Sećate li se Mastrihta? To je gradić u holandskoj provinciji Limburg u kojem se dvanaest zemalja tadašnje Evropske zajednice pre tačno dvadeset godina, 10. decembra 1991. godine, dogovorilo o stvaranju Evropske uniju. U Mastrihtu su rođeni evro i zajednička spoljna i bezbednosna politika. U Mastrihtu je, takođe, sahranjena Jugoslavija.
Za one koji su zaboravili, bilo je to vreme kada su Francuska i Britanija još pomalo podržavale srpsku stranu građanskog rata u SFR Jugoslaviji. Dve važne zemlje, saveznice Jugoslavija u Drugom svetskom ratu, barem su nekoliko meseci u drugoj polovini 1991. godine pružale kakav takav, uglavnom mlitav i mlak, otpor nemačkoj rešenosti da prizna nezavisnost otcepljenih jugoslovenskih republika Hrvatske i Slovenije. Tek su u Mastrihtu potpuno položile oružje, ali ne pre nego što su i jedna i druga od Nemaca nešto dobile za uzvrat. Francuzi su nas "razmenili" za nemačku podršku francuskom konceptu zajedničke evropske spoljne politike, a Britanci za mogućnost da ostanu izvan evro zone i zadrže funtu.
Mastrihtski ugovor omogućio je još poneki izuzetak onima koji su se dobro prodali: Danci su, primera radi, dobili ekskluzivno pravo da i u novoj Evropi bez granica brane Nemcima (i drugim strancima) da kupuju vikendice na njihovoj teritoriji, pa je protokol o "izvesnim odredbama koje se odnose na Dansku" i zvanično postao deo Mastrihtskog ugovora.
Nas jugoslovenske dopisnike ova je razmena političkih dobara podsetila na Andrićevu metaforu o Balkanu kao "sitnom krvavom kusuru" u trgovini velikih nacija.
A ne zaboravimo da Nemačka tada nije ni blizu bila ono što je sada. Za nju je u ono vreme još bila rezervisana izlizana stilska figura o "ekonomskom džinu i političkom kepecu". Britanska štampa zgražala se nad "buldožerskom taktikom" pomoću koje je ondašnji nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer izdejstvovao pristanak svojih evropskih kolega da slede nemačku inicijativu o priznanju Hrvatske i Slovenije.
Evropa nije još bila naviknuta da joj Nemačka govori šta da radi. No Nemačka, kojom je 1991. još formalno upravljano iz Bona, nikoga u Mastrihtu nije pregazila već je, kombinacijom iznude i ustupaka, na slobodnom evropskom političkom tržištu praktično "kupila" nezavisnost i priznanje svojih republika mezimica iz Jugoslavije. Nemcima je bilo žestoko stalo da izvedu Hrvatsku i Sloveniju iz Jugoslavije, i bile su spremne da pruže određenu "odštetu" za to manje raspoloženim članicama Evropske zajednice. Francuska i Engleska malo su se gicale, ali im nije padalo na pamet da bilo šta žrtvuju kako bi nametnule svoje viđenje jugoslovenskog sukoba, u kojem je bilo i razumevanja za srpsku stranu, makar samo u tragovima.
Posle su se i Amerikanci, u jeku bosanskog građanskog rata, izgovarali da je Nemačka bila ta koja je u jesen 1991. "po svaku cenu insistirala" da Evropa prizna otcepljene YU republike, te da prema tome Nemačka snosi odgovornost za krvavo nasilje koje je usledilo (državni sekretari Lorens Iglberger i Voren Kristofer).
Šta je Merkelovoj smetalo da pusti srpsku vlast da barem do izbora drži birače u uverenju da je na dobrom putu da trampi sever Kosova za priznanje nezavisnosti ostatka pokrajine? To je ona "stvaralačka dvosmislenost" na kojoj su službenici Evropske unije zajedno s Tadićem godinama radili kako bi Srbiju što duže držali "na evropskom putu" i u blaženom neznanju
Ako čitaoca muči osećaj već viđenog, neka ne zaboravi da Srbi danas imaju posla sa jednom veoma drugačijom, daleko moćnijom Nemačkom, neprikosnovenim liderom Evrope, u kojoj Francuska igra ulogu druge violine, a Britanija ima manje uticaja nego ikada. Sve tri države su odmah priznale Kosovo, a jedina je razlika među njima to što Nemačka ima kancelarku čiji moto glasi "otvorenost je bolja od harmonije", koja veruje da neposrednost u iznošenju stavova nikom ne može da škodi i koju ne muči briga da ne pozledi nečija osećanja. Kada je u avgustu bila u Beogradu, svom je sagovorniku s Andrićevog venca jasno dala do znanja da Srbija može da uđe u Evropu bez Kosova - ili da ne uđe u Evropu, ali opet bez Kosova. Za razliku od nje, francuski i britanski lideri bili su voljni da Tadiću omoguće da još neko vreme zavarava svoje građane pričom o tome kako Srbija ne mora da bira između Kosova i Evrope jer EU tobož "nema jedinstven stav u pogledu Kosova". Šta je Merkelovoj smetalo da pusti srpsku vlast da barem do izbora drži birače u uverenju da je na dobrom putu da trampi sever Kosova za priznanje nezavisnosti ostatka pokrajine? To je ona "stvaralačka dvosmislenost" na kojoj su službenici Evropske unije zajedno s Tadićem godinama radili kako bi Srbiju što duže držali "na evropskom putu" i u blaženom neznanju. Uoči prošlih izbora u Srbiji, tadašnji komesar za proširenje Oli Ren umirivao je srpsku javnost izjavama da "niko ne bi trebalo da očekuje da će Srbija činiti ustupke u vezi s Kosovom zbog procesa pridruživanja EU", naglašavajući da su to "odvojeni procesi koje treba držati odvojenim".
Na veliku žalost po službeni Beograd, ta vrsta "kreativnog ambiguiteta" ne odgovara temperamentu predsednice nemačke vlade, niti dominantnoj evropskoj poziciji političkog lidera države kojoj zvanična Poljska ovih dana komplimentira da je "naša neophodna nacija" (indispensable nation, izraz koji je Madlen Olbrajt svojevremeno smislila za opravdavanje sve većih planetarnih ambicija jedine preostale velesile).
Sudbina evra i kandidature Srbije istovremeno se rešavaju u Briselu u momentu kada gospođa Merkel nije pomirljive volje niti raspoložena za ustupke. Jedan ju je francuski parlamentarac, zabrinut za sudbinu evra, poredio s Bizmarkom i optužio da "nameće konfrontaciju kako bi uspostavila svoju dominaciju". Možda je posredi francusko preterivanje, ali ne sluti na dobro ni kada su srpska nadanja posredi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.