U kabinet za promociju na Vojnoj akademiji u Beogradu četiri devojke u svečanim uniformama ušle su u koloni po jedan. Vojnički. Mirjana Borovina iz Zrenjanina, Jelena Obradović iz Kragujevca, Nevena Maričić iz Kraljeva i Milica Stevanović iz Varvarina, vitke, našminkane, sa besprekornim frizurama i osmesima na licu više su ličile na manekenke koje su upravo sišle sa modne piste, nego na buduće oficire Vojske Srbije, koje će koračati nekim drugim pistama i izdavati komande.
U pratnji jednog od starešina, sele su jedna pored druge i čekale na pitanja.
Ušle su u Akademiju pod sjajem reflektora i sevanjem bliceva, a razgovor sa predstavnicima sedme sile u njima ne izaziva tremu. Prekaljene su, bar što se toga tiče.
"Pojavila se prilika da se žene prvi put školuju na Vojnoj akademiji i želela sam da probam. Sviđa mi se to što je sve podređeno našim potrebama i što ćemo po završetku školovanja steći široko obrazovanje. Imamo organizovano vreme učenja, konsultacije sa predavačima kad god nam je to potrebno, profesori su okrenuti ka nama, kao i komandiri", kaže Mirjana Borovina o svom školovanju.
Od 67 devojaka selekciju je prošlo 30 i raspoređene su na pet usmerenja. Tu su pešadija, tehnička služba, veze, avijacija i ABHO. Na selektivnom letenju od pet kandidatkinja prošle su tri. Tako će Vojska Srbije za četiri godine imati tri žene pilota borbene avijacije.
Rasklope pušku za pola minute
Ove devojke prva su generacija lepšeg pola na Vojnoj akademiji jer slabiji sigurno nisu, što su i dokazale na samom početku. Na terenu u Pasuljanskim livadama provele su devet dana u svim vremenskim uslovima. Nisu htele nikakve povlastice pa su tražile da budu, kao i njihove muške kolege, smeštene u šatorima. Međutim, ipak su bile u zidanom objektu i to je bio jedini detalj u kome nisu bile "ravnopravne".
Takođe, nisu htele na teren da nose pištolj, već pušku, ali to je bilo i iz praktičnih razloga - sve vežbe obavljaju se puškom.
"Na terenu nismo baš imale provlačenja ispod žice, ali je bilo zaleganja po blatu i kiši, napad i odbrana u svim ulovima koji mogu da se pretpostave", kaže Nevena Maričić uz osmeh.
A kada smo kod puške, neke od devojaka, po sopstvenom priznanju, prvi put su je tada držale u ruci. Bio je to šok, pravo iznenađenje, a sada je žmureći rasklope za 30 sekundi. Poređenja radi, norma je oko 20 sekundi, što znači da će do kraja školovanja uveliko "prešišati" svoje muške kolege u tome.
Međutim, nije samo rasklapanje puške jedino polje gde su oštra konkurencija muškarcima.
Kada su bile na gađanju, neke od njih postigle su čak i bolje rezultate iako ih je većina mislila da tu muškom polu ne mogu da pariraju.
Devojke u uniformi kažu da su ih dobro prihvatili i profesori i drugovi. Nema rivaliteta, iako je možda ipak suviše rano za to jer su tek na prvoj godini.
Čekaju ih četiri diplome
Na Vojnoj akademiji još nema svih usmerenja namenjenih devojkama, nema uslova, ali svejedno, kada završe školovanje dobiće četiri dipolome Vojne akademije, civilnog fakulteta po čijem programu rade i koji je pandan njihovom usmerenju, imaće diplomu STANAG 6001 za strane jezike i diplomu za poznavanje rada na računaru.
Ali, put do tih diploma vodi preko mukotrpnog rada, čeka ih veliki broj ispita, zalaganje i obaveze. Pred njima su veliki izazovi jer je, kažu na Akademiji, izuzetno teško doći do zvanja oficira.
Kada završe Akademiju, sve četiri devojke odgovaraju u glas da imaju ambiciju da ostanu u vojsci i da se školuju dalje. Sistem školovanja je koncipiran tako da se uveliko radi po Bolonji, a na usavršavanje, ko zna, možda će jednog dana moći i u inostranstvu. Sve u svemu, imaju mogućnost da dođu do zvanja doktora nauka.
Trenutno je Ministarstvo odbrane obezbedilo školovanje u inostranstvu samo za starešine.
Vojna akademija je, zahvaljujući donaciji Džeferskon instituta iz Velike Britanije, uvela najbrži Internet u Srbiji. Pored toga, građani koji budu imali potrebe da dođu na Akademiju, imaće na prijavnici mogućnost da neko vreme provedu u internet kafeu, u kome će biti tri računara.
Mirjani, Jeleni, Neveni i Milici, za sada, se najviše dopadaju vojni predmeti, vojna topografija i vojna tehnika.
Radni dan počinje im u šest ujutro. Posle jutarnje fiskulture napolju, slede pripreme za doručak, tuširanje i spremanje, doručak, podizanje zastave, pa nastava.
Na nastavi su obično do 14 sati, a onda staju pred novinare ili rešavaju neke probleme jer je taj sedmi čas predviđen za to.
Iz farmerki uskočile u uniformu
Na pitanje kako su reagovali njihovi roditelji, drugovi ili drugarice kada su im saopštili da će upisati vojnu školu, sve četiri sa osmehom kažu da su im odali priznanje za hrabrost.
"Smatrali su da smo hrabre. Ima nas dosta čiji su roditelji u vojsci, pa nam nije strano ništa u vezi vojske. Smatraju da smo hrabre, jer nas čeka mnogo napora", kaže Jelena.
Roditelji Milice Stevanović bili su u početku skeptični, nisu vojna lica i nisu verovali da će njihova kćerka uspeti da upiše Akademiju.
"Međutim, kada mi je to pošlo za rukom i kada sam upisala školu, bilo im je drago", priznaje Milica.
Ove devojke žive internatskim načinom života. Da bi izašle u grad moraju da traže dozvolu, kao i svaki drugi vojnik, a u grad idu isključivo u civilu, ne u uniformi. Dani određeni za izlazak su petak, subota i nedelja.
Slobodno vreme najčešće koriste u sportskom centru gde imaju i bazen, ali se bave i svim drugim sportskim aktivnostima. Delom jer to žele, a delom što im je obaveza i što imaju norme koje moraju da postignu, kao što je prelazak pešadijskih prepreka.
Na razgovor sa nama su došle u svečanim uniformama Vojske Srbije. Bela košulja, kravata, pantalone i sako. Na nogama su imale cipele sa malom potpeticom. Kažu da im se sviđaju uniforme, iako malo više ona maskirna. Tvrde da su funkcionalne.
Na Vojnu akademiju su došle u majicama i uskim farmerkama i kad su uskočile u, za njih, velike uniforme, bile su pomalo iznenađene. Kako rekoše, njihova funkcionalnost pokazala se upravo na terenu, na Pasuljanama, kada je bilo jako hladno, pa su ispod nje obukle hulahopke i helanke.
Kažu da su cipele, i to one stare, pešadinke, izuzetno udobne. Kao i maskirna uniforma.. Doduše, kada su prvi put obule te "udobne" cipele sve su redom dobile žuljeve.
Što se tiče smeštaja, po tri su u sobi, shodno usmerenjima. Ormar je složen strogo vojnički, postoji šema po kojoj se slažu stvari, a ćebići su složeni u obliku mašne. I zaista, kažu devojke, možete da bacite novčić i da on odskoči kada ga zategnete.
Početak je bio težak, pa i u slaganju ćebića. Sada je lako.