Kad se reflektori ugase, ostanu priče - one tihe, iskrene, ljudske. Ova počinje sa brojem 16, dresom reprezentacije Srbije i decenijom dominacije na svjetskim odbojkaškim terenima. Ime Milene Panić, nekada Rašić, navijači su izgovarali sa divljenjem, a protivnici sa respektom.
Osvajačica svega što se može osvojiti - od evropskog zlata do olimpijskog srebra - danas živi život daleko od terena, ali ne i daleko od onoga što ju je godinama pokretalo: ljubavi, upornosti i posvećenosti.
U ekskluzivnom intervjuu s jednim od najvećih imena srpske odbojke razgovarali smo o životu poslije lopte, unutrašnjim pobjedama koje nemaju sjaj medalje, ali vrijede jednako - ako ne i više.
O penzionisanju
NN: U trenutku kad se svijet "gasio" te 2021. Vi ste se oprostili - tiho, bez velikih riječi ili neke pompe. Zašto baš tada i zašto baš tako?
PANIĆ: Te 2021. godine sam nekako osetila da je to baš taj trenutak da završim sa svojom karijerom i posvetim se porodici pre svega i nadoknadim sve propušteno tokom toliko godina van svoje zemlje. Jedan od bitnijih razloga je i taj što sam osetila da bih volela da se ostvarim kao mama i mislim da su tridesete bile pravi trenutak za to. Počela sam da razmišljam o tome još u toku sezone u Turskoj, pa je prvenstvo igrano u Beogradu te godine bio pun pogodak. Namestile su se kockice da to bude baš u Beogradu, pred porodicom i našom publikom. Nisam sebi nabijala neki preterani pritisak vezan za poslednje prvenstvo, utakmicu i slično jer sam prosto želela da uživam na terenu u onome što volim i što sam godinama unazad radila. Ostaje žal za tim finalom i zlatom koje nam je izmaklo za malo, ali sam i dalje srećna što je poslednja utakmica bila baš u dresu reprezentacije i pred našim ljudima na tribinama.
NN: Kako izgleda Vaš život sada, kada nema svakodnevnih treninga, putovanja, priprema i utakmica? Šta Vas danas najviše ispunjava?
PANIĆ: U početku mi je trebalo vremena da naviknem da nema alarma ujutru, nema jurnjave kući nakon prvog treninga da bih stigla da se oporavim za sledeći, prosto nema nikakvih obaveza vezanih za sport. Navikla sam na taj ritam života, da mi je svaki dan isplaniran, tako da sam taj režim prebacila na neke druge stvari. Sada mi je svaki dan ispunjen dečicom, sve se radi prema njima, tako da i ja maksimalno uživam u novom ritmu života.
O karijeri
NN: Prvi susret sa Zoranom Terzićem bio je ključan za Vašu karijeru. Kako se sjećate tog trenutka kada je rekao: "Dobra je mala, ali ne zna da blokira."
PANIĆ: Iskreno, bila sam jako uplašena kada mi je stigao prvi poziv za seniorsku reprezentaciju. Sve te devojke sam do tog trenutka gledala samo na TV-u, a sada je trebalo da se nađem sa njima na terenu. Srećom, sve su bile jako fine prema devojčurku koji je tu došao, pa sam se jako brzo privikla na celu situaciju. Tu čuvenu rečenicu je izgovorio negde u tom periodu, ali sam je ja srećom čula dosta kasnije, kada je selektor već dao sve od sebe da me zapravo nauči da blokiram. Pa je sve to ostalo kao jedna mala anegdota.
NN: Osvojili ste sve što se može osvojiti, kako na klupskom, tako i na reprezentativnom nivou. Među svim medaljama koje ste osvojili - koja Vam je "najtiša"? Ona koja možda ne blista najjače, ali nosi priču koju znate samo Vi i saigračice?
PANIĆ: Sve meni bitne medalje su sve samo ne "najtiše", poput Svetskog prvenstva, medalja sa OI, prvo evropsko zlato 2011. Ali bih na ovo pitanje odgovorila sa zlatnom medaljom u Ligi šampiona sa Vakifbankom, turniru koji sam odigrala povređena. Šalili smo se u tom trenutku da igram na jednoj nozi. Imala sam ozbiljnije pucanje mišića lista nešto malo jače od mesec dana uoči finalnog turnira. Ja sam insistirala da igram, ma koliko god bila ili ne bila oporavljena do tada. Mi smo tu Ligu šampiona osvojile, ali se meni oporavak produžio zbog moje tvrdoglavosti i želje za igrom.
NN: Šta se to krije iza broja 16? Postoji li neka posebna priča?
PANIĆ: Ništa posebno me ne vezuje za broj 16, prosto sam ga zavolela. Kao mlađa sam menjala brojeve, tj. nosila sve što je u tom trenutku bilo slobodno. U međuvremenu sam zavolela taj broj i volim što me ljudi povezuju baš sa brojem 16.
NN: Koja je bila Vaša najveća unutrašnja pobjeda tokom karijere - trenutak kada ste "pobijedili sebe"?
PANIĆ: Mislim da je najveća unutrašnja pobeda ta kada se odazoveš na pripreme samo par dana nakon završetka naporne sezone. Ritam nam je godinama unazad takav da prosto nema vremena za neki adekvatan odmor i oporavak. Kada u glavi već zaboraviš sve što se dešavalo samo par dana ranije i na sav umor koji osećaš u tom trenutku i prebaciš glavu u neki novi početak. Jer ipak znaš da se boriš za svoju zemlju, to je nešto što te uvek motiviše da nastaviš dalje.
Život poslije odbojke
NN: Da li Vam danas više prijaju pitanja o sportu ili o životu poslije njega? Kako gledate na to što ste i dalje "Milena Rašić - odbojkašica" iako više niste na terenu?
PANIĆ: Nisam ni Rašić, a ni odbojkašica više. Šalu na stranu, još uvek rado odgovaram na pitanja o sportu, jer je to ipak nešto što je odredilo moj život i tu temu uvek radije biram.
NN: Kada pogledate unazad na sve što ste postigli - od medalja, uspjeha, ali i svakodnevnog truda - šta biste voljeli da Vam je neko rekao na početku karijere, nešto što bi Vam možda pomoglo da se nosite sa svime tokom karijere?
PANIĆ: Volela bih da me je neko pripremio na razna odricanja, odlazak od porodice, propuštanja dosta toga tokom odrastanja. Koliko god sve to teško padalo, opet se uvek nađe način da se sve to nadoknadi i pojave se neke druge stvari u kojima uživaš. Putovanja, poznanstva, upoznavanje novih kultura. I samo vam treba neko da kaže - "budi uporna, guraj do kraja i budi hrabra do ispunjenja svojih snova i ciljeva".
