Nedugo nakon što su novine objavile imovinske kartone političara, razgovaraju dvojica starih, iskusnih i renomiranih državnih "radnika". Voze se kolima, idu jedan iza drugog, i pričaju na telefon.
- I koliko upisa ti ove godine, majke ti? Ja pola.
- Pa ništa, onu vikendicu, ženino osiguranje, limuzinu. Znaš da mi djeca studiraju u inostranstvu. To je o trošku države, nemaju ovi ništa zavedeno. Talentovani su, biće nešto od njih.
- A joj, ne laži, majke ti, da su ti iskopali onaj račun u San Marinu, razapeli bi te novinari k'o Isusa. Nego, primaš i ono za odvojen život je l'? Čovječe, ja nisam ni za prevoz primio, kakav bezobrazluk. Moram im danas to odmah tražiti, čim dođemo. Napomeni me.
- Ja ne znam šta hoće ovi iz Sekretarijata stvarno, pa treba platiti gorivo svaki dan od Kiseljaka do Sarajeva. Ko će stizat' sve to, jesi normalan? Čuo sam se sa šurjakom neki dan, haha, kaže, ja sve prijavio na onom imovinskom kartonu, kont'o to treba tako. Reko', jesi budala, pa gdje ćeš sve prijavit', ima novine da te tamburaju cijele godine. Polako, rekoh, prijaviš samo ono što se vidi i što već znaju, za sljedeću godinu da znaš. Ako ga izaberu.
- Šta će, amater. Al' ima potencijala, zet mu je doktorirao mužu državne krave, povedi ga malo kroz upravu, da se obuči!
- Hoću, vala, samo da prispije još malo. Auh, čovječe, pa ja tebe zovem s privatnog broja! Pričamo već pet minuta, potroših sve! Aj zovem te s ovog službenog, pa možemo koliko hoćemo.