Javni emiteri, ministarstva, firme sa svih strana svijeta u posljednje vrijeme bave se problemom digitalizacije RTV servisa u BiH.
Nikakvo čudo nije što je ovo top-tema jer je obaveza svih zemalja u Evropi da do 2012. godine pređu s analognog na digitalno emitovanje RTV programa. Pretplatnicima ova obaveza mnogo ne znači jer malo ko razumije o čemu se tu radi niti šta će oni dobiti prelaskom na digitalno emitovanje. Javni RTV servisi, čija je obaveza i da informišu i obrazuju gledateljstvo, nisu se potrudili da ijednim prilogom objasne šta će to značiti za ljude koji im plaćaju RTV taksu. Koliko je digitalizacija važna znaju čelni ljudi javnih servisa, znaju i političari, ali i vlasnici kompanija koje bi mogle dobro zaraditi nabavkom opreme za ovaj neizbježan projekat.
Digitalizacija je sama po sebi komplikovana za sve one koji nemaju veze s visokom tehnologijom. Komplikovano je, međutim, i sve što se u vezi s tim procesom dešava u BiH. Tako ovi što nemaju para da sami ulaze u digitalizaciju naglašavaju kako je to državni projekat i čekaju da novac obezbijedi država. Oni što imaju novca rade sami, ali očekuju, takođe, državni novac. Neki nemaju ni para ni predajnika i ostale opreme, ali zadovoljni su i samim trošenjem novca od RTV takse, koja im je zakonom zagarantovana. Oni koji imaju zakonsku obavezu da plaćaju RTV taksu ne razumiju zašto bi potencijalni donatori iz Saudijske Arabije dali 30 miliona evra za digitalizaciju javnih emitara u BiH?! Od svega, najjasnije je to kolika je kamara para - 30 miliona evra i kako će se isplatiti svima koji se budu bavili ovim poslom, počeli da ga rade prije ili poslije. U sjeni svega ovoga ostale su strategije, planovi, radne grupe i... slika k'o mlijeko!