Avanturistički duh mladića Seada Muhića iz Sarajeva odveo ga je na Kilimandžaro, u Amazon u Peruu, a čak je biciklom iz glavnog grada BiH do Sicilije i nazad prešao 2.000 kilometara.
`Alpinizmom se bavim od 1998. godine, odnosno od 17. godine. Sa 18 godina sam izašao na Mon Blan (najviša planina u Evropi). U principu kod mene je uvijek prisutna potraga za avanturama i onda smo prijatelj Sandro i ja prošle godine došli na ideju da se biciklom odvezemo do Grčke. Međutim, nisu nam dali vize, pa smo se opredijelili za Italiju, preciznije Siciliju`, priča Sead, koji je završio Fakultet za sport i tjelesni odgoj, gdje je upisao postiplomski, a treća je godina ekonomije.
Kažu da su na put na Siciliju pošli 1. maja prošle godine, a putovanje je ukupno trajalo 20 dana.
`Kada se vozite automobilom ili avionom, apsolutno ništa ne možete da doživite - više se teleportujete nego što putujete. Niste u kontaktu s ljudima, ne vidite ambijent, krajolik. Izolovani ste od kraja kroz koji prolazite. Mi smo zapravo dobili francusku vizu, što je bio način da dođemo do Italije`, priča Sead.
Vozili su u pravcu Sarajevo - Mostar - Dubrovnik, odakle se ide trajektom u Bari.
Iz Barija su pošli kroz Pulju, a zatim ide Kalabrija, najjužniji grad u Italiji prema Siciliji.
`Ide se trajektom na Siciliju. Pošto nemamo para, to je uvijek kod nas ciganska varijanta - spavamo pored puta, hranimo se ko nam šta da. Iza granapa uvijek ima voća koje oni izbace zato što je oštećeno. I jedno jutro prije nego što ćemo preći na Siciliju sretnemo čovjeka koji se zove Žil, koji je takođe putovao na biciklu. To je bilo 9. maja. On je za Novu godinu krenuo iz Francuske, januar i februar vozio kroz Španiju na Gibraltar, otišao u Afriku, prošao Maroko, Alžir, Libiju, Maltu, Siciliju i mi ga sretnemo u Kalabriji`, kazuje Sead. Dao im je karte i objasnio gdje su ljudi prijazni.
`Prešli smo na Siciliju. Htjeli smo da se popnemo na vulkan Etna i da vidimo Korleone, koji nam je bio interesantan zbog filma 'Kum'. Međutim, Italijani su nam sugerisali da odemo u Taorminu, jedan od najstarijih gradova na Siciliji, koji je u stvari kolijevka sicilijanske mafije. Prošli smo kroz taj grad, koji je zaista lijep`, prisjeća se Sead.
Bili su na Etni, vulkanu koji je aktivan. Tlo se stalno puši.
Do 2.000 metara visine može se biciklom, a ostalih 1.300 metara dijelom se ide žičarom, a ostatak pješke.
Kaže da su se vraćali Jonskom magistralom i da su u putovanju ukupno prešli 2.000 kilometara.
`Za takav ili sličan put, morate imati neku bazičnu kondiciju. Na putu smo bili 20 dana, u prosjeku smo dnevno prelazili 100 kilometara. To crpi iz dana u dan, pogotovo kada nemate novca da sebi priuštite malo jagnjetine. Uprkos svemu, vrijedilo je. Ne prođe sedam dana, a da ne pogledam slike`, govori Sead.
Prisjetio se i svog putovanja u Peru 2003. godine.
`To putovanje ću pamtiti po boravku u Amazonu. Kod Južnoamerikanaca nema doze materijalizma, kakva je prisutna u Evropi. Stalno su pjesma i smijeh. Kada smo došli u Amazon, plovili smo rijekom Amazon, družili se s Indijancima, pecali pirane i jeli pržene banane. Klima je takva da nije prevruće jer kroz Peru ide planinski lanac Anda, dobar dio gradova je na velikoj visini. Sam autobus ide na 3.800 metara na planinskim prevojima. Nevjerovatno kolika je vlaga u Amazonu`, kaže Sead.
Ispričao nam je i nekoliko detalja s putovanja u Afriku.
`To je bilo u oktobru 2003. godine. Drug Sandro i ja smo se naumili penjati na Kilimandžaro i tražili smo vizu za Keniju. Sjeli smo u avion, let preko Amsterdama. Meni se prispalo, drug uzeo vodič, gleda i odjednom viknu: 'Bolan, Kilimandžaro nije u Keniji'. Mi spremili ruksake, opremu za penjanje, sve. Pogledam ja vodič, kad ono stvarno nije, već u Tanzaniji. Ali snašli smo se mi. Sletjeli smo u Najrobi, vozili smo se autobusom 300 kilometara i dođemo na granicu sa Tanzanijom. Tamo imaju dva spiska zemalja, one kojima ne treba i kojima treba viza.
Bosne ni na jednom spisku. Međutim, puste oni nas`, priča Sead.
Penjali su se četiri dana na Kilimandžaro i svoju misiju tog dijela putovanja su završili. Ističe da nikada neće zabraviti tužne slike bolesne djece na ulicama Najrobija.
`Ne može se proći trotoarom od djece koja boluju od side. Leže na kartonima jedno do drugog i tome nema kraja. U Keniji je 30 odsto HIV pozitivnih ljudi`, dodaje Sead.
Avanture će ga pratiti i dalje, ali ne želi unaprijed bilo šta planirati, jer njegov moto je `pretjerano planiranje je prkošenje sudbini`.