"Čujte Srbi, čuvajte se sebe" je politički testament Rodolfa Arčibalda Rajsa, koji je rođen 8. avgusta 1875. godine u Badenu. Bio je profesor Univerziteta u Lozani, doktor prava i hemije, kriminolog i publicista.
Dokument je napisan 1928. godine, a objavljen je poslije njegove smrti.
U Srbiju je došao avgusta 1914. godine, u toku Prvog svjetskog rata, na poziv srpske vlade, kao neutralni posmatrač i ratni dopisnik i da sprovede anketu o mađarskim, njemačkim i bugarskim zvjerstvima u Srbiji tokom spomenutog rata. Zavolio je Srbiju i postao veliki prijatelj srpskog naroda.
Dugo vaš narod, inače tako bistar, nije mogao da zadovoljava žeđ za "znanjem" ili zbog teškog jarma koji vas je pritiskao ili zbog nedostatka materijalnih sredstava, jer je u ropstvu koje ste trpeli samo retkim izuzecima bilo mogućno da zarade dovoljno novca i plate luksuz da pošalju decu u inostranstvo, što je u to vreme bio jedini način da se steknu temeljnija znanja iz nauke, umetnosti, književnosti, tehnike itd. To se promenilo otprilike u poslednjoj četvrtini prošlog veka.
IZVOR ZNANJA: Oslobođena turske vlasti, zemlja počinje da se razvija na komercijalnom planu. Sve više srpskih mladića odlazi u inostranstvo da se napaja iz izvora znanja koja kod kuće nisu nalazili. Međutim, još nije bilo velikog bogatstva. Država je često, putem stipendija, plaćala troškove tog naučnog obrazovanja. Stoga su materijalne mogućnosti srpskih studenata u inostranstvu najčešće bile skromne, vrlo skromne. Ti mladi ljudi su bili prinuđeni da u najkraćem roku preuzmu i nauče ono najneophodnije. Učili su, upijali, ponekad i bez stvarnog razumevanja, znanje koje se predavalo mladeži drukčijoj od njih i čija je prednost bila duga naučna tradicija, što je nedostajalo mladim Srbima. Neki najdarovitiji, Slobodan Jovanović, Skerlić i drugi, ipak su uspeli, zahvaljujući izvrsnim ličnim sposobnostima i izvanrednoj inteligenciji, da usvoje i sadržaj i njegov duh. Međutim, kod mnogih drugih znanje je ostajalo knjiško i nije se stapalo sa duhom.
Štaviše, prinuđen da mnogo uči kako bi što brže usvojio neophodna znanja, srpski student u inostranstvu nije imao vremena da posmatra čak ni život zemlje u kojoj je studirao, a takvo posmatranje je jedan veliki izvor opšte kulture. Ono malo slobodnog vremena koje mu je dozvoljavalo studiranje provodio je sa zemljacima. Suštinska priroda zemlje u kojoj je trenutno živeo ostajala mu je nepoznata i on je od svega toga zapažao samo površne pojave. Naravno, u svakoj zemlji ima i dobrog i lošeg, a ljudska priroda je tako sazdana da na nju i loš primer snažnije deluje nego dobar. Zato su vaši srpski studenti, pored usvojenih stručnih znanja, u svoju zemlju doneli uglavnom ono loše iz stranih zemalja koje su pohodili.
PRTLJAG: Oni nisu shvatali niti su mogli da shvate da je ono što su zapamtili samo beznačajna slučajnost i da ne poznaju suštinu zemlje u kojoj su boravili. Ukratko, vraćali su se u zemlju sa izvesnim naučnim prtljagom, ali je njihove prirodne sposobnosti, nasleđene od svoje loze, manje ili više nagradilo ono loše što su videli, a što nije ublaženo onim dobrim koje nisu ni opazili.
To je bio koren deformisanosti više "inteligencije". Kad ljudi iz grada steknu neko blagostanje i dođu u dodir sa profinjenijim životom, već po pravilu su skloni da sebe smatraju višim od ljudi sa sela, koji žive jednostavno i patrijarhalno. Bilo je još mnogo gore s vašim mladim ljudima po povratku iz inostranstva. Sebe su smatrali superiornim. Prezirno su nazivali druge - one koji nisu imali univerzitetsku diplomu ili neki sličan papir - seljacima, a sebi su davali onaj smešni zajednički naziv "inteligencija". Ti ljudi siromašnog duha ne uviđaju da se istinska inteligencija ne stiče samo studijama, pa čak ni onim najvišim. Istinska inteligencija je prirodan dar i proističe i iz duha i iz srca. Običan seljak može da bude sto puta inteligentniji od univerzitetskog profesora s pola tuceta diploma.
POGREŠNE ŠKOLE: Oni koji su ostali u zemlji i pohađali univerzitet u Beogradu, gde su predavali nekadašnji stipendisti u inostranstvu, brzo su pošli tim primerom. Žalosna posledica toga bila je što je sve više mladih gurano na studije, umesto da su od njih stvarani poljoprivrednici, znalci svog posla, (što je bilo najpotrebnije poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija) i vešte zanatlije koje bi mogle da prerastu u industrijalce. Umesto da sve više razvija osnovnu i poljoprivredne škole, svaki gradić je dobio "gimnaziju", a školovanje na univerzitetu je bilo besplatno, što nije slučaj ni u najdemokratskijim zemljama poput moje Švajcarske. (Nastaviće se)