjerovatno otkriva da je HL daleko od nekog ekstremnog SF ugođaja i da je po svojoj atmosferi mnogo bliži gotičkim uzorima. I dok su sve stvari više-manje razvijale očekivanim tokom, izbor klase je donio nekoliko iznenađenja. Osim standardnih, borbenih i magijskih odabira, napokon imamo mogućnost da sve to iskusimo iz jednog pravog vojničkog ugođaja, naoružani tonom municije i ostatkom vatrenog arsenala. Ova simbioza FPS-a i RPG-a odrazila se i na perspektivu pogleda, koja je moguća iz trećeg i prvog lica, te ujedno predstavlja jednu od glavnih reklamnih novotarija koju smo do sada mnogo puta vidjeli i iskusili.
Glavni quest je prilično nekoherentan i naporan, i potpuno izgubljen u navali sporednih zadataka, koji vremenom čak postaju zanimljiviji.
Možda i najozbiljni nedostatak tiče se ekstremne monotonije u gotovo svim segmentima. Ovdje se posebno ističe katastrofalan dizajn nivoa, koji su najčešće ispunjeni generičkim predmetima. Ako u RPG koji traje četrdesetak sati prođete jako mali broj lokacija, koje se još ponavljaju do granice iznemoglosti, onda vam ni pristojna grafika ni spektakularni efekti, pa ni adrenalinska akcija ne može pomoći. Neprijateljske grupe najlakše se mogu opisati izrazom mehaničkih marioneta, jer naziv umjetne inteligencije je ipak previše sofisticiran pojam za sotonine sljedbenike. Jedino čime su vaši protivnici obdareni je brojnost, dok neki vid kooperativnog dejstva ili individualnog manevra je nezamisliv.
Cijela depresivna scenografija, u kombinaciji sa prosječnim kvalitetom tekstura i svim nabrojanim nedostacima, čini HL prilično napornim i dosadnim iskustvom. Dizajnerske filozofije stare desetak godina, poput mijenjanja rasporeda predmeta na nivoima, potpuno su beskorisne, s obzirom da se većina nivoa odvija u mračnim tunelima. Na ova očajna rješenja nadovezuje se jako iritantni sistem snimanja igre, koji je moguć samo u bazama vaših saradnika. Baš kao i Dibalo, HL sadrži ogromno bogatstvo predmeta, oružja i unapređenja navedenih, no to jednostavno nije dovoljno da suzbije sve nedostatke. HL obiluje dezorjentacijom u većini posmatranih elemenata, čak i u muzičkoj podlozi, čiju orkestralnu mirnoću naglo razbijaju neki nagli elektronski zvukovi. Ostatak zvučnih efekata je sasvim pristojan, s obzirom na generalni kvalitet igre.
HL sadrži i multiplayer koji je klasično co-op h&s iskustvo, za koje EA zahteva 10 dolara pretplate. Krajnje bezobrazno i bahato, s obzirom na kvalitet i veoma jaku konkurenciju. HL bi se eventualno mogao svideti Diablo fanaticima. Ostatak publike može poštediti vlastitu malenkost od razočarenja.