Željko Obradović je sinonim za košarku. Karijera ovog 61-godišnjeg Čačanina koji sada sjedi na klupi Partizana je nestvarna. U 30 godina koliko se bavi trenerskim poslom 17 puta je ekipe vodio na fajnal-for Evrolige, a ima i rekordnih devet titula prvka Evrope s pet klubova.
Na krov Evrope penjao se sa Panatinaikosom četiri puta, te po jednom sa Partizanom, Huventudom, Real Madridom i Fenerbahčeom. Ima dva Saporta kupa i veliki broj nacionalnih titula, te nekoliko medalja sa reprezentacijom SR Jugoslavije.
I kao igrač je bio sjajan. Šuter starog kova, hakler odgojen na valu košarkaške euforije nakon osvajanja svjetskog zlata u Ljubljani i stasanjem prve zlatne generacije jugoslavenske košarke koja je sedamdesetih godina prošlog vijeka harala evropskom košarkom. Bio je fenomenalan košgeter, ali još za vrijeme igračke karijere shvatio je da mu je budućnost na klupi. Trenerski posao je učio od najboljih. Upijao je savjete Aleksandra Nikolića, Krešimira Ćosića i Dušana Ivkovića, a još za vrijeme igračke karijere, saigrači su kod njega dolazili kad im nešto nije bilo jasno. Ovo su riječi kojima ga opisuje portal "Index.hr" za koji je trofejni stručnjak dao veliki intervju.
Iako je imao brojne ponude, Obradović se vratio u Partizan gdje uživa status božanstva i košarkaško znanje prenosi novim generacijama. U razgovoru za pomenuti medij Obradović je pričao koliko se divi Toniju Kukoču, koliko je naučio od Nikolića i Ćosića te kako je uživao slušajući razgovore Dragana Kićanovića i Mirze Delibašića. Otkrio je zbog čega se odrekao sigurnog zlata na Evrobasketu u Rimu 1991. da bi s 31. godinom preuzeo Partizanov dječji vrtić, s kojim je iste sezone napravio senzaciju i pokorio Evropu. Priznao je zbog čega nikad ne bi preuzeo reprezentaciju Hrvatske, a dotakao se i kultne pres konferencije nakon debakla reprezentacije Srbije i Crne Gore na Evrobasketu u Srbiji 2005.
"Ne bih sebe mogao da vidim sebe na klupi neke reprezentacije i da je vodim protiv Srbije. Jednostavno to ne bih mogao. Imao sam mnogo ponuda i sve sam ih odbio i samo zbog tog razloga", podvukao je Obradović koji od pomenute 2005. nije vodio niti jedan nacionalni tim.
Obradović se zatim osvrnuo na pomenuto Evropsko prvenstvo gdje sa reprezentacijom Jugoslavije nije uspio da dođe do medalje.
"Veoma retka situacija kada sam kritikovao igrače na konferenciji za medije, ali sve što sam rekao na toj konferenciji sam pre toga rekao njima u svlačinici. Dan danas imam princip da ono što mi radimo i pričamo u svlačionici da je to između nas i ostaje samo između nas, a da na konferenciij štitim igrače. Ta konferencija je bila takva kakva je bila, drago mi je da su ti igrači shvatili neke stvari, sa njima svima sam u sjajnim odnosima danas. Žao mi je samo što je to bilo u Novom Sadu, na prvenstvu Evrope u našoj zemilji. Imali smo dobru ekipu koja je imala kvalitet za medalju. Ispustili smo priliku, na kraju sam ja preuzeo odgovornost i povukao sam se", kazao je Obradović i osvrnuo se na to da su pojedini igrači fizički sukobili:
"Te detalje ne znam. Pokušavao sam sve da uradim što je bilo u mojoj moći. Prošlo je 17 godina od tada, meni je žao što su se neki oprostili od reprezentacije na taj način. Pre svega Bodiroga, Rebrača i Tomašević koji su mnogo dali reprezentaciji. Mnogi drugi su nastavili dalje, to im je pomoglo da postanu bolji. Šta se događalo i kako se događalo ... ne bih ulazio u to. Meni je žao pre svega zbog ta tri igrača i što nismo došli do medalje u Beogradu. Ne želim previše da se vraćam na to, dosta smo rekli o svemu tome. Svako iskustvo može čoveku da pomogne bilo pozitivno ili negativno. Bio je to izuzetno težak trenutak za mene. Imao sam sreću da kada sam se vratio u Panatinaikos da mi igrači pomognu jer su shvatili koliko mi je teško. Mnogo su mi pomogli".
Poznato je na koji način je preuzeo Partizan i da je to iznenadilo njegovu porodicu i prijatelje
"Bio je rizik, ali bez rizika ne mogu velike stvari da se naprave", jasan je Obradović.
Upravo prvu titulu prvaka Evrope osvojio sa mladom ekipom "crno-bijelih". Cijela sezona stala je u šut Đorđevića za titulu prvaka Evrope protiv Hoventuda.
"To finale je bilo takvo, mogli smo lakše da je privedemo kraju utakmicu. Tomaš Žofesa je pogodio mnogo težak koš, a onda Saša pogađa taj šut preko dva igrača... Nešto neverovatno. Sećam se, kada mi je pokojni profesor prišao i poželeo još mnogo titula, pomislio sam šta priča ovaj čovek, to je sada i nikada više", rekao je popularni Žoc koji je poslije osvojio još osam titula prvaka Evrope.
Trofejni stručnjak je istakao da je Ćosić i kao igrač i kao trener bio vizionar.
"Krešo je u svakom pogledu bio čovek ispred svog vremena. Dule Vujošević nam je bio trener u Partizanu u vreme kad su nam došli Divac, Paspalj, bio je tu Sale Đorđević kao mlad igrač, kasnije je došao i Danilović. Vujošević je bio toliko pametan da je na trening doveo Krešu koji je tada bio trener reprezentacije. S nama je odradio par treninga, najviše zbog Divca, Paspalja i Đorđevića koje je vodio na Evrobasket 1987. Kad smo ga videli na treningu, to je bilo čudo. Najiskrenije. Radili smo neverovatne stvari. Profa Aca Nikolić je priznao koliko je od Kreše naučio. Ćosić je bio čovek koji je ne samo menjao košarku, već je menjao i vrhunske trenere kao što je bio profesor", priča Obradović koji imao i samo riječi hvale za Kukoča:
"Toni je bio neverovatan igrač. Mogao je pokrivati sve pozicije. Sve je znao, sve je razumeo. Imao je brzinu, a ono što je najvažnije za košarku, brzo je mislio. Fizičke predispozicije koje je imao na svoju visinu su bile neverovatne. Bio je levoruk, imao je sjajan šut za tri poena, fenomenalno je predviđao igru, kako u napadu, tako i u odbrani. Bio je ekstra igrač u svakom pogledu, a pri tome je i ekstra čovek. Zaista sam uživao tih godina kad smo igrali u reprezentaciji".