Cilj svih država koje prolaze kroz tranziciju, kao što su Srbija, Bosna i Hercegovina i druge, je pre svega donošenje dobrih antikorupcijskih zakona, kojima bi se utvrdila pravila za postepeno obuzdavanje korupcije i formirale institucije za primenu zakona, istakla je u intervjuu za "Nezavisne" Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Srbije.
Smatra da je neophodna tešnja saradnja zemalja regiona u oblasti borbe protiv korupcije, jer ona često prelazi nacionalne granice.
`Zemlje bivše SFRJ posebno bi morale više sarađivati u oblasti borbe protiv korupcije, organizovanog kriminala i pranja novca jer su nakon ratova formirani finansijski i politički centri moći, koji su među sobom vrlo dobro povezani`, kazala je Baraćeva.
Navela je da su antikorupcijski zakoni, koji su doneti u Srbiji, napisani tako da ih je nemoguće primeniti, te da je Srbija jedina država u Evropi koja nema državnu revizorsku instituciju.
NN: Kakva je saradnja kada je borba protiv korupcije sa BiH i ostalim zemljama u regionu?
BARAĆ: Neophodna je tešnja saradnja zemalja regiona u oblasti borbe protiv korupcije, jer ona često prelazi nacionalne granice.
Međutim, problem je što projekti koji se pokreću radi uspostavljanja regionalne saradnje često prođu samo u komunikaciji sa predstavnicima međunarodnih organizacija, dok antikorupcijska tela iz regiona za međusobne kontakte nemaju podršku svojih vlada. Mislim da bi zemlje bivše SFRJ posebno morale više sarađivati u oblasti borbe protiv korupcije, organizovanog kriminala i pranja novca, jer su nakon ratova formirani finansijski i politički centri moći koji su među sobom vrlo dobro povezani. Problem korupcije recimo kod prodaje akcija `Jugoremedije` trebao je da bude zajednički sa Makedonijom jer je prvo tamo prljavim novcem iznetim iz Srbije kupljena `Jaka` i Makedonska banka, pa je zatim `Jaka` istim tim novcem kupila `Jugoremediju`.
Problem šverca šećera je trebao da bude zajednički sa Bosnom i Crnom Gorom, jer je tamo takođe prepakivan uvezeni šećer koji je izvezen kao domaći po preferencijalnom statusu, zbog čega je Srbija dobila sankcije i zbog koga je uništena čitava jedna grana privrede. Vrlo bi značajno bilo da smo sarađivali sa crnogorskim antikorupcijskim inicijativama kad je naša vlada, preko nekih javnih preduzeća izdašno finansirala da propadne referendum u ovoj državi, kao i sa inicijativama u Bosni kod prodaje tamošnjeg mobilnog operatera.
NN: Da li postoje transparentnost u radu državnih organa i antikorupcijski zakoni koji se mogu primeniti?
BARAĆ: Antikorupcijski zakoni koji su doneti u Srbiji napisani su tako da ih je nemoguće primeniti. Na primer, Zakon o finansiranju političkih stranaka predviđa da kontrolu finansiranja stranaka vrši skupštinski odbor u kom sede predstavnici stranaka čije finansije treba kontrolisati. Taj zakon ne samo što je omogućio političkim strankama da njihovo finansiranje ostane netransparentno, već i da, s druge strane, dobiju ogroman novac iz budžeta, tako da građani Srbije sada trostruko finansiraju partije i u vlasti i u opoziciji: najpre iz budžeta, zatim kroz skupu i lošu uslugu javnih preduzeća kojima upravljaju politički nameštenici, a na kraju i visokim cenama kod monopolista, kojima je vlast omogućila povlašćen položaj na tržištu kao protivuslugu za finansiranje. Takođe, Zakon o sprečavanju sukoba interesa propisuje da funkcioneri moraju da popune svoje imovinske karte, međutim Odbor za rešavanje o sukobu interesa nema mogućnost da kontroliše tačnost podataka, niti da te podatke objavi, da bi ih javnost kontrolisala.
NN: Srbija nema ni državnu revizorsku instituciju. Zašto?
BARAĆ: Jedina država u Evropi koja nema državnu revizorsku instituciju je Srbija, iako je zakon o ovom telu donet još u novembru 2005. godine. Argumenti koje vlast koristi da bi objasnila zašto nema revizorske institucije, Ustavnog suda i drugih važnih institucija nisu tačni.
U Akcionom planu za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije piše da revizorska institucija nije počela s radom zbog nedostatka finansijskih sredstava i zato što nema stručnog kadra. Na koji način je to utvrđeno? Kada je objavljen konkurs za ta radna mesta, ko je obavio intervjue sa kandidatima? Iza argumenata stručnosti i nestručnosti se kod nas uglavnom krije namera da se neki problem ne reši, a novca uglavnom nema kad vlast ne želi da uspostavi rad određene institucije. Ogroman novac se iz državnog budžeta potroši za nabavke za koje tek u međusobnim obračunima političara saznamo da su državi apsolutno nepotrebni (satelit za vojsku, po dva šlema za svakog vojnika, a nešto i za rezervu...). Nacionalni investicioni plan od milijarde i šest stotina miliona evra, u kome su planirane desetine projekata za verske objekte, svedoči da izgovor o nedostatku novca nije tačan. Agencija za privatizaciju, na primer, za pravne i ekonomske konsultacije u privatizaciji uvek angažuje domaće privatne oditorske firme, daje ogroman novac za njihove usluge i vrlo agresivno štiti njihove nalaze od javne kritike. Kada je Savet svojevremeno dovodio u pitanje rad `Deloitte` ili Ekonomskog instituta u pojedinim privatizacionim projektima, na nas se iz Ministarstva i Agencije za privatizaciju sručila lavina uvreda da smo nestručni, a da su te projekte radili vrsni eksperti. Pojedini od tih eksperata koje država obilno plaća za konsultacije u privatizaciji javno govore da se korupcijom ne treba baviti dok se ne okonča tranzicija, a predstavnici vlasti dižu galamu o njihovoj neupitnoj stručnosti kako bi onemogućili trezven razgovor o konkretnim problemima, posebno odnosu Agencije sa privatnim konsultantima i o trošenju ogromnih sredstava na njihove usluge. Bilo bi veoma korisno da javnost dobije podatke o svim činjenicama vezanim za određene velike privatizacije - na primer prodaju cementara: koliko su koštale konsultantske usluge, ko ih je vršio, zašto je cementara većeg kapaciteta i povoljnijeg položaja prodata za manje para, zašto cementare ne plaćaju koncesiju za laporac, zašto mogu da promene energente za proizvodnju i ugroze životnu sredinu, a da im ugovor to ne zabranjuje. S druge strane, vidimo kako u Srbiji prolaze vrsni stručnjaci koji odluče da se prihvate nekog državnog posla, ali koji ne prihvataju da rade po diktatu vlasti.
NN: Šta se dešava sa takvim stručnjacima?
BARAĆ: Iskustvo Saveta upravo govori da su u Srbiji nakon 5. oktobra najugledniji stručnjaci bili voljni da se uključe u izgradnju demokratske države - tada su poziv za rad u Savetu prihvatili Zaga Golubović, Vojin Dimitrijević, Čeda Čupić, pokojni Nikola Milošević... Međutim, zbog sukoba sa Vladom svi su oni u međuvremenu napustili Savet, a poslednjih godina smo mogli da vidimo i kako mnogi ugledni, stručni ljudi bivaju osramoćeni i izbačeni sa posla zbog sukoba sa vlašću ili finansijskim moćnicima (reizbori sudija, izbori tužilaca, izbor članova RRA....). Zar posle svega toga možemo očekivati da se neki ugledni stručnjak prihvati, na primer, funkcije člana saveta državne revizorske institucije, kad zakon predviđa da njegov opoziv može pokrenuti dvadeset poslanika u parlamentu. Kakvu nezavisnost u svom radu on može da očekuje? Institucije se formiraju primenom loših zakona, njihove nadležnosti se namerno pretrpavaju, institucije se popunjavaju proverenim poslušnim, a nestručnim partijskim kadrovima, i zbog toga zaista stručni i čestiti ljudi ne žele da se prihvate najodgovornijih, ali i najuglednijih poslova u ovoj zemlji, jer se vlast poigrava i sa ljudima i sa institucijama. I kada Vlada kaže kako ne može da nađe stručnjake koji bi se angažovali u radu ovog tela, jer niko neće da prihvati, valjda je jasno koja je suštinska prepreka formiranju nezavisne državne revizije i ostalih nezavisnih institucija. Ali, čak i da je osnovana u zakonskom roku, revizorska institucija ne bi mogla da radi, jer Vlada Srbije čak i ne sačinjava izveštaje o izvršenju budžeta koji bi trebalo da budu predmet revizije.
NN: Zašto smatrate da je korupcija sistem na kojem počiva i ova, kao i prethodne vlade u Srbiji?
BARAĆ: Vlada na razne načine drži pravosuđe i parlament u pokornosti (posebno izborom kadrova), oni su i dalje servis izvršne vlasti, što se nedavno ponovo moglo videti prilikom formiranja parlamenta. Poslanici su verifikovali mandate tri meseca pre dogovora o formiranju Vlade, ali pre formiranja Vlade nisu počeli sa radom, već su čekali da im ona to odobri, čime su još jednom pokazali da Vlada kontroliše njih, umesto oni nju. Vlada Srbije već sedmu godinu ne dostavlja parlamentu na usvajanje završni račun budžeta, niti to parlament od nje traži, čime sam sebi uskraćuje osnovni mehanizam za kontrolu rada Vlade.
Sprega između krupnog kapitala i vlasti je toliko uhodana da je postalo svejedno koga će gde da postave prilikom formiranja nove vlade. Bivši ministar za energetiku je sada ministar vera i to nikome ne zvuči neobično. Da li to znači da za obavljanje ministarske funkcije nije potrebno nikakvo znanje, ili da su naši ministri renesansni ljudi koji sve znaju, pa isti čovek može da bude ministar finansija u jednoj, a onda ministar ekonomije i regionalnog razvoja u sledećoj vladi. Ili on zaista sve zna, ili je potpuno svejedno da li zna bilo šta, osim da radi u interesu onih koji su finansirali njegov dolazak ili ostanak na vlasti.
NN: Šta je Savet za borbu protiv korupcije posebno analizirao tokom svog rada?
BARAĆ: Savet za borbu protiv korupcije je u oblasti kontrole trošenja budžetskih sredstava naročito analizirao Nacionalni investicioni plan (NIP) i zaključio da su sa NIP-om potpuno razoreni mehanizmi za kontrolu trošenja budžeta koji su kako-tako počeli da se uspostavljaju tokom 2002. i 2003. godine. Ponovo imamo isto stanje kao devedesetih godina - stranke koje učestvuju u izvršnoj vlasti troše novac iz budžeta da bi finansirale svoje predizborne kampanje. Postupak u kom su ministri birali projekte koji će se realizovati u okviru NIP-a potpuno je netransparentan, a kad pogledate spisak izabranih projekata potpuno vam je jasno da je to samo spisak želja stranaka iz vlasti kako da ojačaju svoje biračke baze u susret izborima.
NN: Navodili ste više puta da je alarmantna korupcija u upravljanju javnim sredstvima. Možete li da navedete neke slučajeve?
BARAĆ: O ozbiljnoj sistemskoj korupciji u upravljanju javnim sredstvima građani tek povremeno dobiju poneku nepotpunu informaciju iz afera u žutoj štampi, kao što smo na primer iz obračuna vladajućih stranaka sa Bogoljubom Karićem saznali da njegove firme i on sam duguju milionske iznose za neplaćen porez godinama unazad.
Navešću i drugi drastičan primer, koji mnogo ozbiljnije oslikava nivo sistemske korupcije u manipulaciji javnim finansijama. Vlada je, preko Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda, 2002. godine prodala 42 odsto kapitala `Jugoremedije` čoveku sa Interpolove poternice, Jovici Stefanoviću Niniju, bez provere porekla kapitala, iako je Stefanovićeva firma, `Jaka 80` iz Makedonije, za akcije `Jugoremedije` platila više nego što vredi čitavo preduzeće. I pored toga što je `Jugoremedija` bila u većinskom privatnom vlasništvu, država je sa Stefanovićem potpisala Ugovor o dokapitalizaciji, preko koje je on trebalo da postane većinski vlasnik. Vlasnici 58 odsto kapitala - mali akcionari su na sednici Skupštine preduzeća glasali protiv dokapitalizacije, međutim Stefanović se zahvaljujući falsifikatu uknjižio kao većinski vlasnik i uz pomoć policije i privatnog obezbeđenja izbacio ostale akcionare iz fabrike i kao radnike i kao suvlasnike. Kada su posle tri godine sudskih sporova mali akcionari uspeli da dokažu kršenje zakona i kada su sudovi raskinuli oba ugovora koja je Akcijski fond potpisao sa Stefanovićem, a mali akcionari se vratili u `Jugoremediju` kao većinski vlasnici, zatekli su sledeću situaciju: Ministarstvo finansija je sve vreme Stefanovićeve uprave omogućavalo `Jugoremediji` da uopšte ne plaća porez, ali onog trenutka kada su mali akcionari preuzeli fabriku, Poreska uprava je blokirala račun `Jugoremedije` i zatražila da se odmah, bez ikakve mogućnosti reprograma, plati nagomilani dug za porez koji Stefanović godinama nije plaćao.
NN: Međutim, ta priča je dobila nastavak. Ministar ekonomije Mlađan Dinkić nedavno je najavio ponovnu privatizaciju `Jugoremedije`. Može li se to uraditi?
BARAĆ: Kako se može privatizovati fabrika koja je već privatna? Da li to znači da će država ponovo prodavati manjinski udeo u `Jugoremediji` kao da je vlasnik cele fabrike, kršeći pri tom elementarna prava ostalih vlasnika? Ne zaboravite da `Jugoremedija` nije jedini slučaj u kojem se Vlada mešala u trgovanje akcijama privatnih preduzeća, nazivajući to procesom privatizacije. Setite se preuzimanja `C marketa`, kojim je Miroslav Mišković ostvario potpuni monopol u maloprodaji u Srbiji. Dogovor o podeli imovine `C marketa` zaključen je na sastanku sukobljenih tajkuna sa premijerom, tako da je preuzimanje akcija malih akcionara na berzi nekoliko dana kasnije bilo samo realizacija ovog dogovora, simulacija berzanskog trgovanja po unapred dogovorenoj ceni akcija.
NN: Šta je sporno u vezi s koncesijom za izgradnju puta Horgoš - Požega, za koji ste tvrdili da je drastičan primer korupcije u samom vrhu izvršne vlasti, te da nema osnovnih elemenata za koncesiju?
BARAĆ: Odluka o koncesiji nije mogla biti doneta bez mišljenja Vojvodine kao zainteresovane strane. Međutim, ne samo da Vlada nije konsultovala pokrajinsku vlast prilikom dodele koncesije, već pola godine nakon zaključivanja ugovora Vojvodina i dalje ne može da dobije ugovor koji je Vlada zaključila, iako kao zainteresovana strana u ovom postupku i ima pravo da dobije svu dokumentaciju.
Pravih, zakonom predviđenih razloga za davanje koncesije za izgradnju koridora 10 nema, jer se radi o pretežno već izgrađenom putu - izgrađene su tri trake, a za obilaznice i most u Beškoj uzeti su međunarodni krediti za koje se plaćaju penali jer se ne realizuju. U predlogu odluke za davanje koncesije piše da se završetak koridora 10 može finansirati iz putarine za korišćenje već izgrađenog dela puta i iz već dobijenih međunarodnih kredita, a izgradnja ovog međunarodnog koridora je pravi projekat za NIP, ali tog projekta u njemu nema, osim jednog neznatnog iznosa. Zašto se onda donosi odluka o koncesiji? Samo zato da bi stranka Velimira Ilića mogla da ispuni predizborno obećanje da će izgraditi autoput od Beograda do Čačka; i pošto za taj put nikada ne bi dobili koncesiju, ministar je interes svoje stranke i svoj opstanak na vlasti nametnuo projektu od nacionalnog značaja, potpuno poništavajući javni interes, otvarajući pri tom ozbiljan sukob između Vojvodine i Beograda, ucenjujući Vladu da će joj otkazati podršku ako od koncesije odustane. Taj put bi imao smisla, ali se nikako ne bi mogao vezivati za izgradnju koridora 10 niti za novac od tog posla, ako bi vodio do granice sa Crnom Gorom ili Bosnom, pa da, u saglasnosti sa Vladom druge države, na primer postane deo puta do luke Bar ili drugog za državu potrebnog odredišta.