"Glasamo u nedelju?"
"Glasamo!"
"Koga ćeš ti?"
"A koga? Dodika! Onaj Tadić k'o ovaj."
"Onaj" je Ognjen, "ovaj" je Boris, to je jasno kao dan. Onome ko uopšte zna da i Srpska ima svog Tadića koji, istina, još nije bio predsednik kao "ovaj", ali ima takve ambicije. Dijalog je zabeležen usput, slučajno jednog jutra pre nekoliko dana u beogradskom prigradskom autobusu koji saobraća prema udaljenom zemunskom naselju. Jednom od onih koji su prekodrinski i ostali nevoljnici sa zapada i severozapada nekadašnje Jugoslavije devedesetih nastanili bežeći pred cevima.
Iako narod ovdašnji voli da raspreda političke priče, o izborima i ponudi posebno, u autobusu niko ni da se osvrne na grlene glasove; o uključivanju ni pomena. Sva je prilika da većina ljudi uopšte nema pojma da su u nedelju u Bosni i Hercegovini, pa time i Srpskoj, opšti izbori. Ne znaju ljudi i ne dotiče ih se, imaju svoju muku, a i naših izbora im je preko glave.
Doduše, pravo je pitanje kako bi običan čovek, onaj koji ne surfuje po internetu i nema kablovsku televiziju, a takvih je poprilično u Srbiji, uopšte znao za bh. izbore kad su oni ovde praćeni prilično rečitom medijskom šutnjom? Tišinu dugu nedeljama u tradicionalnim medijima, podjednako i u ozbiljnim i u žutim, prekinu intrigantne vesti kao nedavni predlog predsednika RS Milorada Dodika da studentski dom ponese ime Radovana Karadžića, ali i to ostane bez posebnog odjeka.
Ako se izuzmu šture informacije sa skorašnjih uobičajenih sastanaka vlada Republike Srbije i Republike Srpske, zapaženo gostovanje predsednika RS Milorada Dodika u gledanoj "Ćirilici" Milomira Marića na TV Hepi i politička analiza u elektronskom "Standardu" Željke Cvijanović, u medijima gotovo da nema informacija o bosanskim izborima. Ko želi da se informiše mora na prekodrinske sajtove i kanale.
No, vratimo se bešumnoj kampanji - u beogradskoj štampi nema ni ranije omiljenog licitiranja ko će kome pružiti političku ruku i podršku, nema podsećanja na pečene volove i bratske veze, nema koncerata i kozaračkog kola, uzdržanost je naglašena; nekako je sve u tonu letošnjeg obećanja premijera Aleksandra Vučića da se ni on, ni Vlada Srbije, ni njegova Srpska napredna stranka neće mešati u izbornu volju građana Republike Srpske. Iste one kojoj su ne tako davno u svakoj kampanji bili mirođija.
To julsko obećanje koje je obnarodovano posredstvom Vladine kancelarije za medije, dato je u Vučićevom razgovoru sa čelnicima SDS-a Mladenom Bosićem i Ognjenom Tadićem. Kako je pres-služba saopštila, premijer je na početku razgovora naglasio da Srbija, u skladu sa Dejtonskim sporazumom i Sporazumom o specijalnim vezama sa Republikom Srpskom, podržava Srpsku i da će joj i dalje tu podršku pružati i uvek štititi stabilnost Republike Srpske unutar teritorijalno celovite Bosne i Hercegovine.
I to je otprilike sve. Nije mnogo, reklo bi se na prvi pogled, a zapravo je mnogo više od toga, iznuđeni koncept. Stisnuta svojom mukom na sredokraći između Brisela i Moskve, pod sanjivim ali dovoljno budnim okom Vašingtona, Srbija sebi ne dopušta pogrešne korake, što se svakako odnosi na vrlo glasne i vrlo jasne poruke političkih takmaca u Srpskoj. Dodikove, pre svega, koji primerice neuvijeno govori o konfederalizaciji BiH, tri republike i slanju Dejtonskog sporazuma na istorijsko bunjište.
Nema nikakve sumnje da dobar deo onog što se doskora u Srbiji zvalo politički vrh a sada je usredsređeno na premijera lično, dobar deo analitičara posebno desnih i nacionalnih koji u priličnoj meri kroje javno mnenje, ali i široke javnosti, deli takvu viziju. Nekako je bliska i onima koji je ne dele do kraja jer učesnicima i posmatračima raspada bivše SFRJ naprosto teško ide u glavu slika celovite "Jugoslavije u malom", kako je BiH svojevremeno nazivana. Ali, to je odobravanje ili prihvatanje realnosti, što je nova mantra, nekako tiho, kao da je svima postalo jasno da se to ne može glasno reći, osobito ne iz Nemanjine 11, gde je sedište Vlade Srbije zaklete na čuvanje Dejtonskog sporazuma.
Sva je prilika da većina ljudi uopšte nema pojma da su u nedelju u Bosni i Hercegovini, pa time i Srpskoj, opšti izbori. Ne znaju ljudi i ne dotiče ih se, imaju svoju muku, a i naših izbora im je preko glave
U ovom se grmu nesumnjivo krije i odgovor na pitanje zašto je predizborna tišina napadna i duga. U Srbiji, ne Srpskoj; dok tamo pršti na sve strane i na svim relacijama, specijalne veze matice i entiteta, tako bučno i napadno negovane, ne pomažu mnogo jer je matica u pat-poziciji. A i nekako se izborna kampanja poklopila s iščekivanjem i iščitavanjem novog izveštaja Evropske komisije o napretku ovdašnjih državica prema EU. Bilo kakvo odstupanje Srbije od zacrtane regionalne saradnje, uz puno poštovanje tuđih granica, moglo bi da doda koji minus, a Srbija - iako se na sva usta hvali o najpozitivnijem izveštaju do sada - ima prilično razloga za strepnju. Bučna podrška prvim komšijama i sunarodnicima preko Drine bila bi prst u oko međunarodnoj zajednici iako ni ona sama ne zna kako će očuvati bh. tvorevinu nastalu posle razornog rata.
Nema spora, naravno, da će sve ovdašnje i tamošnje vlasti u svim bliskim vremenima nastojati da očuvaju što tešnje veze. Suprotno ne bi bilo ni razumno ni normalno, i to ne samo posmatrano s emotivnog plana zato što Srbija i Srpska dele dalju i noviju istoriju i mnoštvo zajedničkih građana; tu je ukrupnjavanje interesa, zajedničko tržište za sopstvenu i zajedničku robu i za njen plasman van granica. Mnoštvo je racionalnih razloga za tesne veze, ne samo između Srbije i Srpske, već regionalne uopšte, što su pokazali i nedavni zajednički nastupi, pre svega onaj pred nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Uostalom, slični, ako ne isti, razlozi naterali su posle Drugog svetskog rata i nepomirljive neprijatelje kakvi su vekovima bili Nemačka i Francuska da zažmure i zajedno krenu dalje, pa će pre ili kasnije i Balkan učiniti isto.
Ali, to pre ili kasnije nije još došlo, nisu sve karte podeljene, pa ni skor nije na vidiku. Otuda predizborna uzdržanost koja prevazilazi i očekivanja najvećih zagovornika nemešanja u tuđe stvari.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.