Mi­la­no­vi­će­vo sve ili ni­šta

Izbor­ni krah Zo­ra­na Mi­la­no­vi­ća, do­ne­da­vno ne­pri­ko­sno­ve­nog še­fa SDP-a Hrvat­ske i ne­ka­daš­njeg hrvat­skog pre­mi­je­ra, di­rek­tna je po­slje­di­ca po­tpu­no ne­pri­ro­dne, po­lu­evo­lu­ira­ne po­li­ti­ke, ko­ju po­slje­dnjih go­di­na utje­lov­lju­ju mno­gi re­gi­onal­ni so­ci­jal­de­mo­kra­ti, nas­tu­pa­ju­ći kao kon­ver­ti­ti-de­sni­ča­ri.

Mi­la­no­vić se, oči­to, u me­đu­vre­me­nu za­nio isu­vi­še ude­sno - i za­vršio je ka­ko je za­vršio. I ni­su ovo­me do­pri­ni­je­le sa­mo nje­go­ve po­slje­dnje, go­to­vo ksfe­no­fo­bne, na­da­sve ne­pri­mje­re­ne izja­ve o svo­jim su­sje­di­ma.

Nje­gov je po­li­ti­čki su­no­vrat otpo­čeo mno­go ra­ni­je. Još od vre­me­na Sa­na­de­ro­vog "gro­gi­ra­nog" i po­bi­je­đe­nog HDZ-a ko­jeg ni­je uspio "do­kraj­či­ti", već ga je svo­jom po­li­ti­kom uspio čak i vi­ta­li­zi­ra­ti!

U me­đu­vre­me­nu je HDZ uis­ti­nu evo­lu­irao u proe­vrop­sku na­ro­dnu par­ti­ju de­snog cen­tra, a Mi­la­no­vi­ćev SDP, kao i sve sli­čne ili iden­ti­čne stran­ke so­ci­jal­de­mo­krat­ske ori­jen­ta­ci­je u re­gi­ji, po­čeo je da to­ne sve du­blje.

Šta na­ma u BiH, za­pra­vo, mo­že da po­ka­že Mi­la­no­vi­ćev krah?

Prvi i klju­čni po­ka­za­telj jes­te da po­li­ti­ka re­gi­onal­nog po­mi­re­nja, uva­ža­va­nja su­sje­da, po­ka­zi­va­nja pa­ci­fi­zma i to­le­ran­ci­je ne­ma al­ter­na­ti­vu. Čak i ako si ne­ka­da bio de­kla­ri­ra­ni ra­di­kal (kao u slu­ča­ju Ale­ksan­dra Vu­či­ća), bi­tno je ono što si sa­da. Ono što sa­da po­ka­zu­ješ, tvo­ja re­to­ri­ka, uva­ža­va­nje dru­gog i dru­ga­či­jeg, "gan­di­jev­ska" po­li­ti­ka strplji­vog gra­đe­nja odno­sa. Ako je ona kat­kad i li­ce­mjer­na, bi­tno je ono što iz sve­ga pro­izla­zi.

Ako je i imao ne­ka­kve šan­se na van­re­dnim par­la­men­tar­nim izbo­ri­ma u Hrvat­skoj, Mi­la­no­vi­ću je, u to ne­ma ni­ka­kve dvoj­be, te­ško na­šte­tio objav­lje­ni sni­mak nje­go­vog su­sre­ta sa pred­sta­vni­ci­ma hrvat­skih ve­te­ra­na, gdje je ovaj u ma­ni­ru vrsnog ne­ofa­šis­te opleo po su­sje­di­ma i ko­mši­ja­ma.

Ako je že­lio igra­ti na sve ili ni­šta, uvi­đa­ju­ći da gu­bi po­dršku i u vlas­ti­toj par­ti­ji, vra­ti­lo mu se - ni­šta. Ra­di­kal­nom re­to­ri­kom ni­je uspio da pri­vu­če gla­sa­če de­sni­ce, a šo­ki­ra­na lje­vi­ca mu je okre­nu­la le­đa.

Na­kon sve­ga, Mi­la­no­vić se vi­še ne­će kan­di­di­ra­ti ni za pred­sje­dni­ka SDP-a i nje­go­va dalj­a po­li­ti­čka ka­ri­je­ra vi­še je ne­go upi­tna.

Mo­gu li, pak, iz Mi­la­no­vi­ćeg kra­ha ne­ku po­uku izvu­ći ovi na­ši?

Te­ško. Te­ško da će­mo taj film gle­da­ti. Na­še, do­ka­za­no, ni­šta ne mo­že po­ko­le­ba­ti, ni­šta ne mo­že na­se­ki­ra­ti, a sa fun­kci­je ih se mo­že od­stra­ni­ti je­di­no fi­zi­čkom sna­gom ili di­za­njem us­tan­ka unu­tar vlas­ti­te par­ti­je (kao u slu­ča­ju Zlat­ka La­gu­mdži­je i SDP-a). I ka­da u ovim stva­ri­ma dos­ti­gne­mo Hrvat­sku, ta­da će­mo bi­ti spre­mni i za EU...