Pred Robertom Denirom bi joj se sigurno odsekle noge, ali pred Denisom Kvejdom to nije bio slučaj kada je s njim pre nekoliko godina snimala sada uveliko poznat film "Spasitelj", a kasnije su postali prijatelji.
Ni tada, kao ni sada beogradska glumica rođena u Trebinju Nataša Ninković nije bežala od teških, dramskih uloga, mada ipak najviše voli suptilnu kombinaciju komedije i drame.
A kako to obično biva, u velikim ulogama ih prvo vidi svet. Tako je bilo i sa najnovijim filmom Srđana Golubovića `Klopka`, koji je otvorio ovogodišnji Međunarodni beogradski filmski festival FEST. Pre Beograđana i drugih zaljubljenika u ovu filmsku priču, u `Klopci` su uživali posetioci festivala u Berlinu.
PRATE JE APLAUZ I NAGRADE
Nataša kaže da je aplauz svuda lep i dragocen. Ne zna gde je draži, ali zna da je veću tremu i odgovornost imala kod kuće. Film je dobro prošao i u Berlinu i u Beogradu, ali su bili drugačiji načini izražavanja. Ipak, sigurna je da je radnja filma jednako dotakla i jedne i druge i potakla na razmišljanje publiku u Srbiji i u Nemačkoj.
Na konstataciju da to znači da nemačka publika ipak nije hladna, kaže uvereno: `Ne da nije hladna, već smo imali ovacije pri svakom prikazivanju filma. Plakali su, zadržavali su nas po sat vremena posle projekcije da razgovaraju sa nama, a ono što su bile suze u Berlinu, u Beogradu je bio muk`.
Ističe da su najeminentniji domaći reditelji, od Emira Kusturice, Slobodana Šijana, Gorana Markovića, Srđana Karanovića i drugih, reagovali jako dobro, da su istu reakciju imali i pisci, političari i da tako nešto zaista nije očekivala.
U Berlinu je uspela da pogleda film i bila je potpuno mirna, kao glumica i kao producent. Kaže da je ponosna.
Uz ime Nataše Ninković, mlade glumice, redaju se nagrade. Spisak je dugačak. Da smo je pitali ranije koja joj nagrada u vitrini nedostaje, sigurno bi rekla Sterijina. Sad je druga priča... Nikada nije bila na `Sterijinom pozorju`, a u poslednje dve-tri godine, od kada igra domaće komade i pisce kao što su `Tri sorele` u `Zvezdara teatru`, `Transilvanija` u Beogradskom dramskom pozorištu i ostale, selektor `Sterijinog pozorja` nije smatrao da ih treba uvrstiti u program tog festivala.
`U početku mi je bilo žao što nisam imala mogućnost da sa takvim predstavama budem tamo, a onda sam počela da se pitam da li mi to toliko znači. Eto, to je nagrada iz prošlosti, neka najveća koja mi je ostala, a danas možda ona koja je još neuprljana jer je novoustanovljena, pa bih volela da je dobijem, a to je 'Zoran Radmilović'`, navodi Nataša.
U `KLOPCI` SA GLOGOVCEM
Onda smo se opet vratili na `Klopku`. Atmosfera tokom snimanja je bila sjajna jer svi ti poznati glumci Anica Dobra, Nebojša Glogovac, Miki Manojlović, Nataša Ninković bili su sjajan tim koji je imao samo jedan cilj - da naprave dobar film i sve što su imali to su uložili, i emotivno i finansijski, kaže Nataša, i to su u filmu vidi.
Sa Glogovcem se Nataša zna veoma dugo, studirali su zajedno, a to onda znači sa nekim provesti četiri godine, i po 24 časa zajedno.
Iako je `Klopka` težak film, bilo je trenutaka i za smeh.
`Glogovac je imao sjajnu energiju, imamo poverenje jedno u drugo, bili smo rasterećeni sujete, davali smo predloge i najteže scene su nam jednostavno išle lako. Kada nekog poznaješ, pogotovo kada s njim studiraš, vidiš ga kada je najsmešniji, najpametniji ili najgluplji, sve vidiš i misliš da o njemu sve znaš i onda ti prijaju trenuci kada te tako prijatno iznenadi u glumačkim stvarima`, priča Nataša.
Utisak koji se stiče tokom gledanja `Klopke` je da glume nema. To pitanje su postavljali i u Nemačkoj, pitali su da li je to dokumentarna gluma i na to je ekipa filma bila ponosna. Srđan je insitirao na tome.
Nataša je pored glavne ženske uloge imala još jednu ulogu u filmu - bila je jedan od producenata. Poziv da radi kao glumica dobila je od režisera, onda je učestvovala u odabiru glavnog glumca, a usledio je i predlog da bude producent. Uradila je nešto za šta je uvek govorila da nikad neće, a to je učinila jer ju je osvojila priča, ljudi... Međutim, i dalje misli da joj se sve to slučajno desilo i da više nikada neće ponovo biti producent, ali ostavlja mogućnost za neki tekst koji će je toliko zaintrigirati da će joj biti žao da ništa ne uradi.
Dva-tri sjajna teksta i uloge su joj bile ponuđene, ali do realizacije nije došlo zbog nedostatka para. Tada ništa nije uradila jer je mislila da je `to tako normalno da stižu ta scenarija`.
`Bilo mi je žao da ovo bude još jedan scenario koji će ostati u nekoj fioci, a ja ništa nisam uradila osim što bih čekala pored telefona i pitala da li se radi ili ne`, dodaje Nataša.
PORODICA NA PRVOM MESTU
Biti producent filma je bilo lepo iskustvo, ali bilo je i trenutaka razočarenja. Ipak, najvažnija joj je, kaže, bila spoznaja da ulazi u neki drugi svet. Lepo je taj glumački posao videti sa neke druge strane. Zbog toga je promenila mišljenje i o probnim snimanjima. Shvatila je da su u pitanju nijanse.
Kada se vratimo na film `Spasitelj` Nataša kaže da postoje ljudi koji imaju harizmu oko sebe i ulivaju strahopoštovanje već na prvi pogled.
Prema Denisu Kvejdu toga nije bilo. Smatrala ga je kao svakog normalnog partnera. Kaže da joj je najlepše i najlakše da igra sa dobrim glumcem, posebno sa nekim koga dobro poznaje.
S opaskom da je publika navikla da je gleda u teškim i ozbiljnim ulogama nije se složila.
`Moje poslednje tri uloge nisu bile teške - 'Ivkova slava', 'Profesionalac' i švedski film 'Made in YU' Mike Lazića, i ja od 'Spasitelja' nisam dobila takvu dramsku ulogu. Između su bile serije, opet mnogo komedija, za šta sam naročito u pozorištu dobila nagrade`, priča Nataša.
Za `Transilvaniju` u BDP dobila je godišnju ulogu pozorišta za komediju, godišnju nagradu Narodnog pozorišta za ulogu Jelice u `Laži i paralaži`. Poslednju nagradu u filmu dobila je za `Profesionalca`.
Kada bi mogla da bira žanr u kome bi najradije igrala, bila bi to drama sa elementima komedije, jer dramu obožava.
Sada radi na ulozi u filmu `Hitna pomoć` u režiji Gorana Belanovića, u kome pored nje igraju Vesna Trivalić i Nenad Jezdić, a ostalo je da se u aprilu snimi još jedan deo i tu ima jedna dramska uloga.
Govoreći o strahovima, kaže da ih ranije nije imala. Nije se plašila za sebe, a sada su se pojavili možda neki iracionalni strahovi, kao što je strah od aviona. Razlog za to je jednostavan - dobila je decu. Danas, kaže, ima još veću odgovornost prema sebi i ona proizilazi iz odgovornosti prema deci.
Nataša kaže da joj gluma mnogo znači, da joj je to velika ljubav, potreba i strast, ali nikada joj nije bila najvažnija. Na prvom mestu joj je uvek porodica. Sa većim uspesima stiče se i veća odgovornost.
`Čini ti se da sve manje znaš. Ne bih volela da ostanem bez glume, a kada se ne bih bavila njome, ne znam čime bih. Nema alternative.`