Istovremeno korištenje Linuxa i Windowsa kroz dual-boot sistem može biti komplikovano, zahtijeva dosta podešavanja i podložno je problemima, posebno kada su oba operativna sistema instalirana na istom disku, zbog čega je autor MakeUseOfa odlučio da kao glavni sistem koristi Arch Linux, dok je Windows prebacio u virtuelnu mašinu.
Iako mu je Windows i dalje potreban za određene programe, igre i ažuriranje uređaja, virtuelna mašina pokazala se kao dovoljno dobro rješenje da više nema potrebu za drugim računarom ili dual-boot konfiguracijom.
Windows 11 unutar QEMU-a
Pokretanje Windowsa 11 u virtuelnoj mašini sasvim je moguće, ali ručno podešavanje zahtijeva dosta vremena i eksperimentisanja, dok autor kao jednostavniju alternativu navodi Winboat, koji veliki dio postupka obavlja automatski.
On se ipak odlučio za QEMU u kombinaciji sa grafičkim interfejsom virt-manager, prvenstveno zato što je želio da koristi GPU passthrough, odnosno da fizičku grafičku karticu direktno ustupi Windows virtuelnoj mašini.
Za instalaciju su mu bili potrebni odgovarajući Windows 11 ISO i virtio-win drajveri, koji poboljšavaju komunikaciju između glavnog i gostujućeg operativnog sistema. Podešavanje kroz virt-manager nije bilo jednostavno, ali ga autor ipak smatra praktičnijim od direktnog unošenja QEMU komandi.
Dodijelio mu 12 GB RAM-a i osam vCPU-a
Pošto je koristio računar zasnovan na AMD Ryzen AM4 platformi, morao je dodatno mijenjati XML konfiguraciju, uključujući postavljanje CPU modela na "host-passthrough" i promjenu parametara topologije procesora kako bi dobio zadovoljavajuće performanse.
Virtuelnoj mašini dodijelio je 12 GB RAM-a, osam virtuelnih CPU jedinica, odnosno četiri jezgra i osam threadova, te virtuelni disk kapaciteta 200 GB.
Namjerno je izabrao Windows 11 LTSC kako ne bi morao da troši vrijeme na uklanjanje nepotrebnih aplikacija i funkcija iz standardnog Windowsa. Nakon instalacije virtio-win drajvera nestao je i veliki dio prethodno primjetnog zastajkivanja, pa je sistem postao dovoljno stabilan za normalno korištenje programa dostupnih samo na Windowsu, poput Microsoft Officea.
GPU passthrough mijenja sve
Prava razlika, međutim, nastala je nakon direktnog prosljeđivanja PCIe i USB uređaja virtuelnoj mašini. GPU passthrough praktično odvaja grafičku karticu od Linux sistema i u potpunosti je dodjeljuje virtuelnoj mašini, zbog čega Windows grafičku karticu prepoznaje kao da je fizički ugrađena u računar na kojem se direktno izvršava.
Autor je Windowsu 11 na ovaj način dodijelio Nvidia RTX A2000, koju je sistem odmah prepoznao, nakon čega je mogao instalirati odgovarajuće drajvere. Kada je monitor povezao direktno sa tom grafičkom karticom, dobio je pristup Windows virtuelnoj mašini sa punim hardverskim ubrzanjem navodi MakeUseOf.
Windows koristi i za ažuriranje uređaja
Virtuelnoj mašini proslijedio je i USB tastaturu, miš i gamepad, što mu je omogućilo da Windows koristi gotovo kao zasebno fizičko računalo. Upravo mogućnost korištenja softvera dostupnog isključivo za Windows autor vidi kao jednu od najvećih prednosti ovakvog sistema.
Brojni uređaji, posebno slušalice, miševi i različiti USB dodaci, koriste programe za podešavanje i ažuriranje firmvera koji postoje samo za Windows. U takvim situacijama dovoljno je USB uređaj ili njegov dongle proslijediti Windows virtuelnoj mašini i iz nje pokrenuti odgovarajući program za ažuriranje.
Moguće je igrati i Windows igre
Nakon instalacije Nvidia drajvera autor je dobio potpuno 3D hardversko ubrzanje, što mu je omogućilo i pokretanje video-igara. Performanse su, kako navodi, veoma dobre ukoliko virtuelna mašina dobije dovoljno hardverskih resursa, a preporučuje najmanje šest procesorskih jezgara i između 12 i 16 GB RAM-a, uz zasebnu grafičku karticu.
Takvu konfiguraciju koristi za igre i launchere koji nemaju verziju za Linux ili nisu kompatibilni sa Protonom. GPU passthrough i Windows virtuelna mašina predstavljaju i komplikovaniji način za korištenje Xbox Game Passa na Linux računaru.
Ipak, postoje važna ograničenja
Virtuelna mašina, međutim, ne može u potpunosti zamijeniti klasičnu Windows instalaciju za svakog korisnika, jer pojedini programi mogu prepoznati da rade u virtuelnom okruženju i ograničiti ili potpuno blokirati pristup. Poseban problem predstavljaju igre koje koriste anti-cheat sisteme na nivou kernela, jer većina takvih naslova iz bezbjednosnih razloga ne dozvoljava pokretanje unutar virtuelne mašine.
Zbog toga Windows virtuelna mašina sa GPU passthroughom ostaje prilično specifično rješenje, mada je izuzetno korisna za povremeno korištenje Windows programa, ažuriranje uređaja i kompatibilne igre. Autor, međutim, ne igra naslove sa problematičnim anti-cheat sistemima i veoma rijetko koristi programe dostupne isključivo za Windows, pa mu virtuelna mašina pokriva praktično sve potrebe.
Upravo zbog toga godinama se nije vratio dual-boot sistemu, a prelazak na virtuelnu mašinu, kako zaključuje, poštedio ga je brojnih komplikacija koje je ranije imao sa paralelnim instalacijama Windowsa i Linuxa.