Za razliku od srpskih ustavobranitelja, koji su odbranom ustava iz 1838. godine želeli da ograniče samovolju kneza Miloša Obrenovića, moderni srpski ustavobranitelji referendumom o ustavu iz 2006. godine svoju vlast žele da zadrže.
Stoga su oni referendum o ustavu digli na nivo već mnogo puta viđene priče o `najvišem nacionalnom interesu` ili potrebi očuvanja celovitosti zemlje.
Novi ustav je prikazan kao kruna državotvornih napora Koštuničine vlasti da `sačuva` Srbiju. On je zakasneli napor jedne odlazeće vlasti da se skrene pažnja s ozbiljne krize u odnosima s Evropom i stagnacije procesa evropskih integracija. Ukoliko Crna Gora uspe uskoro da potpiše Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju s EU, čak i površnim posmatračima biće jasno koliko je Srbija počela da zaostaje na svom evropskom putu. Novi ustav treba da bude panacea, čarobni lek koji će da potvrdi mudrost naše današnje političke elite i njenu viziju budućnosti. I on treba naravno da bude donesen pre novih izbora da bi oni koji su na vlasti bili ponovo izabrani. Jer, ko bi menjao takve vizionare koji konačno svom narodu daruju njegovu `ličnu kartu`, odnosno novi ustav.
Da je referendumska kampanja običan uvod u izbore vidi se već i po njenom izgledu. Spotovi na televizijama, bilbordi po ulicama i upotreba (i zloupotreba) javnih ličnosti mnogo više liče na izbornu kampanju nego na raspravu o ustavu. Zato je spontana podrška ovoj kampanji minimalna. Nju odrađuju partijski aktivisti i ljudi koji su svoje karijere vezali za uspehe pojedinih partija. Tek povremeno se javi neki analitičar da nam objasni veliku važnost ovakvog načina donošenja ustava. To je verovatno najjasnije uradio dojučerašnji predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, koji nam je u autorskom tekstu objasnio da izostanak javne rasprave o Predlogu ustava i nije neka mana jer bi ta rasprava ostala `u uskom krugu stručnjaka`! Ako ovako misli čovek koji je bio institucionalno zadužen za odbranu ustava, onda čoveku dođe da se zapita ko treba građane da štiti od samovolje vlasti. Ali to je samo ilustracija argumentacije naših modernih ustavobranitelja, koji javnu raspravu o Predlogu ustava vide kao gubitak vremena, kada su se partijske vođe već dogovorile. Ako to nije primer partijske države, onda je svakako primer kako Koštunica i jedan broj stručnjaka vide nacionalni i državni interes - kao dogovor elite, u kome nema mesta za glas javnosti.
Agresivna medijska kampanja za uspeh ustavnog referenduma, ipak, postavlja još jedno važno pitanje. Ovolika mobilizacija države, od novca do medijske pokrivenosti, radi odbrane vlasti, pokazuje da Koštuničine priče o nemoći da se u modernoj Srbiji sistematski utiče na društvena zbivanja nisu više od prazne fraze. Koliko bi drugačiji bio naš društveni život da se s istom energijom prišlo promeni stavova o invalidima, društvenoj solidarnosti ili Haškom sudu. Može režim u Srbiji da se brani koliko god hoće, ali njegova referendumska kampanja je samo vrsta manipulacije kojom se želi povećanje broja pozitivnih glasova na referendumu. Pa onda i logično pitanje: zašto ovoliko energije nije upotrebljeno za neke druge ciljeve, a ne manipulacije ustavom radi očuvanja vlasti? Odgovor je nažalost jasan i porazan. Tamo gde se vlast vidi kao najviši i najčešće jedini društveni interes svi drugi društveni ciljevi su nevažni. I evo odgovora zašto Srbija zaostaje u evropskim integracijama. U borbi za očuvanje vlasti naše partijske elite su zaboravile na građane i njihove interese. Oni će doći na red tek kada se elite ponovo `dogovore`.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.