Mladi u Bosni i Hercegovini i ovogodišnji Međunarodni dan ove populacije stanovništva dočekuju na istim pozicijama kao i prethodnih decenija.
Naime, nezaposlenost i nedostatak vlastitog stambenog prostora samo su neki od gorućih problema koji i dalje muče mlade u BiH, a zbog čega sasvim opravdano mnogi od njih žele da napuste ovu državu, koja im nije dala ama baš ništa.
Jer, šta drugo da o ovoj državi misli mlad čovjek, koji je visokoobrazovan i koji posao na birou čeka godinama, ili mlad čovjek koji radi za mizernu platu i kojeg niko, ama baš niko ne vrednuje kao visokoobrazovanog. To normalne zemlje sebi nikad ne bi dopustile. Znači, samo da ode iz ove zemlje i ostavi je onima koji njome vladaju pa kada u njoj ne bude mladih neka onda vladaju sami sebi.
Sa druge strane, mnogi su mišljenja da dio krivice za svoj nezahvalan položaj snose i sami mladi ljudi, pošto među njima vlada letargija i čekaju da im neko drugi servira radno mjesto. To je vrlo diskutabilno pitanje i neka vrsta pogrešne generalne ocjene, jer hiljade mladih ljudi radi po građevinama, pilanama, šumske i svake druge teške poslove za manje od 20 maraka dnevno, uz to bez prijave i bilo kakvog osiguranja, a samo kako bi zaradili nešto. Je l' to ta letargija? Da li su u letargiji mladi farmeri u BiH koji drže po 20 grla stoke, muče se i rade sami po cijelu godinu da bi ih neko na kraju ucjenjivao da li će litar mlijeka biti 30 ili 35 feninga ili da li će kilogram mesa biti ovoliko ili onoliko.
Naravno da nisu, nego najveći dio odgovornosti za takvo stanje snosi društvo, koje će, ako ovako nastavi, potpuno uništiti svaku nadu mladim ljudima za život u BiH, jer ih upravo ono gura u tu letargiju. Mladi ljudi u BiH hoće da rade, nisu oni neradnici, ali država mora da im pomogne u tome i tačka!