"Nezavisne" u Donjoj Trusini: Sir škripavac i najmirisnija pita nebu pod oblacima

Ni ma­njeg se­la, a ni većih lju­di i bo­ljih do­maćina.

Sve to sam na­šla u Do­njoj Tru­si­ni na sko­ro 1.000 me­ta­ra na­dmor­ske vi­si­ne, da­le­ko od gla­vne ces­te, osam ki­lo­me­ta­ra strmog ma­ka­dam­skog pu­ta ko­jim Ku­lje i nji­ho­va dje­ca ko­ja idu u ško­lu sva­ko­dne­vno pro­la­ze.

Dok nas je do­maćin Že­ljko vo­zio vi­ju­ga­vom ces­tom, do­vi­knuh: "Evo nas ne­bu pod obla­ke!"

"Ka­kvom ne­bu, znaš li ti ko­li­ko još ima do ne­ba", do­ba­ci mi Že­ljko, "pa mi ide­mo u Do­nju Tru­si­nu, a ima još i Gor­nja", do­da on. Ra­zlog mo­je po­sje­te prvo­bi­tno je bi­la mi­ni-si­ra­na "Ku­lje" ko­ja se ba­vi proi­zvo­dnjom pra­vih her­ce­go­vačkih si­re­va po tra­di­ci­onal­nom re­cep­tu, čiji su vla­sni­ci Že­ljko i Mi­lja­na Ku­ljić. No, ispos­ta­viće se da sam do­šla da odmo­rim du­šu, po­je­dem vrhun­sku do­maću hra­nu i spo­znam par živo­tnih mu­dros­ti ko­je su po­di­je­li­li sa mnom.

Dok smo se vo­zi­li ka nji­ho­vom se­lu, Že­ljko na­glo za­us­ta­vi svo­je vo­zi­lo, u mo­men­tu se pre­nuh iz sve te lje­po­te ko­ja nas je okružava­la, "ja­re­bi­ce nam pretrčaše put", za­us­ti Že­ljko po­ka­zu­jući mi ka­ko odo­še pre­ko li­va­de.

"Ka­kva je ovo pri­ro­da, ni­sam ni­kad doži­vje­la da mi ja­re­bi­ce pretrče put, je l' ima ov­dje i zmi­ja, ja­ko ih se bo­jim", do­dah Že­ljku u na­di da će mi da­ti odričan od­go­vor.

"Daj, ne­moj da se sra­mo­tiš, na­ra­vno da ih ima. Pa ov­dje ima i med­vje­da, srndaća i div­ljih svi­nja. Ti se zmi­je pla­šiš", od­go­vo­ri mi Že­ljko. Ne­ko­li­ko sa­ti sa nji­ma bi­lo je do­vo­ljno da shva­tim da lju­di pu­no srećni­je žive što su uda­lje­ni­ji od ci­vi­li­za­ci­je i da još uvi­jek pos­to­je oni ko­ji ni­su ha­la­plji­vi već da žive od svog ra­da i da im je osno­vno za život sa­svim do­vo­ljno.

Ne­pre­gle­dni pej­zaži, bi­je­li obla­ci ko­ji do­di­ru­ju vrho­ve pla­ni­na, zvuk tra­kto­ra i dječija gra­ja je ono što me dočeka­lo na sa­mom do­las­ku u nji­hov dom. Vri­je­dne Ku­lje su na ne­ko vri­je­me pre­ki­nu­li sve što ra­de ka­ko bi dočeka­li me­ne i ko­le­gu, a pred nas u sa­mo ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka izni­je­li trpe­zu od ko­je ras­tu za­zu­bi­ce. Do­maća pi­ta sa nji­ho­vim si­rom škri­pav­cem i do­maćim ja­ji­ma, su­vo me­so, mla­di sir i sve os­ta­le sir­ne pre­rađevi­ne iz nji­ho­vog ma­log po­go­na pre­pla­vi­le su drve­ni sto.

"Prvo da po­pi­je­mo vi­no, do­maće na­ra­vno. Do­bio sam ga od ka­luđera i po­di­je­liću ga sa va­ma", odmah je do­vi­knuo Že­ljko. Do­maća ra­ki­ja je već bi­la na sto­lu, a ko­le­ga i ja smo os­ta­li u čudu zbog to­li­kog gos­to­prim­stva od lju­di ko­je smo tek upo­zna­li. Že­ljko­va supruga Mi­lja­na, di­vna žena krhkog sta­sa, nut­ka­la nam je pi­tu i svo­jim ve­li­kim očima po­sma­tra­la na­še izra­ze dok smo je probali, kao sa ne­kom ze­bnjom da li će nam se do­pas­ti. Bi­la je to naj­lje­pša pi­ta ko­ju sam u svom živo­tu pro­ba­la i mo­me­nat ka­da vas na­pus­te sva­ki osjećaj sra­ma i sti­da što ste u gos­ti­ma pa se mo­ra­te pra­vi­ti kul­tur­ni, je­li smo dok tep­si­ja ni­je os­ta­la pra­zna. Za trpe­zom is­pred nji­ho­ve kuće pri­družila su nam se i nji­ho­va dje­ca, kao i Že­ljkov brat i žena. Kažu da svi ra­de u si­ra­ni i od nje žive da ima­ju dovoljno za život. Odlučih da je vri­je­me da se di­gnem od sto­la i sa Mi­lja­nom sam se za­pu­ti­la do obližnjeg obje­kta gdje su stva­ra­li čuda od mli­je­ka. Vo­lje­la bih da je sva­ka proi­zvo­dnja ovo­li­ko ste­ril­na kao nji­ho­va ma­la si­ra­na ko­ju Mi­lja­na drži pod špa­gu i u nju ula­zi u po­se­bnoj odjeći, uz sve po­tre­bne pri­pre­me oko de­zin­fe­kci­je.

Ku­lje se ba­ve proi­zvo­dnjom tra­di­ci­onal­nih si­re­va, pri čemu kao si­ro­vi­nu ko­ris­te is­ključivo mli­je­ko auto­hto­nih kra­va, kao što su ga­tačko go­veče i bu­ša.

"Na­ma je naj­bi­tni­ji kva­li­tet, a kva­li­tet nam do­no­se na­še auto­hto­ne sor­te kra­va. Zna­te, obične kra­ve da­ju i do 20 li­ta­ra mli­je­ka dne­vno, no ove na­še u naj­bo­ljim uslo­vi­ma da­ju tek pet do šest li­ta­ra. Ali po­ne­kad je pre­su­dan kva­li­tet, ne kvan­ti­tet i mi os­ta­je­mo v­jer­ni tra­di­ci­ji i kva­li­te­tu", is­pričala mi je Mi­lja­na. Ukus i mi­ris nji­ho­vih si­re­va ka­ra­kte­ri­še bo­ga­ta aro­ma, ali i tek­stu­ra, a sve to za­hva­lju­jući spe­ci­fičnim uslo­vi­ma, eko­lo­ški čis­tim paš­nja­ci­ma, spe­ci­fičnos­ti ve­ge­ta­ci­je i mno­go­broj­nim vrsta­ma pla­nin­sko-me­di­te­ran­skih bi­lja­ka ko­je kra­ve pa­su.

"Mi pra­vi­mo sir na tra­di­ci­ona­lan način, iz si­ro­vog pu­no­ma­snog mli­je­ka bez pas­te­ri­za­ci­je, uz do­da­tak pri­ro­dnog si­ri­la i so­lje­njem is­ključivo eko­lo­škom mor­skom so­lju", obja­sni­la je Mi­lja­na.

Nji­hov fo­kus je na dvi­je vrste si­ra - na škri­pav­cu i si­ru iz mje­ši­ne. I je­dan i dru­gi tra­di­ci­onal­no se pra­ve u ovom kra­ju. U se­zo­ni Ku­ljići ima­ju i kaj­mak, a pri­li­kom mog do­las­ka po­služili su mi i no­vi proi­zvod na ko­jem ra­de, a to je pro­te­in­ski sir naj­slični­ji ita­li­jan­skoj ri­ko­ti. Ku­lje sve ra­de po tra­di­ci­onal­noj re­cep­tu­ri, a uz sa­vre­me­nu te­hno­lo­gi­ju.

"Na­ša proi­zvo­dnja si­ra u po­tpu­nos­ti je oslo­nje­na na one sta­re re­cep­te. Na­ime, se­lo Tru­si­na je odu­vi­jek važilo za kraj sa izu­ze­tno kva­li­te­tnim si­re­vi­ma. U ta­kvoj atmo­sfe­ri lo­kal­no sta­no­vniš­tvo do­maću re­cep­tu­ru do­ve­lo je do sa­vršen­stva. Na­še je bi­lo da to sa­mo što efi­ka­sni­je uklo­pi­mo u okvi­re sa­vre­me­nih proi­zvo­dno-pre­rađivačkih pro­ce­sa", obja­snio je Že­ljko. A na pi­ta­nje ko­ji sir je naj­traženi­ji, od­go­vor je da je to škri­pa­vac bez di­le­me.

Dok smo bi­le u si­ra­ni i dok mi je po­ka­zi­va­la ka­ko nas­ta­je po­zna­ti her­ce­go­vački škri­pa­vac, Mi­lja­na mi je pričala i o sva­ko­dne­vnim oba­ve­za­ma ko­je ima, s ob­zi­rom na to da su oni je­di­ni za­po­sle­ni.

"Sva­ko ju­tro dje­ca vo­de kra­ve na ispa­šu i one ta­mo bu­du ci­je­li dan, tek na­veče ide­mo po njih. Ka­da ih uju­tru po­mu­zem, odmah mo­ram da pra­vim sir, ka­ko bi kva­li­tet bio što bo­lji, jer to je mli­je­ko, osje­tljiv proi­zvod, te sva­ko odležava­nje uni­šta­va kva­li­tet, sto­ga od muže do si­ra­ne i pre­ra­de mli­je­ka prođe sve­ga 15 mi­nu­ta", priča mi Mi­lja­na.

Na­ra­vno, sve je ovo la­kše ka­da je ra­spust, pa dje­ca ne idu u ško­lu, te im dos­ta po­mažu oko ima­nja i živo­ti­nja. No, ve­li­ki pro­blem pred­stav­lja to što nji­ho­vo se­lo ne­ma pris­tu­pnu ces­tu pa dje­ca pu­tu­ju do ško­le, što njoj i mužu odu­zi­ma dos­ta vre­me­na, ko­je im je dra­go­cje­no. Ovo se po­go­to­vo odražava ne­ga­ti­vno u zim­skom pe­ri­odu ka­da na­pa­da sni­jeg, te je put do ško­le one­mo­gućen, ali op­šti­na ni­šta ne ra­di na ovom pi­ta­nju i ces­tu, kažu, ne zna­ju ka­da će do­bi­ti.

Iz priče sa do­maćini­ma sam shva­ti­la da im je obra­zo­va­nje dje­ce od ve­li­ke važnos­ti, dvo­je naj­sta­ri­jih idu u ško­lu u Tre­bi­nje, odlični su učeni­ci, a ono što ih odli­ku­je jes­te izu­ze­tna pris­toj­nost.

Sa nji­ho­vom dje­com sam ta­kođe pro­ve­la ne­ko vri­je­me trčeći za psi­ma i dok su mi objaš­nja­va­li ka­ko fun­kci­oni­še tra­ktor. Od nji­ho­ve kćer­ki­ce Sa­re sam do­bi­la bu­ket naj­mi­ri­sni­je la­van­de, a pričali su mi i o to­me ka­ko vo­de kra­vi­ce na ispa­šu, a naj­mlađi među nji­ma su se i požali­li ka­ko je te­ško os­ta­vi­ti kra­vi­cu ko­ja se tek ote­li­la, jer su joj po­tre­bni, a oni mo­ra­ju u ško­lu, što je iza­zva­lo sal­vu smi­je­ha.

S ob­zi­rom na to da smo iz Tru­si­ne oti­šli pu­nih ru­ku, sa ko­le­ga­ma na po­slu sam po po­vrat­ku po­di­je­li­la sir ko­ji su mi Že­ljko i Mi­lja­na za­pa­ko­va­li i ko­ji je po­je­den u re­kor­dnom ro­ku, a utis­ci su bi­li go­to­vo is­ti: "Gdje sir može da se na­ba­vi?"

Po­me­nu­ti si­re­vi tre­nu­tno se mo­gu naći u Her­ce­go­vačkoj kući i ne­ko­li­ko pro­da­vni­ca u Tre­bi­nju i Ber­ko­vićima, a mo­guće ih je kon­zu­mi­ra­ti i u ne­ko­li­ko res­to­ra­na. Po­vre­me­no se na­la­ze, kaže nam Že­ljko, i na pi­ja­ci u Mos­ta­ru. Ipak, kao ne­po­nov­ljiv doživ­ljaj pre­po­ručuje kon­zu­ma­ci­ju u sa­mom se­lu, na 850 me­ta­ra na­dmor­ske vi­si­ne. U tom slučaju po­sje­ti­oci mo­gu računa­ti da će pro­ba­ti i još po­ne­ki do­maći spe­ci­ja­li­tet ili, ako bu­du ima­li sreće, Mi­lja­ni­nu pi­tu. Ku­lje u na­re­dnom pe­ri­odu u pla­nu ima­ju da svo­je proi­zvo­de učine još dos­tu­pni­jim svi­ma ko­ji ih žele pro­ba­ti.

"Za­počeli smo akti­vnos­ti pri­ključiva­nja Slow Fo­od po­kre­tu, ko­ji je na po­dručju Her­ce­go­vi­ne ve­oma do­bro ra­zvi­jen. Važno je po­me­nu­ti da u ovim, ali i dru­gim akti­vnos­ti­ma ima­mo stal­nu po­dršku rođaka iz inos­tran­stva, ali i Gor­da­ne Ra­dovanović iz Slow Fo­od po­kre­ta", re­kao je Že­ljko.

Nji­ho­vi pla­no­vi za bu­dućnost su sa­svim je­dnos­ta­vni i skro­mni, a iako od si­ra­ne žive, naj­vi­še bi vo­lje­li da nji­ho­va dje­ca mo­gu da idu u ško­lu nor­mal­nim pu­tem. U si­ra­nu ulažu poma­lo, ali plan­ski. A s ob­zi­rom na to da in­sis­ti­ra­ju na kva­li­te­tu, za­si­gur­no su je­dan od proi­zvođača ko­ji će da op­sta­ne.

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.