Nenad Peruničić ostavio je dubok trag u svijetu rukometa i jedan je od najpopularnijih predstavnika ovog sporta na prostorima bivše Jugoslavije. Karijeru je proveo u mnogim evropskim velikim klubovima, a sada je u potpunosti posvećen prvoj ljubavi, Crvenoj zvezdi, u kojoj obavlja direktorsku funkciju.
Popularni Terminator rado je viđen gost u brojnim evropski gradovima, a posebno u Banjaluci, koju je "kupio" davne 1994. godine kada je bio gost na tadašnjem Vidovdanskom turniru.
"U Banjaluci se osećam fenomenalno i svaki dolazak u meni budi mnogo emocija. Zaista mi je drago što sam ovde u sportskom gradu i mestu velikih uspeha. Poseban detalj koji me emotivno veže za Banjaluku je upravo Vidovdanski turnir. Tada je još vladalo ratno stanje, ali sam sa bratom Predragom došao puna srca i sa velikom čašću da odigram turnir. To je trenutak koji mi je ostao urezan u sećanje i zaista se lepo osećam pošto ovde imam jako puno prijatelja. Bez preterivanja, puno mi je srce uvek kada dođem u Banjaluku", rekao je Nenad Peruničić u razgovoru za "Nezavisne novine".
NN: Trenutno ste posvećeni Crvenoj zvezdi. Kakvo je stanje u klubu?
PERUNIČIĆ: Trenutno je teška finansijska situacija, ali ne predajem se. To bi bilo najlakše. Siguran sam u ono što radim i volim Zvezdu do neba. Hoću da uz ostale legende kluba napravim jedan ozbiljan kolektiv. Zvezda je i ranije bila ozbiljan klub sa dosta trofeja, ali organizaciono nije bila na nivou koji sada propagiram nakon što sam video šta se radi u Kilu i Barseloni. Prenosim svoja iskustva i žao mi je što ljudi iz Saveza ne žele da se posavetuju oko neke modernizacije rukometa u Srbiji. Doći će vreme kada će i oni ozbiljnije pokrenuti priču u vezi s ovim sportom.
NN: Trenutno stanje rukometa u Srbiji je loše. Kako to popraviti?
PERUNIČIĆ: Najlakše je kukati i stalno pričati kako nema para. To su činjenice od koji ne možemo pobeći, ali tu smo bar mi kojima je rukomet dao mnogo, pa moramo bar jedan delić da mu vratimo kroz rad nakon aktivne karijere. Predao sam se svom snagom da, ne samo Zvezdu, nego rukomet, vratim na mesto koje mu pripada. Rukomet je jedan od najtrofejnijih i najpopularnijih sportova, pa kroz Zvezdu propagiram ovaj sport uopšte. Ljudi kod nas nisu shvatili da sport napreduje, nego su se zadovoljili sistemom od pre 15-20 godina. Ali, mi, rukometaši, smo tu da pokrenemo neku drugu priču i verujem da ćemo rukometu vratiti popularnost koju on zaslužuje.
NN: Po Vašem mišljenju, kakav je kvalitet lige u Srbiji i ko je favorit za titulu?
PERUNIČIĆ: Posle slovenačke lige mislim da je liga u Srbiji najjača. Imate pet, šest ekipa koje su vratile nekoliko igrača iz inostranstva i to se odrazilo na kvalitet. Prvenstvo će da bude dosta neizvesno i teško je prognozirati ko će da bude novi prvak.
NN: U Zvezdi se trenutno nalaze Banjalučani Bojan Ljubišić, Srđan Trivundža i Zlatan Aranutović. Koliko oni znače za klub i kakvo je Vaše mišljenje o nijma?
PERUNIČIĆ: Kao što sam već rekao, Banjaluka je grad sporta, prije svega rukometa. Zlaja je čovek kojeg poštujem do neba, po meni najbolji golman svijeta svih vremena. Ljubišić je, takođe, sjajan golman i odličan čovek. Trivudžu samo sada vratili i on je odličan igrač. Mnogo znače za naš klub. Uvek gledamo da angažujemo igrače iz prepoznatljivih škola koje imaju dugogodišnju tradiciju, a Borac je bio među prvima i u bivšoj Jugoslaviji. Nadam se da ću i u budućnosti angažovati nekog novog talenta iz Borca.
NN: Da li je, po Vama, Ivano Balić zaslužio titulu najboljeg rukometaša svih vremena?
PERUNIČIĆ: To je jako diskutabilno. Svako vreme ima svoju veličinu i svoje asove. Po meni ih ne treba upoređivati. Rukomet sada i pre trideset godina nije isti, kao što ni ekipe nisu iste. Kada uporedimo vreme kada sam ja igrao i ovo sada, po meni je svetski rukomet siromašan za velike asove. Tada je svaka ekipa i reprezentacija imali po tri-četiri vrhunska igrača. Zbog toga su i cene skočile. Balić je neosporno dobar igrač, ali po mom mišljenju ima kompletnijih igrača kada gledamo i odbranu i napad. Svako ima svoje mišljenje. Mislim da Talant Dušebajev nije slabiji igrač od njega na toj poziciji. Rukomet će se igrati još 200-300 godina, ali je neko imao potrebu da sada proglasi najboljeg igrača svih vremena. Na osnovu toga bi trebalo svakih 20 godina birati novog najboljeg što je kontradiktorno.
NN: Igrali ste u mnogim evropskim velikim klubovima, gdje mislite da ste dostigli vrhunac karijere?
PERUNIČIĆ: Bidaso Irun smatram kao drugu kuću. Baskijci su jako slični našem narodu, vrlo su temperamentni i karakterni i to je bio klub koji je živio za rukomet. Da nisu finansijski propali verovatno nikad ne bih otišao iz kluba. Oni su mene gledali kao božanstvo, a i ja sam njih obožavao kao ljude. Klupske najveće uspehe sam napravio sa njima i kada sam sa Barselonom bio u Irunu okačili su veliki transparen "Dobrodošao kući". To su neke stvari koje se ne zaboravljaju. Znam da sam tamo ostavio veliki trag, prvo kao čovek, za zatim kao rukometaš. U Kilu sam pružao najkonstantnije partije i veliku zahvalnost dugujem Noki Serdarušiću, najboljem treneru svih vremena. Svaka sredina u kojoj sam igrao nosila je svoju težinu.
NN: Osvojili ste mnoge trofeje kako na reprezentativnom tako i na klupskom nivou. Da li žalite za nečim?
PERUNIČIĆ: Najviše žalim za jednom od zlatnih medalja, da li olimpijskom ili svetskom. Defitivno smo imali vrhunsku generaciju koja je mogla to da ostvari. Imam običaj da kažem da smo bili jedna nesrećna generacija koja je stasavala u vreme sankcija i tako smo izgubili više od tri godine takmičenja i nastupa. Druga stvar za kojom žalim je izgubljena titula sa Zvezdom 1993. godine. To nikada neću moći da prežalim zato što sam svim srcem bio za klub i tada sam želeo da ostanem. To su neke stvari koje su bile ostvarive, ali nažalost nisu.
NN: Koji je domet reprezentacije Srbije na Svjetskom prvenstvu, koje sljedećeg mjeseca počinje u Švedskoj?
PERUNIČIĆ: I na prvenstvu u Austriji sam prognozirao da smo trebali da idemo na medalju. Neosporno je da posedujemo kvalitet i trebali smo da iskoristimo pad ostalih selekcija. Neke reprezentacije su pravile smenu i to nisu dovoljno brzo napravile. Za prvenstvo u Švedskoj stvarno ne znam i bolje je da ne prognoziram ništa. Imamo kvalitet da napravimo iznenađenje, ali je sve u rukama igrača. Ako pogledamo u zadnjih nekoliko godina pokvarile su se vrednosti poštovanja dresa. Na prvo nepozivanje trenera igrači se ljute i uzimaju pasoše. To je nešto što moramo da vratimo. Da sa poštovanjem i čistog obraza predstavljaš svoju zemlju, a ne da se okupljaš da iskoristiš nedelju dana druženja sa drugarima.
NN: Ko su, po Vama, favoriti za svjetsko zlato?
PERUNIČIĆ: Francuzi, iako bi Poljaci, kao i u ovih nekoliko poslednjih godina, mogli da naprave iznenađenje. Nemci su mi nedorečeni, dok je Hrvatska napravila dobru promenu i sada je njihova ekipa spoj mladih i iskusnih igrača. Kada sve saberem, ipak su Francuzi za nijansu bolji od ostalih.
Bježao od Barselone
NN: Pri samom kraju karijere prešli ste u Barselonu koja Vas je "lovila" dugi niz godina?
PERUNIČIĆ: Da, u 35. godini sam otišao u Barselonu da ne pomisle ljudi da sam totalni kreten. Ceo život sam bežao od Barselone, a oni me ceo život jurili. Kada sam dobio ponudu supruga mi je rekla da nisam normalan ako je ne prihvatim. Možda bih spasio zdravlje da sam ostao u Španiji, ali ponosan sam na ono što sam radio i znam da sam to činio čistog obraza.
Bezbjednost najvažnija
NN: Kakvo je Vaše mišljenje o regionalnoj ligi?
PERUNIČIĆ: U regionalnoj ligi je jako bitna bezbednost takmičara. Ovo je kontakt sport u kojem je naboj veliki, pogotovo u utakmicama ekipa iz bivše Jugoslavije. Jako je bitno da takmičari budu sigurni. Klubovi ne treba da se primoravaju, nego u takmičenju treba da učestvuju timovi koji to stvarno žele. U takvoj ligi će biti dosta jakih utakmica u kojima će mladi igrači imati priliku da napreduju. Siguran sam da bi takva liga vratila publiku na rukometne utakmice.