Lje­po­ti­ca na Bo­sfo­ru ko­ja odu­zi­ma dah

O lje­po­ti, gran­dio­znos­ti i zna­ča­ju Aja So­fi­je, pra­vo­sla­vne crkve ko­ju je car Jus­ti­ni­jan iz­gra­dio u VI vi­je­ku, sul­tan Me­hmed II u XV vi­je­ku pre­tvo­rio u dža­mi­ju na­kon osva­ja­nja Ca­ri­gra­da, a Mus­ta­fa Ke­mal Ata­turk u XX vi­je­ku u mu­zej kao dio svjet­ske kul­tur­ne ba­šti­ne, ne tre­ba tro­ši­ti mno­go ri­je­či. Ka­da bi­smo od nje­ne re­le­van­tnos­ti izu­ze­li sve osim či­nje­ni­ce da je svo­jom ar­hi­te­kton­skom lje­po­tom i du­ho­vnim zna­ča­jem inspi­ri­sa­la ge­ne­ra­ci­je onih ko­ji su je po­sje­ti­li ži­ve­ći ili pu­tu­ju­ći kroz car­ski grad, Aja So­fi­ja ne bi iz­gu­bi­la ni dje­lić svo­je izu­ze­tnos­ti.

Su­ve­nir

Pri­li­kom ne­da­vne po­sje­te toj gra­đe­vi­ni, upri­li­če­ne to­kom stu­dij­skog pu­to­va­nja u Tur­sku, or­ga­ni­zo­va­nog od stra­ne Am­ba­sa­de Tur­ske u BiH i Mi­nis­tar­stva inostranih po­slo­va te ze­mlje, me­ne je naj­vi­še im­pre­si­oni­rao kon­trast nje­ne oro­nu­le spoljašnjosti, go­to­vo ogu­lje­nih sta­rih zi­do­va s je­dne stra­ne, i ve­li­čan­stve­ne, ne­ovo­ze­malj­ske unu­traš­njos­ti ispu­nje­ne sta­rim iz­bli­je­dje­lim iko­na­ma, ve­li­čan­stve­nim mra­mor­nim stu­bo­vi­ma, mra­mor­nim po­dom uglan­ca­nim kroz mi­li­one no­gu vjer­ni­ka i po­sje­ti­la­ca i zla­tnim or­na­men­ti­ma sa dru­ge.

Dok ne­ko­li­ko sto­ti­na tu­ris­ta strplji­vo če­ka da pro­đe kroz si­gur­no­sne kon­tro­le na ula­zu u dvo­ri­šte Aja So­fi­je i ula­zni­cama u obli­ku le­pe­ze bra­ni se od pro­lje­tne is­tan­bul­ske vre­ve, ja i mo­ji no­vi pri­ja­te­lji, Emir iz Srbi­je i naš do­ma­ćin Ibra­him iz MIP-a Tur­ske, ula­zi­mo u dvo­ri­šte i upu­ću­je­mo se ka ula­zu u obje­kat. Pu­štam ih da pro­đu, jer že­lim prvo do­ta­knu­ti nje­ne vanj­ske zi­do­ve, ko­ji me izne­na­đu­ju krhkoš­ću. Crven­kas­ti mal­ter, ko­ji je po­ve­zao tan­ki bi­je­li ka­men zi­da, po­la­ko se odra­nja i u mom dla­nu za­vrša­va ko­ma­dić Aja So­fi­je. Opre­zno li­je­vom ru­kom, pa­ze­ći da se krhki ko­ma­dić po­tpu­no ne oro­ni, va­dim pra­znu plas­ti­čnu ku­ti­ju za stik iz mog ran­ca i stav­ljam ga u nju. S ra­doš­ću kon­sta­tu­jem da ću ko­ma­dić Aja So­fi­je po­ni­je­ti u Ba­nja­lu­ku.

Dvo­ri­šte je izne­na­đu­ju­će pus­to i te­ško je po­vje­ro­va­ti da se na­la­zi­te usred 16-mi­li­on­skog gra­da i nje­go­ve naj­ve­će tu­ris­ti­čke atra­kci­je. Ne­ko­li­ko stabala, pti­ce i po­tpu­ni mir upo­tpu­nju­ju izne­na­dnu idi­lu i go­to­vo da uspav­lju­ju. Ne­ko­li­ko sta­rih klu­pa, za­klju­ča­na vra­ta za­šti­će­na sta­rim za­rđa­lim ka­tan­cem i praš­nja­vo tlo či­ne da na tre­nu­tak za­bo­ra­vi­te gdje se na­la­zi­te i po­mi­sli­te da ste slu­čaj­no za­ba­sa­li u ne­ko sta­ro dvo­ri­šte u ne­kom pred­gra­đu Ba­nja­lu­ke ili Sa­ra­je­va.

Gran­dio­zna ku­po­la

Okre­ćem se na­zad, vra­ćam se ka gla­vnom ula­zu dok če­kam da se pri­laz raš­čis­ti od ri­je­ke tu­ris­ta ko­ji uvi­ru u okno gra­đe­vi­ne. Izvu­če­nom ka­me­rom po­či­njem sni­ma­ti. Prvo spoljašnjost pa on­da ho­dnik ko­ji di­je­li vanj­ski zid od stu­bo­va na ko­ji­ma po­či­va ve­li­čan­stve­na 30-me­tar­ska ku­po­la u sre­di­ni crkve na vi­si­ni od go­to­vo 70 me­ta­ra. Pri­zor je nes­tva­ran i dra­go mi je da je kom­ple­tna sce­na ovje­ko­vje­če­na na mom te­le­fo­nu. Naj­fas­ci­nan­tni­je je da ne­ma­te osje­ćaj ve­li­či­ne, a ka­me­ra, upe­re­na u cen­tar ku­po­le na kro­vu, kao da se ne po­mi­če i tek po­zla­će­ni lus­ter ko­ji vi­si oko cen­tral­nog kru­ga ku­po­le da­je vi­zu­el­ni do­kaz da se ra­di o ne­čemu gran­dio­znom. Ku­po­lu, osim do­bro po­zna­tih ukra­sa sa te­le­vi­zijs­kih do­ku­men­ta­ra­ca i is­to­rij­skih či­tan­ki ka­ra­kte­ri­še još je­dan, ma­nje po­zna­ti de­talj: ku­po­la ni­je pra­vil­nog obli­ka, a ka­sni­je sam sa­znao da je još to­kom iz­gra­dnje pod ogro­mnim te­re­tom do­šlo do izo­bli­če­nja, zbog če­ga su Jus­ti­ni­ja­no­vi gra­đe­vin­ci mo­ra­li ugra­di­ti do­da­tne po­tpor­ne zi­do­ve re­bras­tog obli­ka, ka­ko se ku­po­la ne bi po­tpu­no uru­ši­la.

Jus­ti­ni­ja­no­va le­gen­da

Iako su tre­nu­tak ra­ni­je is­pred nas u Aja So­fi­ju ušle sto­ti­ne tu­ris­ta, ne­ma­te osje­ćaj da se tu na­la­zi to­li­ko lju­di, što do­da­tno upo­tpu­nju­je uti­sak nje­ne ve­li­či­ne. Čo­vjek se stvar­no za­pi­ta oda­kle drskost, lu­ci­dnost i po­uz­da­nje di­zaj­ne­ri­ma da će bi­ti u sta­nju bez ika­kvih sa­vre­me­nih gra­đe­vin­skih po­ma­ga­la iz­gra­di­ti ova­kav obje­kat.

Le­gen­da ka­že da je, ka­da je prvi put kro­čio u Aja So­fi­ju, njen gra­di­telj car Jus­ti­ni­jan us­kli­knuo: "Na­di­šao sam te, So­lo­mo­ne", mi­sle­ći na sta­ri je­vrej­ski hram ko­ji je car So­lo­mon po­di­gao za Je­vre­je. Gle­da­ju­ći gran­dio­znost gra­đe­vi­ne, te­ško da se ne bis­te mo­gli slo­ži­ti s njim.

S Emi­rom i Ibra­hi­mom sta­rim ka­me­nim ste­pe­ni­ca­ma pe­njem se na sprat, oda­kle pu­ca ve­li­čan­stven po­gled na kom­ple­tnu gra­đe­vi­nu. Iako je dio za­sje­njen ske­la­ma jer je u to­ku re­kon­stru­kci­ja unu­traš­njos­ti, do­vo­ljno je vi­dlji­vo da se ste­kne uti­sak o mo­ti­vi­ma, iko­na­ma i vjer­skim sim­bo­li­ma ukle­sa­nim ili usli­ka­nim u zi­do­ve. Po­red hriš­ćan­skih i pra­vo­sla­vnih mo­ti­va, ja­sno su vi­dlji­vi i arap­ski mu­ra­li, ko­ji svje­do­če o vre­me­ni­ma ka­da je Aja So­fi­ja slu­ži­la kao dža­mi­ja.

Po­no­vni su­sret

O Aja So­fi­ji mo­glo bi se pri­ča­ti da­ni­ma, a po­se­bno o svim onim do­ga­đa­ji­ma ko­ji su obi­lje­ži­li svjet­sku is­to­ri­ju, po­put one su­dbo­no­sne no­ći 29. ma­ja 1453. go­di­ne, ka­da su osman­lij­ski osva­ja­či pro­va­li­li vra­ta crkve i ma­sa­kri­ra­li vjer­ni­ke ko­ji su upra­vo za­vrša­va­li li­tur­gi­ju. U nje­noj bli­zi­ni pao je i Kon­stan­tin Dra­gaš, po­slje­dnji vi­zan­tij­ski car, sin srpske kra­lji­ce Je­le­ne Dra­gaš, tog is­tog da­na ka­da su ca­ri­grad­ske zi­di­ne po­pus­ti­le pod na­jez­dom osman­lij­skih osva­ja­ča.

Sva ta is­to­ri­ja, kao i div­lje­nje no­vih go­spo­da­ra Ca­ri­gra­da, ko­ji su crkvu po­šte­dje­li i sa­ču­va­li za na­do­la­ze­ća po­ko­lje­nja, go­to­vo da su opi­plji­vi.

Sat i po vre­me­na, ko­li­ko smo pro­ve­li u Aja So­fi­ji, pro­ti­če kao tren. Okre­ćem se ka izla­zu i na­pu­štam je. Na­kon dvjestotinak me­ta­ra, is­pred ogro­mne fon­ta­ne, ta­čno na sre­di­ni cen­tral­nog pros­to­ra ko­ji di­je­li Aja So­fi­ju i ču­ve­nu Pla­vu dža­mi­ju, okre­ćem se i kon­sta­tu­jem da se mo­ram po­no­vo vra­ti­ti.

Moj prvi su­sret s Aja So­fi­jom de­fi­ni­ti­vno ne­će bi­ti i po­slje­dnji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.