Dobitnik NINove nagrade za 2006. je Svetislav Basara. Nagrađen je za knjigu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti". Ukratko: Demjan Lavrentjevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak ovog romana, pokušava da iz perspektive čudne bolesti promijeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene cjeline integralne slike svijeta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata svijeta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju.
Dvadeset godina prije Basara je objavio `Famu o biciklistima`, kojoj je, po mnogima nepravedno, izmakla NIN-ova nagrada.
U međuvremenu objavio je preko dvadeset knjiga, bavio se politikom, bio ambasador, napisao scenario za jedan film, a u jednom čak i glumio, nekoliko puta bio nominovan za pomenutu nagradu i konačno je i dobio za `Uspon i pad Parkinsonove bolesti`.
Ipak, njemu je, kako kaže, i dalje najdraža `Fama o biciklistima`, a vjerovatno i njegovim brojnim čitaocima. Kada je dobio NIN-ovu nagradu Basara je izjavio da ne zna da li je bolje dobiti ili ne, mjesec dana kasnije, kad je stigao na promociju u Banjaluku (održana 15. februara u Kulturnom centru Banski dvor), umoran od stalnih promocija i intervjua vjerovatno da je razriješio ovu dilemu...
Uprkos vidnoj iscrpljenosti Basara je razgovarao o tome šta misli o NIN-ovoj nagradi, bolesti savremenog svijeta, politici i umjetnosti u Srbiji...
NN: Najnominovaniji pisac za NIN-ovu nagradu Svetislav Basara konačno je i dobio tu nagradu. Šta mislite zašto Vas je do sada zaobilazila?
BASARA: Ko će to znati, NIN-ova nagrada je poprilično hirovita, ponekad pogodi, ponekad promaši. Jedan od promašaja je i onaj kada Ivo Andrić nije dobio NIN-ovu nagradu za `Prokletu avliju`, ali ja bih to tumačio drugačije... Mi smo jedna konzervativna kultura, jako zatvorena u sebe, koja teško prihvata nešto novo što je ekstremno što odudara od nekog uspostavljenog kanona, tako da sam ja zapravo dobio ovu NIN-ovu nagradu dosta rano i na taj način su moja poetika, moji eseji i moja razmišljanja ozvaničeni kao dio srpskog kulturnog korpusa.
NN: S obzirom na ono što ste do sada rekli stiče se utisak da je `Fama o biciklistima`, koja se pojavila prije dvadeset godina, imala zaista preuranjen `izlet` u srpsku književnost koja još nije bila spremna za nešto takvo, vjerovatno joj je iz istih razloga i `izmakla` NIN-ova nagrada? `Fama...` je čini se, bila premoderna?
BASARA: Da. Isuviše je to odskakalo od ondašnjeg kanona srpske književnosti. Tako da ja nisam ni očekivao u to vreme da to može biti na mestu te nagrade. I ja sam bio puno mlađi, a `Fama` je bila puno starija nego što treba biti.
NN: Uz priču o `Usponu i padu Parkinsonove bolesti` provlači se i priča o tome kako je Srbija bolesna. Od kakve bolesti Srbija boluje i kakve joj dajete prognoze?
BASARA: Tu priču nisam pominjao ja nego su je više ubacili novinari. Iz prostog razloga što se radnja mog romana ne dešava u Srbiji, već daleko od nje, u Rusiji. Čak i jako daleko u vremenu, to je druga polovina 19. veka. Ali pošto je i Srbija deo sveta, htela to ili ne, znači ta romaneskna Parkinsonova bolest se odnosi i na Srbiju. To je zapravo bolest ideologije, jer ja ideologije posmatram kao bolest. Velike doktrine 19. i 20. vijeka komunizam, fašizam, socijalizam, nacizam, svi ti izmi, posmatram ih kao bolest i nemogućnost čoveka da se organizuje iznutra, pa se pokušava organizovati spolja i silom.
NN: Bili ste ambasador na Kipru? Hoće li ovo iskustvo (ili možda već jeste) završiti u nekoj vašoj knjizi?
BASARA: To iskustvo je već pretočeno u jednu knjigu, u moj prethodni roman `Srce zemlje`. Kipar je jedna jako prijatna, uređena zemlja, sa prijatnom klimom. Mala zemlja, ali ima puno toga što vredi videti i upoznati. To je bilo jedno vredno iskustvo.
NN: Šta je s Vašim političkim angažmanom? Da li ste još aktivni?
BASARA: Ne, nisam aktivan, napišem po neki politički tekst ili kolumnu i to je sve. Mislim da danas imamo razvijen kakav-takav demokratski poredak i da politikom treba da se bave profesionalci. Ja sam se politikom bavio u vreme kad je čitava demokratska scena u Srbiji bila u borbi protiv Miloševićeve tapije. Inače, politika je jako dosadan posao.
NN: Radite li još časopis `Zemlja`?
BASARA: Napravili smo jednu malu pauzu. Nova serija kreće opet sad na proleće.
NN: Jednom prilikom ste rekli da je teško pričati o svojim knjigama i da one imaju i svoje ljubitelje i svoje mrzitelje. Ko su ljubitelji, a ko su mrzitelji? Čitaoci su Vam uvijek bili naklonjeni, koga bi mogli uvrstiti u mrzitelje?
BASARA: Ne bih baš mogao znati poimence, ali znam da mi čitaoci jesu naklonjeni i da su moji čitaoci od osamnaest do osamdeset godina. Zaista ima i onih kojima se moje knjige nedopadaju. Ali to znači da imaju efekta, da izazivaju reakciju... Treba imati i ljubitelje i mrzitelje, kako kaže Sveto pismo: `Teško onome koji nema neprijatelja. Onaj koji nema neprijatelje biću mu ja neprijatelj, reče Gospod`.
NN: U Vašim knjigama ima hrišćanstva, mistike, tajnih društava, raznih teorija zavjere... Otkud ovakav spoj?
BASARA: Ja sam religiozan čovek i puno čitam religioznu literaturu svih religija sveta. Samatram da je to centralna stvar u svačijem obrazovanju i životu. Da nam religija i svi ti sveti spisi daju jednu suštinsku os.
NN: U `Fami o biciklistima` i romanu koji slijedi - `Na gralovom tragu` može se prepoznati kao i kod Umberta Eka u `Fukovom klatnu` neka vrsta parodijskog odnosa prema teorijama zavjere?
BASARA: `Fama o biciklistima` je upravo i nastala kao parodija na pomamu za teorijama zavere jer u to vreme, sredinom osamdesetih kada je `Fama` pisana vladala je prava opsesija teorijama zavere. Izlazili su feljtoni u `Dugi`. U novinama se pisalo o zaverama Vatikana, Komiterne, masona, rozerkrojcijanaca... I čitava jedna paraliteratura je išla uz to, uzgred, koja se jako dobro prodavala. Onda sam ja uradio jednu ozbiljnu parodiju na sve to koja se takođe dobro prodavala.
NN: Šta mislite o NIN-ovoj nagradi? Da li je u posljednjih nekoliko godina diskreditovana?
BASARA: Ima NIN-ova nagrada svojih uspona i padova, ali ona iz godine u godinu postaje sve značajnija, postala je jedna nezaobilazna institucija. Tako da, bez obzira na uspone i padove ona ima svoj značaj. Ako obratimo pažnju na mnogo značajniju Nobelovu nagradu uočićemo da i ona ima takve oscilacije.
NN: U Vašim esejima rad Vuka Stefanovića Karadžića okarakterisan je kao negativan i njegov nepovoljan uticaj se, po Vama, još odražava na srpski jezik i kulturu. Šta je prvenstveno predmet kritike u Vukovom radu?
BASARA: Mislim da je ta reforma jezika bila nagla, nedovoljno promišljenja i da nije baš urađena onako kako treba. Mislim da smo zbog te reforme izgubili kontakt sa osam stotina godina pisane kulture. Ne počinje sve sa Vukom. Mi zbog toga ne možemo sada pročitati knjigu pisanu 1820. Osnova Vukove doktrine je inauguracija narodnjaštva. On je narodnu mudrost postavljao na vrhunsko mesto, kao najuzvišeniji izraz duha. To naravno nije tako. Iz te doktrine je i nastao narodnjački politički pokret tkz. populizam od kojeg bolujemo i danas.
NN: Ima li nešto što Vas u danas srpskoj književnosti iritira? Neka negativna tendencija koju prepoznajete?
BASARA: Ništa me ne iritira. Ni ne zanima. Ravnodušan sam.
NN: Nema `novog` Vuka?
BASARA: Ne, nema tako radikalnih.
NN: Koji Vaš roman Vam je najdraži?
BASARA: `Fama o biciklistima`.
NN: Imali ste zapaženu epizodnu ulogu u filmu `Munje`. Nastavljate glumačku karijeru?
BASARA: To je bila jedna šala. Reditelj tog filma je hteo da neke poznate beogradske ličnosti stavi u taj film i eto... Nemam nameru dalje da se bavim glumom. Presedeo sam celu noć u onom kupatilu. Definitivno je gotovo s glumom.
NN: Radili ste scenario za `Bumerang`. Šta je sa pisanjem scenarija jesu li oni otpisani kao i gluma?
BASARA: Možda bude neki scenario za film, ali čisto sumnjam. Dižem ruke od filma. Od sada samo gledam.
NN: Pišete nešto novo?
BASARA: Zasad ne. Odmor.
NN: Na promociji u Banjaluci izgledali ste prilično umorno, a i rekli ste kako Vam se više i sopstvena knjiga zgadila...
BASARA: Zasićenost. Već mesec dana se neprestano govori, sluša o tome tako da mi je preko glave svega.
Nešto nije u redu sa svijetom
NN: Nagrađeni roman `Uspon i pad Parkinsonove bolesti` reflektuje dio istorije kroz prizmu bolesti. Zašto ste odabrali bolest kao metaforu? Je li tako kritično?
BASARA: Ja imam taj utisak, odnosno većina ljudi ima taj utisak da je svet zahvaćen ozbiljnom bolešću, da stvari ne teku baš onako kako to zvanična propaganda kaže. Nekako sve smo bogatiji, imamo sve više materijalnih dobara, ali je sve više depresije, tuge, neke unutrašnje pustoši. Oseća se da nešto duboko nije u redu sa svetom. Knjiga na neki način ukazuje na tu vrstu bolesti.