Milica Dabović, jedna od najboljih košarkašica Srbije, osvajačica evropskog zlata, žena koja je imala dosta padova ali i koja je uvijek znala kako da se izbori s problemima, govorila je za "Nezavisne" o karijeri, željama i dolasku u Banjaluku.
"Jedva čekam da dođem, ja živim za to. Banjaluka mi je na poseban način u srcu zbog sve te dece koja me svakodnevno prate i kontaktiraju. Toliko majica sam im obećala doneti da će s nama morati da bude šleper (smijeh). Ja bih svima njima da ugodim, oduševljena sam koliko prate moju karijeru", rekla je Dabovićeva, košarkašica Liona, za "Nezavisne" i dodala:
"Planiram da kad završim karijeru napravim kamp i da se s njima družim. Da im pokažem kako se postaje šampion, kako da rade, o čemu da razmišljaju i da shvate da ako nisi dobar čovek ne možeš da budeš dobar sportista".
NN: Šta je potrebno da se postane šampion?
DABOVIĆ: Ja sam osoba koja ne izlazi, ne pije alkohol, ali ja sam takva. Odrekla sam se drugarstva, ekskurzija, maturskih večeri, dosta vremena sam provodila na terenu, igrala sam do tri ili četiri ujutru basket sa dečacima. Toliko toga sam se odrekla, porodice, odnosno činjenice da ne odrastaš uz njih i da odeš na kraj sveta kako bi nešto postigao u životu.
NN: Kada sam s Vašom sestrom Anom (takođe reprezentativka Srbije u košarci) radila intervju, zamolila sam je da Vam postavi jedno pitanje, a ono je glasilo: Šta mislite da će Vam najviše nedostajati kad prestanete da igrate košarku, a šta neće uopšte?
DABOVIĆ: Najviše će mi nedostajati košarka, a uopšte mi neće nedostajati - košarka (smijeh). Reprezentacija će mi najviše nedostajati. Ja sam živela za ta okupljanja, pripreme, jer nema ništa lepše od tog osećaja timskog duha.
NN: Osvojili ste zlato sa Srbijom na EP. Da li je to vrhunac Vaše karijere?
DABOVIĆ: Vrhunac su Olimpijske igre. Uvek sam sanjala o njima i nikad nisam maštala o zlatu na nekom takmičenju jer kad sam bila klinka sanjala sam samo o Igrama i tada nisam znala da moraš da budeš najbolji da bi se našao na OI. Volela bih to da doživim.
NN: Rekli ste da razmišljate o kraju karijere... Da li možda maštate da to bude s medaljom u Rio de Žaneiru na Igrama?
DABOVIĆ: Razmišljala sam da se oprostim na nekoj kvalifikacionoj utakmici ili na EP u Srbiji, ali, nažalost, nismo imali sreće da dobijemo organizaciju, a na EP 2019. ću imati 37 godina i bilo bi previše da tada igram. Ne zato što se loše osećam, naprotiv, nikad se nisam bolje osećala, ali nisam 100 odsto fokusirana na terenu. Medalja u Riju? Zlato nismo očekivali ni na EP, imali smo tim za zlato, ali je trebalo pobediti ogromnu Tursku, koja ima 77 miliona stanovnika i koja mnogo ulaže u sport, zatim Francusku, Belorusiju... Nismo pobedili zato što smo bolji, slavili smo jer smo bili pravi tim. Nikad ne reci ne, ali suludo je pričati o osvajanju medalje u Riju. Treba pobediti SAD, Kinu... Ali, mi smo pune iznenađenja - otići ćemo spremne, rasterećene, srećne što smo otišle i borićemo se kao lavice.
NN: Da li osjećate pritisak pred sljedeća takmičenja zbog zlata na EP?
DABOVIĆ: Ne. Osvojile smo zlato, imale smo doček 15.000 ljudi ispred Skupštine Beograda i ostvarile profesionalne snove.
NN: Kakvi su planovi za sljedeću godinu?
DABOVIĆ: Bila sam povređena, tačnije slomila sam prst na ruci. Još mesec i po dana ću da se lečim pa počinjem sa treninzima i vraćam se u Lion, gde me čekaju Marina (selektor Marina Maljković), Miloš Pađen (pomoćni trener reprezentacije) i Daja (Dejana Butulija), koja je nedavno došla. Borićemo se za što bolje rezultate.
NN: Da li žalite što niste iskoristili priliku da zaigrate u WNBA?
DABOVIĆ: Ne žalim. Previše sam nostalgična. Bila sam kod Ane kad je ona igrala u LA Sparsima i videla sam kako su naporna putovanja, a i što sam starija to sam nostalgičnija.
NN: Šta Vas motiviše da krenete naprijed kad naiđe loš period?
DABOVIĆ: Veliki sam borac i nikad ne odustajem. Bilo je više padova nego uspona, ali ništa me nije moglo dovesti do dna sa kojeg ne bih mogla da nađem spas. Nikad nisam tražila pomoć. Uvek idem srcem, a ne glavom. Shvatim gde sam grešila, ali ne žalim ni za čim. Da nisam razmišljala srcem ne bih bila tu gde jesam. Naučila sam dosta toga, duša mi je uvek bila ista, ali sam se nadogradila - kao kuća koja se zida, kamen po kamen. Uvek sam gledala dobre strane života. Kad sam bila na najvećem dnu govorila sam sebi da čujem, vidim i to me držalo. Shvatala sam da je mnogima gore.
NN: Možete li navesti kad Vam je bilo najteže?
DABOVIĆ: Jedan od najtežih trenutaka je onaj kad sam promenila tri kluba u jednoj sezoni i onda kad sam igrala za Bešiktaš pa su me poslali kući usred sezone, koja je ujedno bila i jedna od najboljih, zbog fotografija koje su objavljene u FHM muškom magazinu!
O Ani
NN: Šta Vas oduševljava kod sestre Ane, a šta nervira?
DABOVIĆ: Oduševljava me što je Ana proračunata, prvo razmišlja glavom pa tek onda srcem i ne istrčava pred rudu kao ja. Ide stepenik po stepenik, uvek je znala da ostvari ono što želi, da postane uspešan sportista i motivacioni govornik. Ana nema puno mana, ali nerviralo me kad me smiruje. Ja bih sve našamarala, svima bih rekla u lice ono što mislim, a ona mi je samo govorila: "Ćuti, ćuti!"
Kraljica društvenih mreža
NN: Mnogi Vas smatraju kraljicom društvenih mreža. Kako na to gledate?
DABOVIĆ: To je počelo mnogo da me opterećuje. Ne stidim se svog tela, ali novinari su preterali i došlo je do zasićenja. Svaka moja slika ide po brojnim sajtovima i malo ću da spustim loptu. Žao mi je što se ja moram odreći svog zadovoljstva da ne koristim društvene mreže jer imam toliko dece koje traže da sam tu i koja traže od mene savet. Kad sam bila u SAD slomio mi se telefon i 10 dana ga nisam koristila, a za to vreme sam dobila hiljade poruka.
NN: Da li odgovarate na svaku?
DABOVIĆ: Da. Dečko je počeo da se buni zbog toga i moraću malo da se povučem sa društvenih mreža.
Brak
Milica Dabović je u srećnoj vezi sa Simonom, ne krije ljubav, ali o braku (ne) razmišlja.
DABOVIĆ: Ne planiram brak, ali nikad nisam bila srećnija. Sve je tako lepo, ja mu u šali kažem da me veri ili ću ja njega. A, znate kako kažu, u svakoj šali ima istine (smijeh).
Želje u 2016.
NN: Sa kakvim željama ulazite u 2016. godinu?
DABOVIĆ: Da budem srećna, da svi budu srećni i zdravi. To nam je jedino potrebno. Želim i da se zaustavi nasilje nad ženama, da bude manje ubistava u svetu, nesreća. Ne želim da pričam o miru u svetu jer njega neće biti. Naravno, želim i da ima što više devojčica koje treniraju košarku.
Karijera
Milica Dabović je profesionalno počela da igra košarku 1998. godine u Herceg Novom, a tokom karijere je promijenila 16 klubova. Igrala je i za Beopetrol, Crvenu zvezdu, UMMC Ekaterinburg, Vojvodinu, Spartak iz Moskve, Viljnus, Moskvu, Mondevil, Bešiktaš, Paleo Faliro, HATIS Jerevan, Lider Pruškov, Partizan, Novi Zagreb i Lion, a trofeje je osvajala sa Partizanom (tri titule prvaka Srbije, dva Kupa Srbije i dva puta osvojena ABA liga) i sa Vojvodinom (titula prvaka Srbije i Kup Srbije).