Odakle i kako početi razgovor sa srpskim akademikom i pjesnikom Matijom Bećkovićem, i kako zametnuti kavgu sa čovjekom čija riječ ima snagu Drine, Tare, Pive, snagu srpskih hramova, crkava i crkvišta.
NN: Gospodine Bećkoviću, dugo godina je prošlo od Vaše poeme "Ćeraćemo se još".
BEĆKOVIĆ: Demantovali smo nauku i izmislili perpetum mobile. Nema nikog ko se ne ćera u ćeri makrokozmi i ćeri mikrokozmi, pogotovo na našoj ćerografiji, pogotovo u ovom dijelu Medićerana. Jedni su poemu razumeli kao srpski nacionalni program, drugi kao antiratni krik. Svako prema svojoj pameti.
NN: Otimaju nam teritoriju, identitet i jezik. Kako da se mi otmemo njima u ovoj vaseljeni?
BEĆKOVIĆ: Mi znamo šta nam je oteto. Prvi put u istoriji uveden je običaj da se poklanja tuđe. To je neka nova vrsta kavaljerstva. Poklonite tuđ kaput, a vlasnika svim silama nagonite da prizna da nije njegov.
NN: Srbi svojim postojanjem izazivaju probleme u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i na Kosovu. Krivi smo što smo Srbi, poručuju nam na razne načine. Koliko je to u ovim vremenima teško breme za naš narod i je li ovo jedan od najstrašnijih vijekova? Je li bilo časnijih i humanijih vijekova?
BEĆKOVIĆ: U Srbiji se dive Srbima van Srbije. Naročito onima u Republici Srpskoj. Tamo stoje borna kola na raskrsnicama i stoluje međunarodni predstavnik. Što oni više traže od Dodika, on im manje daje. Što hoće oni, Dodik to neće. I neka neće!
Vama je tamo sve jasno. U Srbiji je sve nejasnije: čini se da ih nema, a svi znaju i vide da ih ima.
NN: S obzirom na sve ovo što nam se dešava kao narodu zadnjih decenija, bojite li se, a neka mi Bog oprosti na ovom pitanju, da će u nekom budućem vremenu i Sveti Sava, iz Vaše poeme "Kada budem mlađi" u budućnosti biti kriv što je Srbin pravoslavac?
BEĆKOVIĆ: On je najviše zagrdio. Iako je živeo u 69. veku, uspeo je da najviše zla počini u 21. veku.
NN: Svojevremeno ste kao pjesnik, sa još jednim brojem intelektualaca stavljeni na "crnu listu" onih koji, navodno, osporavaju put Srbije u EU. Zašto je poezija toliko opasna u današnjem vremenu?
BEĆKOVIĆ: U trendu su politički korektna književnost i politički korektni umetnici. To je prvi put u istoriji pisane reči. Neka vrsta socijalističkog realizma novog svetskog poretka i ograničenog suvereniteta umetnosti. Da je tako bilo oduvek, ne bismo znali ni za Šekspira, ni za Getea, ni za Dostojevskog ni za Tolstoja, a kamoli za Njegoša i Filipa Višnjića.
NN: Čime se braniti kad vas strpaju u entitet i još zahtijevaju od vas da ćutite i budete srećni što uopšte postojite?
BEĆKOVIĆ: Republika Srpska postoji. Izborena je i skupo plaćena. Svaki dan njenog postojanja je neporeciva istorijska činjenica. Bilo bi neodgovorno i tragično da izgubimo ono što imamo i držimo u rukama.
NN: Napadi za ukidanjem RS od strane sarajevskih političara, muftija i begova, svaki dan su sve jači. U narodu u RS prevladava mišljenje da se tom otporu iz Sarajeva ponajbolje i najjače suprotstavlja aktuelni premijer Milorad Dodik. Kakvo je Vaše mišljenje o tom otporu i kakvo je Vaše mišljenje o Dodiku koga stalno kritikuju ili da je velikosrbin ili da ide u Beograd? Nama iz RS je duhovna vertikala Beograd, a ne Visoko ili, ne daj Bože, Kakanj ili Baš-čaršija.
BEĆKOVIĆ: Najslavniju reč na srpskom jeziku izgovorio je Vukašin iz Klepaca: "Samo ti, dijete, radi svoj posao!" Mogli bismo je slobodno ispisati na svim zastavama.
Najbolji će biti onaj ko odbrani Republiku Srpsku. Onima koji sada gone Dodik teško pada kada im se on suprotstavlja i postavlja granice, jer za njih granica nema. Zato "što je više kleveta i laži, Dodik nam je miliji i draži!" Jedan prijatelj koji je rat proveo u Sarajevu, na pitanje kako je ostao živ kaže da je bežao čim vidi kameru. I nije dugo čekao da se uveri da tamo gde je video kameru padne krv. To dovoljno govori o ulozi medija u proteklom ratu i sadašnjem miru u Sarajevu.
NN: Kako u BiH riješiti pitanje Srba, Bošnjaka i Hrvata?
BEĆKOVIĆ: Posle raspada bivše Jugoslavije, najnezadovoljniji su oni koji su dobili ono što su tražili. Nedavno je akademik Milorad Ekmedžić rekao da je srbofobija za Ameriku ono što je za naciste antisemitizam. Ko se malo zagleda i zamisli nad tom rečenicom sve će mu se razbistriti i razjasniti.
NN: Akademik Radovan Samardžić još 1990. godine napisao je: "Srpski narod je već odavno određen za uništenje." Da li se od tog plana do danas odustalo?
BEĆKOVIĆ: Kad sam prvi put pročitao tu rečenicu profesora Samardžića, zvučala je preterano i prejako. Danas se logično nadovezuje na ono što je rekao akademik Ekmedžić. A Radovan Samardžić i Milorad Ekmedžić nisu bilo koji Miloradi i Radovani nego dva najveća srpska istoričara modernih vremena.
NN: Imamo li onda prečeg zadatka i važnijeg programa od postojanja, s obzirom na to da nam otimaju zemlju?
BEĆKOVIĆ: Postoji veliki nesporazum između nas i velikog sveta, naročito između nas i Amerike. Kao da govore iz nekog drugog veka. Istorija za njih nije ono što je za nas. Njima je nevažno ono što je nama najvažnije. Za njih je to kao raf u supermarketu, a za nas nema ništa bitnije. Nemaju pojma kakvo je minsko polje po kome gaze. Ne sanjaju da ćemo mi to tako emotivno doživeti. I kao da ne shvataju koliko su odgovorni za ono što rade. Ne postoji nijedna samostalna država koja je to postala mimo volje matične države. Kosovo je presedan, a presedan je drugo ime za bezakonje. Ljute se kad se obraćamo OUN, koju su oni osnovali i koju oni finansiraju. I čije je sedište u Njujorku, a ne u Moskvi. Ima li na svetu neka regularnija adresa. Pa, ipak su nas slamali svim silama da tamo ne idemo. Kao kad bi se nekom zabranilo da se moli Bogu. Ponavljaju da je Kosovo realnost, kao da od reči realnost ima išta privremenije i promenljivije. Kosovo je za njih pojam čiji sadržaj su potpuno ispraznili. Kao da nam ne uzimaju ništa. 'Ajde da zanemarimo duhovnu svojinu koju je nemoguće proceniti. Da uzmemo samo materijalnu pa da vidimo koliko tamo imamo reka, planina, šuma, ruda, riba u rekama, ptica u šumama, zveri u planinama... I sve su im to dali u naše ime kao da nam nisu uzeli ništa. Braća se spore oko jalove kruške, a oni otimaju i poklanjaju drugome srce tuđe zemlje. Ceo svet veruje da smo mi držali Albance pod čizmom, a Priština izgleda kao Detroit u odnosu na Tiranu. U Kosovo su uložene milijarde i ono je razvijenije od Albanije koja je bila nezavisna. Tvrde da smo svoje najveće svetinje podigli na tuđoj zemlji, pa čak i da nisu naše. Ali, nikako ne mogu da objasne, ako su njine, što ih onda oni pale, a mi im branimo da pale i uništavaju svoje...
Jedina godina koju zna svaki Srbin, pismen ili nepismen je 6989. To govori sve!
NN: I u Srbiji i u RS, često se pominje kako se za srpsko pitanje pita međunarodna zajednica. Ko su ti ljudi, gdje im je adresa, imaju li svoj identitet i ličnu kartu i gdje stanuje međunarodna zajednica?
BEĆKOVIĆ: Najteže je odoleti da čovek ne govori ono što svi vide i znaju i objašnjava očiglednosti. Nedavno je u Srbiji donet Zakon o mobingu. Malo je stranih predstavnika u Beogradu koji ne bi morali odgovarati za to krivično delo.
NN: Na početku sam se zapitao kako početi razgovor s akademikom Bećkovićem, ali tu kraja nema. Pa pošaljite jednu poruku Srbima u Republici Srpskoj.
BEĆKOVIĆ: Još je Karađorđe rekao: "Drino vodo, plemenita međo izmeđ Bosne i izmeđ Srbije/Uskoro će i to vreme doć, a kada ću i tebeka preći i čestitu Bosnu polaziti..." Pitao sam se još u detinjstvu kad sam pročitao te stihove, kakav je problem preći preko jedne plemenite reke. Ali, ispalo je da većeg problema gotovo u Evropi nema. I da bismo lakše pregazili okean nego reku sa toliko mostova! Ta reka je postala čvršća od Berlinskog zida koji je davno srušen kao da ga nikad nije bilo, a Drina je postala metafizička granica među svetovima. U vreme kad se govori da su granice prevaziđene, ova se betonira. Povlače se granice koje nemaju nikakvog drugog smisla ni opravdanja sem da podele braću, isti jezik i veru. Utoliko Republika Srpska predstavlja jedan planetarni događaj.
Dolar u Crnoj Gori postao i slovo
NN: Da li je Crna Gora obavezna prema Evropskoj konvenciji koju ona poštuje da Srbima u ovoj zemlji dozvoli da govore srpskim jezikom, da imaju ćirilično pismo, nazive ulicai dvojezične dokumente u njihovom parlamentu s obzirom na to da u Crnoj Gori živi 40 odsto Srba?
BEĆKOVIĆ: Ovo je vreme reciklaže, tako da, kao što se recikliraju flaše i kese, reciklira se i srpski jezik. Sistemom reciklaže od srpskog jezika napravljeno je nekoliko novih jezika. Lingvisti tvrde da svakog dana u svetu umre po jedan jezik, a jedino se u Crnoj Gori desilo da se rodio jedan novi. A uz novi jezik ide i novo pismo. Rođena su i tri nova slova. Ta inovacija je sasvim u skladu sa ostalim novinama. Samo je šteta što su zadržali ona ostala, jer se sa ta tri nova može reći sve što još ima smisla govoriti. Za slovo "sj" koga nema na kompjuterskim tastaturama iskorišćen je znak za dolar "$".Tako je dolar u Crnoj Gori postao i slovo. I to prvo i poslednje. Tim slovom je sve rečeno. I više nego što su hteli da kažu. Ono što je još očitije njima neko govori šta da čine i oni još ne znaju šta je sledeće. Srbima nude da budu manjina pa će dobiti pravo na svoj jezik. Ne bi bilo nikakvo čudo da u vreme tranzicije i reciklaže većina pristane da bude manjina i da zato bude nagrađena. Važan je pozitivan pristup. Nedavno sam rekao da nema smisla da postoji crnogorska crkva i crnogorski jezik, ako su oni isti kao srpski jezik i srpska crkva. Neophodno je da se razlikuju. Bilo bi dobro, na primer, kad bi se u crnogorskoj crkvi, umesto sa tri prsta, krstili petom. To bi bilo atraktivno za nove vernike i privuklo bi mlade ljude. Kad bi, umesto deset Božjih zapovesti, ostavil dve-tri, a u svakom slučaju ispred svake izbacili reč "Ne". "Ne" je neprihvatljivo u naše vreme. Zapovesti "laži", "ubij", "kradi" bile bi, ne samo u duhu vremena nego bi, verujem, naišle na opšte oduševljenje, ne samo među pristalicama crnogorske crkve.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.