Malo šta tako uporno izaziva kontroverze u Srbiji kao saradnja s NATO-om, koju pojedini vide kao nužnu, mnogi kao neosnovanu, neki čak i kao izdaju, a sve glede nesrećnog bombardovanja Srbije iz 1999. godine.
Stoga vrlo često činjenice i stvarno stanje stvari ostaju zamagljeni, prilagođavani odgovarajućem političkom trenutku i njegovom partikularnom interesu. Tragom stvarnosti, dublje analize odnosa dve strane, razgovaramo s Igorom Novakovićem, direktorom istraživanja u ISAC fondu.
- Kakav je zaista trenutni nivo saradnje Srbije i Alijanse?
NOVAKOVIĆ: U najkraćem, mislim da je zadovoljavajući, uzimajući u obzir politički dijalog, parlamentarnu saradnju, pa kroz Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) u okviru Partnerstva za mir.
Neizostavan je i značaj saradnje s KFOR-om na Kosovu, koji je od presudne važnosti za bezbednosnu situaciju na samom Kosovu i položaj Srba tamo. Čak postoje programi NATO-a kojima Srbija pomaže, poput podrške NATO-u u obukama vojnog i civilnog personala u Iraku 2017, što je nedavno spomenuo i Mark di Paolo, direktor Direktorata NATO-a za izgradnju institucija i kapaciteta odbrane. S druge strane, pravo je pitanje zašto se o ovoj saradnji ne govori više u javnosti i zbog čega se ne promoviše.
- Pa zašto?
NOVAKOVIĆ: Jasno je da postoji teško nasleđe od pre dve decenije, pre svega zbog bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine od NATO-a, ali takođe postoje i državni i nacionalni interesi koji nalažu realističnije postupanje. Drugim rečima, saradnja postoji, u velikoj meri je zadovoljavajuća, ali se nedovoljno o njoj govori, a pojedini zvaničnici njen značaj ponekad i umanjuju, što nije utemeljeno u činjenicama.
- Konkretizujmo na primeru saradnje kroz Partnerstvo za mir. Šta Srbija dobija, a šta gubi, pa da bi trebalo i umanjivati značaj ovog odnosa?
NOVAKOVIĆ: Rekao bih da ne gubi ništa, a da dobija puno, pre svega zato što ne postoji zemlja u našem regionu koja nije ili članica NATO-a ili članica Partnerstva za mir. Jedina tačka na Jadranu koja formalno nije unutar NATO-a je Neum u BiH. Srbija je okružena državama članicama, tako da je neka vrsta unapređene saradnje i dijaloga u velikoj meri značajna za bezbednost same države. Već sam spomenuo i programe u kojima Srbija učestvuje. Sam IPAP je takođe veoma bitan, pošto se kroz njega podržavaju reformski procesi koji su vezani i za proces evropskih integracija.
- S EU integracijama je nekako u vezi i nedavna odluka Srbije da se izuzme iz svih vojnih vežbi uz obrazloženje da trpi pritiske sa svih strana. Šta se ovde desilo i kako tumačite potez Srbije?
NOVAKOVIĆ: Pa samo i postoje glasine i ono što je naveo tadašnji ministar odbrane, a što se odnosi na pritiske. Indikativno je što se to desilo praktično u vreme potpisivanja tzv. Vašingtonskog sporazuma, a pre vežbe koja je trebalo da bude održana u Belorusiji. Nekoliko faktora je bilo, čini mi se, presudno: uspon u saradnji sa SAD, a s druge strane potreba da se očuva dobar odnos s Rusijom, percepcije unutar same Unije oko Belorusije u kontekstu nedavnih predsedničkih izbora i, naposletku, utisak kakav bi učešće Srbije u takvoj vežbi ostavio na Zapadu. Na neki način, to je bio iznuđen potez kojim je opet predstavljena navodna nepristrasnost Srbije i jednako tretiranje strana. Kolike će to ostaviti posledice na samu saradnju iduće godine, pre svega u okviru Partnerstva za mir, a potom i bilateralnu saradnju sa članicama NATO-a, videćemo.
- Pominjali ste da su sve susedne zemlje ili u NATO-u ili idu ka članstvu. Hoće li i Srbija učiniti isto i pod kojim uslovima?
NOVAKOVIĆ: To je pitanje koje se neprekidno postavlja i odgovor je kratak - ne znam. Mogu samo da kažem šta su praktične prepreke. Prva je pitanje Kosova. Dokle god imamo ovakvu situaciju između Beograda i Prištine, Srbija jednostavno ne može postati članica NATO-a - od principijelnog stava da države s nerešenim teritorijalnim problemima ne mogu ući u Alijansu (jer to predstavlja uvoženje bezbednosnog problema), do verovatne mogućnosti da ulazak bude blokiran od neke od članica koje priznaju nezavisnost Kosova.
Dakle, pitanje Kosova mora da bude rešeno, a tek potom možemo da pričamo o tome. Drugi ozbiljan izazov je percepcija građana koji u ogromnim procentima odbijaju ovakav scenario, pre svega zbog nasleđa devedesetih, ali i konstantnog anti-NATO diskursa, koji forsiraju određeni mediji i određene javne ličnosti, dok o koristima saradnje uglavnom govori civilno društvo. Međutim, hteo bih da podsetim na to da polovinom dvijehiljaditih ulazak u NATO nije bio toliki tabu i da su ispitivanja javnog mnjenja svedočila da je podrška bila mnogo veća.
Konkretnije pitanje je šta bi Srbija dobila od članstva. Lično mislim da bi dobila dosta, od bezbednosnog kišobrana do unapređenih mogućnosti za komunikaciju s partnerima u NATO-u i EU. Uvek je bolje da ste za stolom, jer ako niste, morate da uložite mnogo više i truda i energije ako želite da se i vaš glas čuje.
- Mnogi će reći da je balansiranje Srbije između Istoka i Zapada tek ilustracija neutralnosti, ali je ipak činjenica da se zadnjih godina, vojno, Srbija više oslanja na Rusiju nego na NATO. Ili je posredi tek utisak?
NOVAKOVIĆ: Balansiranje i nepristrasnost nisu nužni za neutralnost, to je činjenica koja se često previđa. Čak i za vreme hladnog rata. Neutralnost se kao status, pre svega, odnosi na ponašanje tokom rata, kada se traži nepristrasnost. Balansiranje je nasleđe, čini mi se, Pokreta nesvrstanih i uloge SFRJ u njemu. Takođe, mislim i da je iluzija da se Srbija više oslanjala na Rusiju. Treba, na primer, samo pogledati podatke o broju vojnih vežbi i s kim su izvođene. Međutim, ono što jeste činjenica je da je stvoren utisak i u domaćoj i u stranoj javnosti da je Srbija mnogo više oslonjena na Rusiju nego što jeste. Podsetiću vas na vojnu vežbu "Slovensko bratstvo" od prošle jeseni, čiji je deo održan u Srbiji, i samu medijsku halabuku koja je stvorena. Na kraju, niti su S400 i Pancir S1 sistemi ostali u Srbiji, niti je ta vežba doprinela nekom suštinskom faktoru bezbednosti Srbije. A i samo dopremanje oba sistema sigurno nije izvršeno bez prethodnog obaveštavanja NATO-a, ako ne i dogovora, pošto je moralo da se izvrši kroz vazdušni prostor država članica.
Objavljivanje ovog teksta je dijelom finansirano grantom Ministarstva spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država (Department of State). Mišljenja, nalazi i zaključci koji su ovdje navedeni pripadaju autorima i ne odražavaju nužno mišljenja, nalaze i zaključke Ministarstva spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
