"Čujte Srbi, čuvajte se sebe" je politički testament Rodolfa Arčibalda Rajsa, koji je rođen 8. avgusta 1875. godine u Badenu. Bio je profesor Univerziteta u Lozani, doktor prava i hemije, kriminolog i publicista.
Dokument je napisan 1928. godine, a objavljen je poslije njegove smrti.
U Srbiju je došao avgusta 1914. godine, u toku Prvog svjetskog rata, na poziv srpske vlade kao neutralni posmatrač i ratni dopisnik i da sprovede anketu o mađarskim, njemačkim i bugarskim zvjerstvima u Srbiji tokom pomenutog rata. Zavolio je Srbiju i postao veliki prijatelj srpskog naroda.
Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti. Čovek koji je na položaju političkog vođe jedne države u ratu morao je održati sinu sledeće slovo: "Ti si mi sin jedinac. Mesto ti je među onima koji prsima brane zemlju koja mi je poverila svoje interese. Kažeš da si bolestan. Nije važno, čak i da si na samrti, moraš da budeš među braniteljima otadžbine. Idi i izvrši svoju dužnost. Ako to ne učiniš, odričem te se i nikada te više neću videti!"
Međutim, umesto da mu održi to slovo, Nikola Pašić je dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake koji su se izbavili iz neprijateljskih planina Albanije. Pašić je bio realista i mislio je da su svi ljudi kao on. Tako, kada mu je jedan zajednički prijatelj prigovorio što je loše postupio prema meni, odgovorio mu je: "Pa, šta hoće taj čovek? Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio!" U tom odgovoru se sadrži sav mentalitet tog državnika koji mi je 1917. godine rekao: "Ne možete da nas napustite, potrebni ste nam. Znam da je to za vas ogromna žrtva. Žrtvujete sve! Nećete zažaliti. Posle rata ništa nećemo moći da vam odbijemo." A kada su me intrige i prljavštine zabušanata iz Ministarstva unutrašnjih dela i to mene koji sam sve svoje poklonio vašoj zemlji - prinudile da podnesem ostavku i tako izgubim skromnu platu, isti taj Pašić je odbio da me primi. Istina je, po onome što je učinio za vašu zemlju - iz računa ili ne - Pašić je bio veliki čovek, ali je imao vrlo malo srca.
PRIMJER: Stari Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima-strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane. Lično on je uspostavio taj sistem zasnovan na nezahvalnosti koji je toliko zla naneo i nanosi vašoj zemlji. Vaši državnici više zaista ne znaju za zahvalnost, jednu od najvećih vrlina svakog naroda. Evo, u ovo vreme (1928), vi takoreći više nemate prijatelja u svetu. Imali ste ih mnogo, i to najuticajnijih, tokom rata, posebno u početku. Međutim, vaše Ministarstvo spoljnih poslova, vaša Žuta kuća, čija je briga bila da neguje prijateljstva, samo bi ćušilo te prijatelje nogom čim pomisli da mu više nisu potrebni. To je dovelo do toga da ti ljudi prvo izgube zanimanje za Kraljevinu SHS, a onda se, privučeni njihovom predusretljivošću, okrenu vašim neprijateljima. Da ste u vreme nedavnih poteškoća sa Italijom još imali njihovu naklonost, Italijani se nikada ne bi usudili da urade ono što su uradili.
GUBITAK MAKEDONIJE: Vaši političari-strančari su učinili, ako se ovo nastavi kao sada, da ponovo izgubite zemlju stare srpske kulture, Makedoniju, ili, kako se to danas kaže, Južnu Srbiju, koju ste povratili žrtvovanjem najboljih sinova otadžbine. Kada je srpska vojska - i to samo vojska - oslobodila tu kolevku Srbije, našla je tamo zemlju u kojoj je skoro svaki kamen zaista bio pun sećanja na nekadašnju srpsku veličinu, ali je tamo zatekla i stanovništvo koje je zbog pretrpljenog dugovekovnog ugnjetavanja postalo nacionalno bezlično. To stanovništvo je tražilo samo jedno: da najzad slobodno i u potpunoj sigurnosti zarađuje hleb. Nacija koja bi joj učinila to dobročinstvo za deset godina bi ga asimilovala, pa makar bila i kineska. Na svu sreću, oslobodila su ga braća. Vojska je izvršila zadatak u potpunosti. Ostalo je sada na vladi, političarima i poslanicima da izvrše svoj zadatak i da renacionalizuju tu ponovo nađenu braću koja su zaboravila svoju nacionalnost. U čemu se sastojao taj zadatak? Naprosto, u sledećem: da mudrim upravljanjem, koje bi vršili najbolji činovnici, pokažu da je stanovnicima Južne Srbije prednost što su ponovo sa svojom braćom, da te iste stanovnike navedu da ponovo zavole pronađenu otadžbinu otkrivajući im sve ono što je lepo i objedinjavajuće u toj zajedničkoj otadžbini.
Šta su, međutim, uradili vaši političari? Upravo suprotno. Poslali su u Južnu Srbiju sve ono najgore među činovnicima, bezobraznike i lopove. Povrh svega, oni nisu ni pokušali da od Makedonaca načine Srbe ili Jugoslovene, kako se sada kaže, već su od njih hteli da stvore pristalice političkih stranaka. Lepili su na leđa tih ljudi, koji su tražili samo mir, etikete radikala, demokrata itd. i u tu zemlju, koja je morala da im bude sveta, preneli svoje odvratne stranačke borbe. Nije im bilo mnogo važno da li su ti novi članovi iskreni i da li je njihovo stupanje u stranku samo ujdurma nacionalnog neprijatelja. Bile su im potrebne njihove "kuglice". (Nastaviće se)