Vojislav Brajović, poznati srbijanski glumac, koji je tokom bogate karijere ostvario veliki broj pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, još se uhodava u ulozi ministra kulture u Vladi Srbije.
Iako mu politički angažman oduzima mnogo vremena, Brajović ipak pronalazi vremena i za igranje u predstavama i filmovima. Za `Nezavisne` govori o svom političkom angažmanu, značaju kulture za jednu zemlju, o glumi, partizanima i bivšoj Jugoslaviji.
NN: Šta Vas je ponukalo da uđete u političke vode?
BRAJOVIĆ: Stara je stvar da, ako se čovek ne bavi politikom, baviće se ona njime. Ono što tu jeste osetljivo mesto je pitanje šta podrazumevamo pod bavljenjem politikom i političkim angažmanom. Obaveznu pripadnost određenoj političkoj partiji svakako ne, definisan stav i odnos prema stvarima, promišljanja u tom smislu, svakako da. Dakle, hteli ili ne hteli, i kad ćutimo, mi iskazujemo neki stav. Odnos umetnosti (umetnika) i politike je velika tema. Što se mene tiče, prihvatio sam mesto ministra kulture Republike Srbije, jer još imam, ako hoćete, utopiju da se nešto može uraditi; kulturom pothraniti optimizam ljudi, za nijansu ponegovati njihove kulturne potrebe, učiniti da inače bogata srpska kultura dobije bolji tretman i afirmaciju, stvoriti klimu u kojoj će se umetnost sama za sebe izboriti. Ona je, uveren sam, na duže staze delotvornija i snažnija od politike.
NN: Kako planirate to da realizujete?
BRAJOVIĆ: Možda će zvučati neskromno, ali pokušaću da napravim neku vrstu elektrošoka, ne samo u Ministarstvu nego i u državi, kada je o kulturi reč. Kreativni pristup u jednom delu državne uprave biće koristan za celu vladu i što ih ja više budem uznemiravao pristupom koji ne pripada uobičajenom krugu državne administracije, biće korisnije za sve. Meni to neće škoditi jer nemam šta da izgubim, a mogu da pomognem da u rasuđivanju o viziji države i društva mogu da pogledaju kuda ovo društvo i država žele da idu. Namera mi je da ukažem na važnost, značaj, pa i moguću profitabilnost kulture. Ona je nesumnjivo najbrži, najefikasniji i najlepši način komunikacije među ljudima, među kulturološki različitim sredinama, među zemljama.
NN: Kako se snalazite u ulozi ministra?
BRAJOVIĆ: Snalazim se. I trudim se. A treba da prođe vreme da bismo razgovarali o dometima moje utopije.
NN: Da li posvećivanje politici znači i kraj Vaše glumačke karijere?
BRAJOVIĆ: Naravno da ne i nadam se da ne. Umetnika ne možete osuditi surovije nego da mu uskratite mogućnost da se bavi svojim umetnošću.
NN: Igrali ste u više od 80 serija i filmova. Da li su Vam neki film i uloga ostali u posebnom sjećanju i zbog čega?
BRAJOVIĆ: Pomenuli ste serije i filmove, a meni su nekako u nežnijem sećanju uloge iz pozorišta. One dovode do zadovoljstva koje umetnik ima zahvaljujući privilegiji da oseti živ kontakt s publikom. Nemerljivo je to sa bilo kojim priznanjima, pohvalama i nagradama. Rado se sećam Vase Vučurovića iz predstave `Mrešćenje šarana` Aleksandra Popovića, Kornejevog Matamora u `Pozorišnim iluzijama`, Njegoševog `Lažnog cara Šćepana Malog`, Prospera u Šekspirovoj `Buri`... To su uloge koje više neću igrati, ali me takođe raduje ovih desetak, takozvanih živih, koje igram na scenama u Beogradu i Novom Sadu.
NN: Gdje Vas više ima u posljednje vrijeme, u pozorištu ili u filmu?
BRAJOVIĆ: Trenutno me, mislim poslednjih sezona, možda ima više u pozorištu. Na mesto ministra došao sam sa takozvanih dvanaest živih uloga na raznim scenama. To ne znači da me nema na filmu. Naprotiv. Upravo sam završio snimanje dva filma; `Djevojka bez tijela` Vinka Brešana, koji se radi u koprodukciji sa Hrvatskom, i `Dečak iz vode` u režiji Marije Perović, koji se radi u koprodukciji sa Crnom Gorom. Preferiram, pre i posle svega, dobru ulogu. Na sceni ili pred kamerama, manje je važno.
NN: Poznati ste po ulozi Tihog u `Otpisanima`. Šta danas mislite o partizanima?
BRAJOVIĆ: Tihi je deo jednog vremena, jedne, usuđujem se reći, svojevrsne legende. Bio je to zajedno sa Prletom, Pajom Bakšišem, Čibijem, Marijom i brojnim drugim junacima iz filmova i sa TV ekrana. I neka tako i ostane. Bila je to prvenstveno priča o borbi dobra i zla, a ne o ideologiji. Mladi ljudi su je zavoleli jer su u izvesnom smislu dobili svoje junake, slično kao što su, recimo, tretirani junaci u čuvenim vestern filmovima. Što se partizana tiče, oni su kao ideologija, izvesno je, stvar prošlosti. Kao i priča o moći dobrote i žudnje za životom (kako su romantično prikazivani u istim tim tako popularnim serijama i filmovima) možda i ne bi trebalo da budu stvar prošlosti.
NN: Kako Vam izgleda današnja kinematografija u zemljama bivše Jugoslavije?
BRAJOVIĆ: Srpska kinematografija je u zamahu razvoja. Vidi se to i po njenim dometima van granica zemlje, i po njenim kako osvedočenim tako i mladim autorima, i po ostvarenjima. Ne sekirajte se, i problema ima na pretek. Postoji, recimo, problem bioskopa. Gase se, zastareli su, nemaju publiku. S druge strane, razvijaju se filmski festivali unutar zemlje zahvaljujući kojima publika može da prati domaću, i ne samo domaću kinematografiju. No, uopšte uzev, razvojni ton je, rekao bih, dominantan. Pa ako hoćete, ne može se reći ni da je briga društva izostala. Svaka od zemalja bivše Jugoslavije na ovaj ili onaj način brine o svojoj kinematografiju. Veseli me prestižan filmski festival u Sarajevu, zatim u Motovunu i da ne nabrajam. Mislim i da smo na pragu koprodukcijskih ostvarenja ne samo zemalja bivše SFRJ već čitavog regiona. I to je dobro; i kao susret umetnika različitih estetika i iz različitih sredina i kao mogućnost za udruživanje sredstava, odnosno pravljenja filmova sa većim budžetima. Film, i ne samo on, u jednom trenutku je bio na gubitku raspadom Jugoslavije. Pre svega zbog (mogućeg) broja gledalaca. Međutim, međusobnom festivalskom i drugom saradnjom kinematografija zemalja bivše Jugoslavije, taj kao i drugi problemi filma dobijaju obrise svog rešenja.
NN: Da li imate kontakte s kolegama glumcima iz bivše Jugoslavije?
BRAJOVIĆ: Glumačke veze s mojim kolegama nisu prekinute ni u najgorim ratnim godinama. Redovno sam bio u kontaktu sa Borom Stjepanovićem, Slobodanom Unkovskim, Davorinom Popovićem, Mustafom Nadarevićem, Milenom Zupančič, Janezom Pipanom i drugim divnim ljudima, velikim umetnicima. Pomagali smo se međusobno i rečju i delom.
NN: Da li Vam kao umjetniku nedostaje bivša Jugoslavija?
BRAJOVIĆ: Nedostaje mi taj široki kulturni prostor, mogućnost da bez posebne papirologije negde odem ili da mi neko dođe. I to u osnovi nema veze s političkom činjenicom da li je reč o jednoj državi, administrativnoj celini ili ne. To prosto ima veze samo sa životom.
NN: Kada će Vas publika u BiH moći vidjeti u nekoj od predstava?
BRAJOVIĆ: Onda kada budem imao tu veliku radost da je pozdravim. Vremenski ne znam kada će to tačno biti, ni s kojom predstavom, ali zadovoljstvo je moje.