Prije nekih šest-sedam godina u gradskom autobusu upoznao sam starijeg sugrađanina, koji je ujutru, u isto vrijeme kada bih ja išao na posao, negdje putovao.
O meni je vremenom saznao baš sve. Pitao me je gdje radim, koliko dugo... Imam li oca, majku, braću, sestre. Zanimalo ga je i čime mi se bave roditelji, da li ih često posjećujem.
Požalio mi se jednom da ga bole noge, te da ga muči prostata, na šta sam mu ispričao da i moj djed ima isti problem, pa bi me on poslije počesto upitao za njegovo zdravlje.
Kritikovao bi me što se još nisam oženio jer "godine prolaze". Kao i svaki penzioner, bio je poprilično radoznao, što mi i nije smetalo.
Ipak, jedno me je sve vrijeme kopkalo. O sebi je jako malo pričao. Rekao mi je da je stekao penziju u jednoj firmi, ne sjećam se kojoj. Bio je istovremeno i jako vedar i prilično ogorčen.
Vidjelo mu se u očima da je razočaran, a na rukama da su one nekad bile pune žuljeva. Na svaki moj diskretan, nenametljiv pokušaj da od njega saznam gdje svako jutro putuje, ostao bi nedorečen. "Idem nešto da obavim", rekao bi.
Kasnije sam promijenio stan i nismo putovali zajedno. Prošlo je, možda, godinu do dvije kada sam ga ponovo, slučajno, ugledao dok izlazi iz javne kuhinje. Nisam mu se javio. U prvi mah, htio sam, ali sam se predomislio.
On se, očigledno, stidi što je, nakon nekoliko decenija kičmanja, prinuđen da stoji u redu za besplatan obrok. Bio sam bijesan.
Nije to njegova sramota, a on je taj teret preuzeo na sebe. Oni koji bi trebalo da se stide koračaju visoko podignute glave.
Situacija u javnim kuhinjama u BiH sve je teža. Na listi su i ljudi sa fakultetskom diplomom.
Od toga okreću glavu oni koji vuku konce nad našim sudbinama. Biće da su luksuznim limuzinama, u kojim se voze, stakla previše zatamnjena. Ne vidi se iz njih sirotinja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.