Penzioneri sjede mirno k'o ptice na grani, pjevao je prije dvadeset godina Branimir Štulić, naciljavši rezignirane čiče koji u parku igraju šah, sunčaju se na klupama i hrane golubove dok im se svakog časa sprema jugoslovenski pakao. "Jes' ponio hljeb za golubove", pita jedan penzioner svog kolegu koji mu odgovara: "Neka, mogu ja njih i bez hljeba", glasi vic o penzijama popularan među narodom.
I vic je, kao i Branimir prije dvadeset godina, pogodio u centar. Danas samo penzioneri nemaju nikakvih problema, vode se onom devizom "no job, no money, no problem", svi ostali preživljavaju Tantalove muke.
Nacionalna penzija je u prosjeku 300 maraka. Može li se šta kupiti za 300 maraka? Može li se kupiti doručak u pekari? Može li se kupiti flaša vina starog 20 godina? Može li se kupiti rođendanski poklon za unuku? Može li se kupiti 50 godina braka? Može li se kupiti sreća?
Ne može. Ali se zato za 3.000 maraka, kolika je direktorska, ili 5.000 maraka, kolika je poslanička plata, može kupiti štošta. Može se kupiti i fendi za ćerkicu, može se kupiti i valentino za ženicu, može se kupiti audi za unučića, može se kupiti pako raban za sebe. Može se i nešto za sebe čak kupiti, a može i da ostane povrh svega, kad se sve iskupuje. Zato se teško odlučiti na tu penziju, pa čak i kad premašite zakonski rok za to.
Penzioneri nemaju kud. Čekaju prvi, da vlastelini daju penzije. Ali samo zbog informacije, psihološki momenat da je penzija došla ih umiri. I onda mogu mirno na šah. Ili na golubove. Sa hljebom.